Cena nezvanog odlaska u goste

Nije bilo vremena da se obradujemo zbog činjenice da je, ipak, izbegnuta opasnost od izbijanja građanskog rata, na koji su, u danu nakon upada demonstranata u zgradu RTS-a, slutili pozivi naprednjačkih funkcionera svojim pristalicama: svako eventualno olakšanje zbog odustajanja od opasne namere pravljenja kontramitinga u uzavreloj atmosferi nestalo je pred činjenicom da su, u zemlji u kojoj se kriminalci šepure na slobodi, u zatvor u Padinskoj skeli, strpani - jedan srednjoškolac i nekoliko neznatno starijih mladića. I nema mesta ni najmanjem opozicionom likovanju i priči o „pobedi“ zbog činjenice da je režim – oličen u sveprisutnom Aleksandru Vučiću – ipak reterirao, posegnuvši za zahtevom za oslobađanje učesnika protesta prvobitno kažnjenih sa 30 dana zatvora: ostaje činjenica da je gimnazijalac Pavle Cvejić na samom početku života obeležen traumom upoznavanja zatvorskog života. Za razliku od, recimo, narko-dilera i vođe huligana Aleksandra Stankovića, zvanog Sale Mutavi, kome je čak 12 puta odlagano služenje zatvorske kazne, tek stasali Cvejić je zatvorsko iskustvo stekao samo zato što se - zajedno sa stotinama drugih, među kojima i nekoliko opozicionih lidera - na pogrešan način suprotstavio kidnapovanju Javnog servisa svih građana od strane vladajuće političke opcije. Nije, pritom, revnosnog sudiju Gorana Milutinovića zanimalo kako je, uopšte, došlo do situacije u kojoj se Pavle našao u zgradi RTS-a: ni ko je pozvao da se krene u zgradu iako to organizatori skupa nisu najavili, ni kako se i zašto desilo da, uprkos najavljenoj dvočasovnoj blokadi RTS-a, medijska kuća koja izaziva bes velikog broja građana, ne dobije odgovarajuću policijsku zaštitu, uobičajenu za sve skupove visokog rizika. Kao i uvek u nejasnim okolnostima, teorije zavere su u punom cvatu i prete da ozbiljno zabašure činjenice - zabeležimo, zato, bar neke ključne momente poslednje vikend-drame, koja deluje kao početak radikalnije faze u aktuelnoj borbi vlasti i opozicije. Najpre, ne postoji nikakav javni poziv, niti bilo kakav dokaz da je neko od organizatora protesta ili opozicionih lidera pozvao na upad u RTS, a to se odnosi čak i na „najsumnjivijeg“, Boška Obradovića, koji se tamo prvi od političara zatekao. I koji je, što se moglo videti na brojnim snimcima i direktnom prenosu televizije N1, bio najglasniji, kako u zahtevu da se organizatorima protesta omogući trominutno obraćanje građanima u programu RTS-a, tako i u apelovanju na demonstrante da ostanu mirni i strogo paze da ne bude nikakvih incidenata ni uništavanja imovine. Naknadno, posle hapšenja mladih demonstranata, Obradović i ostali opozicioni lideri preuzeli su odgovornost za upad u RTS i pozvali da sami budu uhapšeni umesto đaka i studenata - što se, međutim, nije desilo, već se, u cilju kontrole štete po sopstveni rejting, poseglo za pričom o velikodušnom predsedniku koji oslobađa izmanipulisanu decu. Činjenica je, takođe, da postoje snimci na kojima se vidi da policija batina demonstrante, kao i izjava Zorana Stanojevića, urednika u RTS-u koji je te večeri, za razliku od svojih šefova, bio u zgradi i razgovarao sa vođama opozicije - a koja se nikako ne slaže sa tvrdnjom ministra policije Nebojše Stefanovića o nasilju i nekakvom, valjda planiranom, „bacanju novinara kroz prozor“: „Bilo je štete, slomljenih vrata i prozora, ali je bilo jasno da uništavanje zgrade nije bilo cilj demonstranata, niko od zaposlenih nije povređen. Nakon što su otišli, nastavili smo da radimo“, rekao je Stanojević međunarodnim novinarskim organizacijama. Nesporno je i da su dvojica demonstranata nosili testeru na struju - ali je i činjenica da je to bio ovonedeljni dodatak njihovim stalnim maskama (fantomkama, kao aluziji na fantome iz Savamale). I nije baš potrebna naročita inteligencija da se shvati da je reč o parodiji - koliko god neduhovita i neumesna bila - inspirisanoj aktuelnim događajima, ovoga puta sečom drveća na Kalemegdanu. Činjenica je i da je u nedelju, u vreme konferencije za novinare Aleksandra Vučića, održan dosta konfuzan i ne preterano masovan opozicioni protest ispred zgrade Predsedništva. I da je postojala javno izrečena namera da se predsednik svih građana, nakon što je još jednom izvređao opozicione lidere, drži u blokadi „dok ne podnese ostavku“. Od tog plana se, međutim, odustalo zbog odluke da se izvrši pritisak na policiju da pusti uhapšene studente - u čemu se, takođe, nije istrajalo. Tokom nedeljnog protesta, demonstranti predvođeni Obradovićem su silom proterivali kamion sa ozvučenjem kroz policijsku blokadu, ali, nije baš jasno kako bi to po javnu bezbednost moglo biti opasnije od, recimo, poziva Slaviše Mićanovića, predsednika Saveta za informisanje Skupštine grada i člana Glavnog odbora SNS-a, objavljenog u 13.31 na njegovom tviter-nalogu: „Mišljenja sam da je sazreo trenutak da svi oni koji podržavaju Aleksandra Vučića izađu na ulicu i da se konačno ’prebrojimo’ sa ovom Đilasovom, Jeremićevom, Obradovićevom... ruljom“. Mićanović, poznat i kao glavni šef naprednjačkih botova, nikako nije bio usamljen u pozivu, a na zvaničnim naprednjačkim internet stranicama bilo je moguće pronaći fotografije ljudi okupljenih u stranačkim centralama širom Srbije, praćene tekstovima podrške i spremnosti na odbranu voljenog vođe. Pokazalo se, srećom, da je opšta mobilizacija naprednjačkog članstva (ovog puta) bila samo prazna pretnja, dodatak svim drugim akcijama, uključujući i hapšenje mladih demonstranata, koje bi trebalo da rezultiraju zastrašivanjem građana i njihovim odustajanjem od daljeg učešća u protestima. I šta sad? Da li idemo ka novim incidentima i represiji vlasti, ili se može očekivati odustajanje od pogubne politike podele zemlje i uspostavljanje kakvog-takvog dijaloga? Ili su u pravu oni koji kažu da je upadom u RTS opozicija sebi pucala u nogu, da je od subote liderstvo u opoziciji preuzeo Boško Obradović, zbog čega će građanski nastrojeni birači odustati od daljih šetnji, pa će i opoziciona najava intenziviranja protesta, na radost autokratske vlasti, ostati prazna puška? Dvojica sagovornika NIN-a, Đorđe Pavićević, profesor FPN i Cvijetin Milivojević, direktor agencije Pragma, ne slažu se sa ocenama o Obradoviću kao opozicionom lideru: njegovu ulogu Pavićević poredi sa ulogom Velje Ilića u DOS-u („politički inteligentniji, ali to ne znači da će kapitalizovati dešavanja sa protesta“). Obradovićevo izbijanje u prvi plan ovaj sagovornik objašnjava njegovom „drčnošću“ i spremnošću za ulazak u konflikte, a priča o preuzimanju liderstva jednako mu je uverljiva kao što bi uverljiva bila ocena da su navijači preuzeli petooktobarski protest 2000. Ovaj sagovornik ne sumnja da će lider Dveri dobiti neke nove pristalice, ali iz dela spektra u kome se već takmiči sa, recimo, Vukom Jeremićem, kao što ne sumnja i da će biti demotivisanih šetača - ali ne u prevelikom broju. Milivojević sličan stav o Obradovićevom „vođstvu“ obrazlaže tezom o „podeli odgovornosti prema afinitetu“ i takođe podseća na uloge u DOS-u, gde je, ostavljajući sujetu po strani, Zoran Đinđić preuzeo menadžersku ulogu i prepustio kandidaturu Vojislavu Koštunici, za koga je procenjeno da je prihvatljiviji za birače. Direktor Pragme ne misli da je upad u RTS bio unapred osmišljen, kako bi podigao tenzije uoči planiranog velikog opozicionog mitinga najavljenog za 13. april - iz prostog razloga što ta medijska kuća za demonstrante jeste jedan od problema, ali nije pravi „simbol zla“ i nema motivišuću ulogu, kakvu bi, recimo, imao TV Pink. Govoreći o „medijskim akcijama, on zamera opoziciji što ne koristi sve postojeće zakonske mogućnosti i ne odgovara tužbama na sve one klevete i diskvalifikacije upućene kritičarima vlasti, da bi, tek ukoliko sudstvo na njih ne odgovori u skladu sa zakonom, akciju dodatno radikalizovala. Milivojević, međutim, ukazuje i da se i vlast tokom vikenda „upetljala“: „Ako glavne lidere optužite da su fašisti i da ruše državu - zašto ih ne uhapsite, već hapsite anonimuse“, pita ovaj sagovornik, koji u tom potezu vidi uspešan autogol vlasti - ali ne i jedini. Na isti spisak on dodaje i pisanje provladinih tabloida o kumu Dragana Đilasa koji je išao po pomoć u Moskvu - što je u suprotnosti sa dosadašnjom verzijom o „rušenju Vučića naručenom sa Zapada“, ali zato može prijati ušima brojnih proruski orijentisanih građana. A da li upad u RTS može biti iskorišćen kao jedan od povoda za eventualnu zabranu protesta? Ako su takve procene u nekim momentima i delovale realno, činjenica da do utorka, kad NIN odlazi u štampu, nije bilo takvog poteza, ali jeste najavljena Vučićeva „amnestija“ uhapšenih, deluje kao dovoljan kontraargument. Uostalom, ništa novo se nije desilo, kaže Milivojević i podseća da je, prema režimskoj propagandi, Obradović odavno „fašista i silovatelj“, Vuk Jeremić „špijun CIA“, Đilas „kriminalac“... Pavićević govori i o „spinovanju priče da opozicija hoće da uređuje Dnevnik RTS-a“ i podseća da, u situaciji u kojoj nema uređivačke politike koja zadovoljava profesionalne standarde i u kojoj policija brani režim, ne postoje dovoljni zakonski mehanizmi da se te institucije prinude da obavljaju svoj posao. On ukazuje da je u toku pokušaj da se kriminalizovanjem izbace „legitimni oblici građanske neposlušnosti, kakvi se uvažavaju u svim državama koje imaju `d` od demokratije“. I gde se slični činovi, iako po zakonu jesu kažnjivi, ne procesuiraju osim u ekstremnim slučajevima, „inače bi pola Francuske trebalo da bude u zatvoru“. Valja primetiti i sledeće: posle subotnjeg upada demonstranata u RTS, odbijanja Javnog servisa da ispuni minimalni zahtev u vidu dopuštanja organizatorima protesta da tri minuta govore o svom viđenju stanja u zemlji, i intervencije policije koja nije bila najbrutalnija, ali smo ipak videli scene preteranog nasilja, nije bilo naročito masovnog odziva građana na protest održan pred Predsedništvom u nedelju. Koliko, imajući to u vidu, uverljivo deluju opozicione najave intenziviranja borbe? Ništa ne ukazuje da će vlast prestati da svakodnevno proizvodi skandale i druge motivišuće faktore za reakciju opozicionara - naprotiv, nervoza prouzrokovana pritiscima da se reši kosovsko pitanje obećava mnoštvo novih dometa te vrste. Ipak, potrebna je i ozbiljna organizovanost opozicije, koja se, i dalje, ne vidi dovoljno - uprkos nekim pozitivnim dostignućima koje Milivojević prepoznaje, recimo, u „iznenađujućem načinu na koji je konstituisan Savez za Srbiju“ uz pomirenje različitih stavova stranaka. Tokom vikenda je, međutim, ponovo demonstrirana prilična neorganizovanost i nedostatak interne infrastrukture: Pavićević, recimo, ukazuje na potrebu za objedinjenim informativnim centrom, ali i za direktnijim pritiskom na institucije koje su važne za izbore, poput REM-a i RIK-a. I posle svega i uprkos svemu, Milivojević očekuje „malo razuma“ kod onih koji odlučuju, odnosno Vučićevu ponudu organizovanja neke vrste okruglog stola o izbornim uslovima - naročito s obzirom na činjenicu da je i dalje dovoljno snažan da pobedi čak i u daleko pravednijim okolnostima od onih koje je stvarao poslednjih godina. „Nisam od onoga ko je govorio o sto Muslimana za jednog Srbina očekivao da će pretiti Srbima koji misle da je Kosovo deo Srbije, pa se i to desilo“, kaže ovaj sagovornik u odbranu optimističkog stava o mogućnosti otvaranja dijaloga. Pavićević govori o verovatnom pokušaju vlasti da „lažira dijalog“, ali bez spremnosti da prepusti već osvojene poluge. „Opozicija bi bila glupa ako prihvati samo dijalog i promene regulative bez značajnijeg učešća u relevantnim institucijama, poput REM-a, RIK-a ili Upravnog odbora RTS-a“, kaže ovaj sagovornik koji najslabiju opozicionu tačku vidi u njenoj čestoj defanzivnosti. U iščekivanju nekog takvog, makar i lažiranog dijaloga dva pola političke scene, dešava se, međutim, nešto sasvim suprotno: u toku je ozbiljna ofanziva vlasti i njenih satelita na N1, jedinu televiziju koja nije pod kontrolom vlasti, tako da je još uvek u stanju da radi svoj posao i bar jedan deo javnosti obavesti o važnim događajima u zemlji. Ubrzanje se, dakle, nastavlja, strasti su uzavrele, ali se razum i dalje ne nazire.