Naprednjački rasadnik za Jutke

Laž, silovanje, nasilje: Građani su taoci interesne grupe ljudi koji su privatizovali državu, a sada smo svedoci gneva naroda koji više ne može da trpi strah, nasilje, vređanje zdravog razuma, laži, prevare... Aleksandar Ivanović ima 37 godina. Pre 16 godina je ušao u politiku samo iz jednog razloga. „Zbog Zorana Đinđića. Sećam se da je bila nedelja posle podne, gledao sam na televiziji njegov intervju, nekoliko minuta pošto se emisija završila zazvonio mi je telefon, moj kum je rekao: `Vidi, gledao sam sad Đinđića i razmišljao sam da se učlanimo u DS`! Bio sam zapanjen, pitao sam ga da li je moguće da mi to govoriš? Da li je ovo neka skrivena kamera!? Ja sve vreme dok ga slušam samo o tome razmišljam!“ Narednog dana Aleksandar je potpisao pristupnicu, od tada je prošao kroz različite stranačke organe i funkcije, napustio je DS sa Borisom Tadićem, a njegovo ime se ovih dana pominje u javnosti kao „novo lice“ koje bi moglo da predstavlja SDS u obnovljenom savezu sa DS i Zajedno za Srbiju. On sam kaže da to još uvek ne može da potvrdi, ali ni da demantuje, jer se za sada razgovara o modalitetu saradnje tri organizacije: „Prosto još nismo pričali o personalnim rešenjima“. Sebe ne doživljava kao „novo lice“, a čini se da ga taj termin pomalo i nervira. Pre nego što otvorimo tu temu, razgovaramo o obrtu koji se u subotu dogodio na protestu „1 od 5 miliona“ kada su demonstranti predvođeni liderima Saveza za Srbiju ušli u zgradu RTS-a. Šta se događa na ulicama Beograda? Čemu svedočimo? Kako vi ovo razumete? Isključivo kao gnev naroda koji više ne može da trpi strah, bahatost, primitivizam, nasilje, vređanje zdravog razuma, agresiju, laži, prevare. Postali smo taoci jedne interesne grupe ljudi koji su privatizovali državu, enormno se bogate i nemaju osećaj da je zakon obavezan i jednak za sve. Deo javnosti nakon protesta u nedelju ispred Predsedništva ima utisak da svedočimo i nekoj vrsti poraza opozicije i izgubljenoj energiji građanskih protesta. Šta je vaš utisak? Od kada su, preko Telekoma i prodaje Kopernikusa za 200 miliona evra, novcem građana, omogućili da član vladajuće stranke postane vlasnik jedine dve preostale televizije sa nacionalnom frekvencijom, time su postali apsolutni gospodari svih masovnih medija u Srbiji. Već sedam godina svedočimo stvaranju jedne lažne slike celokupne političke realnosti, od toga da smo lideri u regionu, privredni gigant sa najbržim rastom u Evropi, pa do kreiranja lažnih slika sa događaja poput tog u nedelju ispred Predsedništva. Istina je potpuno drugačija. Broj apsolutno siromašnih je dramatično skočio, u toku je egzodus građana koji beže iz ove zemlje, bolnice nam ostaju bez lekara i medicinskog osoblja, Beograd se našao na listi najzagađenijih gradova u svetu, broj mafijaških likvidacija je zapanjujući, ušli smo u drugu godinu kako se nalazimo sa Sirijom, Iranom i Severnom Korejom na crnoj listi zemalja sa visokim rizikom za pranje novca iz kojeg se finansira svetski terorizam. To je samo deo realnosti koja demantuje to što nam vlast svaki dan poručuje da živimo u bajci. Upravo je zato borba protiv ovog režima tako teška i puna izazova, a ljude je moguće informisati i animirati samo radom na terenu kroz jaku stranačku organizaciju. Ovde se ne radi o porazu ili eventualnoj pobedi opozicije, jer ako oni nastave i dalje da upravljaju zemljom na ovaj način, gubitnici će biti samo građani Srbije. Kako razumete strategiju Aleksandra Vučića da imenuje Boška Obradovića kao vođu fašističkog pokreta, a građane kao zavedene od „fašista“? Oni se samo bave stvaranjem lažnih utisaka brutalnom propagandom. Niti je Boško Obradović vođa tog naroda koji izražava nezadovoljstvo u više od sto gradova i opština širom zemlje, niti tu ima elemenata fašizma. Istina je da su pohapsili dvadesetak mladih ljudi, među kojima ima srednjoškolaca i po hitnom postupku im sude i šalju ih na 30 dana robije. Tako nešto se ne pamti. To je njihovo viđenje „zlatnog doba Srbije“. Najglasniji u odbrani svojih drugara su bili srednjoškolci Filološke gimnazije, pored toga što su održali čas solidarnosti celoj zemlji, izneli su jasan ultimatum - ako nam ne pustite drugare za 48 sati, na ulicama ćete imati sve srednjoškolce iz Beograda. Dva sata kasnije predsednik najavljuje da će ih lično pomilovati sve. Iznuđen potez ili prevara, ostaje da vidimo. Na momente vam takve vesti pomute osećaj da se geografski nalazite ne tlu Evrope i da je 2019. godina, jer sve deluje nadrealno. Šta je vaš odgovor onom delu javnosti koji od samog početka protesta odbija da učestvuje u protestima u kojima su Dveri? Ja mislim da momenat u kome kuća gori nije pogodan trenutak za razmeštanje nameštaja po sobi. Dobro je da i vi i ja znamo gde bismo voleli da nam stoji fotelja jednog dana kada se taj požar ugasi. Ali u ovom trenutku bi prioritet svih koji su iskreno protiv ovog režima trebalo da bude gašenje požara koji nas je sve zahvatio. Mi imamo posla sa ljudima koji se ne libe ničega! Ova vlast je od našeg društva napravila rasadnik u kome se godinam već hrane i zalivaju razne Jutke širom Srbije. Neograničena moć je dodeljena ljudima veoma ograničene svesti. Pitanje lične odgovornosti im je strana pojava, najvažnije je po svaku cenu samo sačuvati rejting Aleksandra Vučića i njegove stranke. Ne zaboravite, Zoran Babić je i dan-danas na mestu direktora Koridora! Simonović predsednik opštine Grocka! Jutka predsednik opštine Brus! Za pad helikoptera niko nije odgovarao, naprotiv, poginule pilote su proglasili pijanicama. Nakon rušenja u Savamali pod fantomkama, saopšteno nam je da je „kompletan idiot“ u vrhu gradske vlasti, ali nikada i kako se zove. To nije normalno. Protiv toga se moramo boriti. Imate 37 godina, šta mislite da li ćete 40. rođendan proslaviti pod režimom Aleksandra Vučića ? Ja nikada ne odustajem od borbe. Bitnije je imati jasan cilj i ne odustajati od njega nego da li će nam za njegovo ostvarenje biti potrebno šest meseci ili tri godine i šest meseci. Tu je glavno merilo za kakve vrednosti se borite, a ne vremenski period koliko će to trajati. Najvažnije je da nema predaje. Moja potreba da se suprotstavim nenormalnosti je jednako snažna bez obzira na to da li nas ima kao što Vučić kaže 1.024, ili 124. Ja se uvek borim kao da sam „1 od 5 miliona“. Da li bi bilo prirodnije da ste posle ubistva vašeg strica Olivera Ivanovića razmislili o povlačenju, umesto što se angažujete još vidljivije nego šte ste to činili prethodnih godina? Apsolutno ne! Često prepričavam naš razgovor, krajem 2017, kada mi je rekao gde je sve bio i kako je informisao strance, srpsku i albansku stranu o bezbednosnim rizicima sa kojima se suočava. Rekao je: „Svi sve znaju, ako se nešto desi niko neće moći da kaže da nije znao“. Pokušao sam, kao mnogo puta pre toga, da ga ubedim da se makar na neko vreme skloni iz Mitrovice, prekinuo me je i zamolio da mu to ne radim i rekao: „Da spustim glavu pred tim i takvim ljudima? Pa to bi značilo da sam im priznao da su pobedili i da sam odustao od svega u šta sam verovao ceo svoj život! Verujem da biste se na kraju i vi kao porodica stideli tog mog poteza“. Nikada se nismo stideli nijednog njegovog poteza, naprotiv. Vaspitan sam da se pred bahatim i nasilnim ljudima nikada ne spušta glava. Dok se sećate tog razgovora, njegova supruga Milena Popović demantuje da se tako nešto dešavalo? Obećao sam porodici da neću komentaristi njene izjave. Oliver je u jednom od svojih poslednjih gostovanja na televiziji N1 mnogo toga objasnio, čak je izneo i zapažanje kako su njemu sve uradili i preostalo je samo još da neko na njega puca, ali da se, ipak, nada da se to neće desiti. Taj snimak je svima dostupan. Nema potrebe da bilo ko, počevši od mene, interpretira ono što je on pričao. Da li danas imate više vere da će ubica biti otkriven?Doživljavate li izjave koje dolaze sa srpske i albanske strane kao rezultat ozbiljne istrage ili kao političke obračune? Isključivo kao politički obračun. Kada istragu o ubistvu opteretite politikom, onda smanjujete mogućnost da se sazna ko stoji iza Oliverovog ubistva. Moja porodica nikada neće odustati od borbe da saznamo ko je taj koji je odlučio i naredio: „Sad je dosta, likvidirajte ga“. Insistirate na svojoj borbi „za normalnost“. Šta je to što prepoznajete kao nenormalno? Nije normalno da vlast podstiče ovoliku količinu agresije i mržnje. Nije mi normalno da živim u zemlji gde je redovno stanje da se svaki moj razgovor s porodicom na temu moje odluke da učestvujem u javnom životu završava ogromnom strepnjom po moju ličnu bezbednost. Znam da tako ne reaguje samo moja familija, nego svaka u kojoj se neko odluči da javno istupa sa svojim stavovima. Ja želim da stvaram porodicu u zemlji u kojoj učešće u javnom i političkom životu ne podrazumeva stavljanje života na kocku. U normalnom društvu je nezamisliva medijska satanizacija kakvoj je bio izložen Oliver samo zato što nije podržavao Srpsku listu, ispostavu SNS na KiM. Nezamisliva je takva upotreba propagande protiv neistomišljenika i još je nezamislivije da za to niko ne samo da ne snosi odgovornost, nego je i ne oseća. Da li biste bili u stanju da u televizijskom studiju razgovarate sa Markom Đurićem kao političar sa političarem? U politici nije poželjno reagovati spram ličnih emocija. U tom smislu kao političar sa političarem bio bih spreman da se suočim sa Markom Đurićem u TV studiju. Moj stric je bio veoma isključiv u stavu da u politici nema mesta za lične obračune. Nije se jednom desilo da me pozove kada u nekom od mojih tvitova prepozna takav manir, i znao je da uputi kritiku: „To što neko pokušava da nas uvalja u blato, pa da se tu borimo, tebe ne opravdava da na isti način odgovaraš. Kritikuj procese, nikad nemoj da kritikuješ ljude, neka se sami prepoznaju. Nemoj da si ličan, ne smeš da budeš ličan!“ Uvek sam bio veliki protivnik medijske satanizacije političkih neistomišljenika, nakon onoga što se desilo mom stricu u tom smislu, biću još glasniji kako se to više nikome ne bi ponovilo. Da li razumete način komunikacije za koji se odlučio novi predsednik PSG Sergej Trifunović ? To nije moj stil. Sergej Trifunović je umetnik, takav je, to svi znamo. Poštujem njegovu odluku da svesno žrtvuje svoju karijeru u ime borbe za slobodno društvo. Na isti način se divim i drugim umetnicima koji su se učešćem u građanskim protestima odrekli poklona u obliku novca za svoje projekte koji bi im izvesno sledovao da su podržali ovu vlast. Kako prevodite zahtev dela javnosti koji se čuje godinama: „Hoćemo nova lica“? Moram da priznam da mi takvi zahtevi ponekad zvuče kao da je u toku izbor manekena za kolekciju jesen-zima. Moje uverenje je da je podela političara na „stare“ i „nove“ veštačka i više deo marketinškog nego političkog procesa. Generacijske promene u politici bi trebalo da budu deo prirodnog procesa, a ne marketinških strategija. Evo, primer gradonačelnika dr Zorana Radojičića najbolje pokazuje kolika je zamka kada se neko u politici kvalifikuje samo time što je novo lice. U kom smislu? Da li je to novo lice donelo nešto dobro Beograđanima? Da li je to novo lice sprečilo seču 150 stabala i planirano rušenje zidina na Kalemegdanu? Ne, nije! SNS-u je trebalo novo lice da umije staro lice Gorana Vesića za koje niko ne bi glasao. Sve je bio samo trik da se prevare građani. Uz puno uvažavanje njegove stručnosti u svojoj osnovnoj profesiji, kao gradonačelnik će ostati zapamćen kao neko ko je otvarao kućice za vrapce. Ozbiljno bavljenje politikom nije sezonski posao. Da biste bili u stanju da menjate sredinu u kojoj živite, svoj grad i državu, to podrazumeva veliku posvećenost, znanje i iskustvo. Imate li odgovor na staro pitanje - šta se novo desilo da bi se danas ponovo sastavili u DS oni koji su se rastavili? Nemoguće je da se suprotstavimo ovoj hobotnici bez stvaranja jake stranke i okupljanja svih resursa na jednom mestu. Bez obzira na to da li imate „nova“ ili „stara“ lica, ako nemate jaku infrastrukturu i organizaciju u svim delovima Srbije, svaka ideja o promeni je osuđena na propast. Cilj ujedinjenja DS nije samo rušenje ovog režima. To će se sigurno desiti, koliko god to nekima delovalo nemoguće, doći će i taj dan, srušiće se kao kula od karata u 24 sata. Naša želja i obaveza je da stvorimo ponovo kredibilnu stranku socijaldemokratske orijentacije koja bi bila jedinstven i kompaktan stožer proevropske građanske opcije, stranku koja će biti u stanju da pruži odgovor na pitanje - a šta dan posle rušenja ovog režima? Da li imate odgovor na optužbe da „opozicija koja protestuje u ovom dramatičnom momentu za srpski narod na Kosovu, radi u interesu Haradinaja“? To je licemeran stav. Mi o poziciji Srbije saznajemo samo iz albanskih medija i od zapadnih analitičara! Da li nas to optužuju oni koji su temu Kosova i Metohije izmestili iz parlamenta na naslovne strane tabloida? Koliko godina unazad vladajuća većina odbija o tome da razgovara u parlamentu? Neprihvatljivo je da osuđuju opoziciju što govori na ulicama, a prethodno su joj ukinuli svaku mogućnost da se čuje na bilo kom drugom mestu. Da li razumete snagu „oružja“ vlasti za ućutkivanje onih koji se protive razgraničenju: „Živiš na Vračaru, a pričaš o Kosovu“?! Šta to znači? Hoće li se isti argument koristiti i ukoliko neko sutra otvori pitanje Sandžaka? Hoće li onom ko nikad nije bio u Sandžaku biti oduzeto pravo da se izjašnjava o tom pitanju? Taj argument vidim samo kao pokušaj da se izbegne stvaran društveni dijalog oko jednog tako važnog pitanja kao što je Kosovo i Metohija. Ako biste imali pravo na samo jedan zahtev za taj „dan posle“, koji pominjete, šta bi to bilo? Koncept društva u kome neće biti moguć novi, ali naš „Vučić“. Da sudbina države više nikada ne bude vezana za sudbinu jednog čoveka, jer od 2012. živimo u državi u kojoj je ključna državna strategija izgradnja kulta Aleksandra Vučića.