Trodnevno brisanje vekova

Dok kosovske i srpske vlasti jedne drugima blokiraju učešće u međunarodnim institucijama, uvode takse i usvajaju platforme kojima se ionako ne naročito svrhovit dijalog otežava ili onemogućuje, usput ubirajući političke poene među glasačkim telom, obilje trauma iz prošlosti koje se prelivaju u današnjicu i dalje nije sanirano. Poslednja u dugom, mučnom nizu bilo je etnički motivisano nasilje nad nealbanskim stanovništvom na Kosovu koje se odigralo 17, 18. i 19. marta 2014. i koje je bilo najgore od 1999. godine. Tada je, prema zvaničnim podacima OEBS, ubijeno 19 lica, od kojih je osam bilo srpske nacionalnosti. Više od 900 je povređeno, a više od 4.000 proterano s Kosova. Srušeno je i zapaljeno 35 crkava i manastira, uništeno je oko 10.000 fresaka, ikona i drugih crkvenih relikvija, nestalo je oko 800 srpskih i 130 romskih i aškalijskih kuća i deset javnih objekata – škola, pošta i domova zdravlja. Od Srba je etnički očišćeno šest gradova i devet sela. Svega pet odsto raseljenih se vratilo u svoje domove, a kao paradigma beznađa može da posluži selo Svinjare na oko tri kilometra od Mitrovice gde je nekada bilo 580 Srba, a danas tamo živi samo jedan stariji bračni par. Neposredan povod za nasilje bilo je davljenje trojice albanskih dečaka u Ibru. Albanski mediji su bili preneli da su dečaci bežali od Srba, besnih zbog ubistva osamnaestogodišnjeg Jovice Ilića u selu Čaglavica. UN nije ustanovio da su za tragediju odgovorni Srbi. Međunarodni akteri i tadašnji albanski i srpski vlastodršci su jednoglasno osudili nasilje. Zaključno s 2010. godinom, zbog pogroma su osuđena 143 Albanca, od kojih 67 na zatvorske kazne duže od godinu dana.