U vlasti je kratko pamćenje

Dok je otvarajući međunarodnu konferenciju „20 godina nakon bombardovanja Jugoslavije - lekcije za evropsku bezbednost u 21. veku“, u organizaciji Fondacije BSD, predsednik Srbije podsećao na zvanične podatke o gotovo 3.000 civilnih žrtava NATO agresije, 5.173 ranjenih, 956 ubijenih vojnika i policajaca, 44 srušena mosta, debata se o posledicama bombardovanja SR Jugoslavije, u Beogradu, vodila i na drugačijem tipu konferencije. U organizaciji Instituta za evropske poslove, a u okviru projekta „Saradnja sa evroatlantskom zajednicom“, pod pokroviteljstvom američke ambasade, razgovarali su opozicioni političari kojima su predstavljeni podaci Fonda za humanitarno pravo o stradanju manje od 800 ljudi. Ta dva beogradska pogleda dokaz su „uspeha“ NATO da bombama postigne proklamovani cilj „demokratski preobražaj i spreči humanitarne katastrofe“. Ovo drugo ne samo da bombe nisu zaustavile, nego su i nakon petogodišnje kontrole NATO nad Kosovom, 17. marta 2004, Srbi bili žrtve surovog pogroma OVK i albanskih civila. Čak i na debati pod okriljem Severnoatlantskog saveza, međutim, podaci o spremnosti građana da oproste stradanje civila, uništavanje privrede, gađanja meta poput izbegličkih kampova, porodilišta, mostova, putničkih vozova u pokretu, izazivanje ekoloških katastrofa eksplozijama proizvodnih pogona ne odstupa mnogo od odnosa koji su u prvim godinama posle agresije imale direktne žrtve bombardovanja. Pančevo koje je gađano 24 puta i čiju industrijsku zonu je pogodilo 60 projektila, već iste godine je proglašeno gradom mrtvih, zbog udara koji se očekivao da dođe sa zadrškom. Ali broj obolelih od malignih bolesti, usled posledica bombardovanja, jedna je od dilema koja još opseda srpsko društvo. Onaj njegov deo koji se upinje da objasni da uzročno-posledična veza ne postoji, svakako neće verovati ni nalazima komisije koja je nedavno osnovana s ciljem da utvrdi činjenice. Generacije koje su spremnije od drugih na pomirenje sa NATO-om su stariji, koji pamte i gora vremena i mladi, tek punoletni, čije sećanje na period od 24. marta do 10. juna 1999. ne postoji. Prema istraživanju Ninamedije, prezentovanom na toj debati, članstvo u NATO podržava 10, a 79 posto građana mu se protivi. Trećina bi prihvatila izvinjenje, a dve trećine ne bi. Mali broj smatra da od članstva može biti bilo kakve koristi, ali saradnju podržava trećina. Da je pre dve decenije jedan političar u lice sasuo građanima da će Srbija 2019. biti pred vratima Alijanse, taj bi još tad bio politički mrtav. Da čak i danas nosioci vlasti imaju prostor da saopšte da će Srbija, budući okružena NATO članicama, moguće biti bez drugog izlaza do da i sama prihvati članstvo, završio bi poput Vuka Draškovića, bez cenzusa i stranke. Istina je, međutim, da se uzlazno i intenzivno saradnja sa NATO razvijala od prvog dana postpetooktobarske vlasti do danas. Većina donacija Ministarstvu odbrane dolazi iz zemalja članica NATO sa kojima su i zajedničke međunarodne vojne vežbe najintenzivnije - od 2012, ukupno 109. Srbija je od Partnerstva za mir do predvorja NATO i potpisivanja Individualnog akcionog plana partnerstva išla ćutke, ne hvaleći se, i ka sve većem problemu sa skupštinskom rezolucijom o vojnoj neutralnosti. Najpre je potpisan sporazum o slobodnom tranzitu NATO trupa preko Srbije, zatim sporazum o statusu američkih trupa u Srbiji (SOFA), potom Partnerstvo za mir. Počinju zajedničke vojne vežbe, školovanje oficira u američkim i NATO školama i učešće VS u misijama kojima rukovode istaknute članice NATO. Bez odobrenja SB UN vojna intervencija na SRJ postala je agresija, čime je razrešena samo jedna od brojnih dilema i podela u vezi sa sećanjem, povodima i posledicama proleća 1999, koje je sa 15 tona osiromašenog uranijuma za sobom ostavila Alijansa. Kasnije se ispostavilo i da Srbija ne može da zahteva reparaciju, jer je samo jedna od naslednica bombardovane zemlje. A onda da nijedna međunarodna grupacija, organizacija, sila, ne čak ni Haški tribunal, građanima Srbije nije bila tako mrska verovatno još od turskog zuluma. Evo i zašto. Da bi se dogodilo NATO bombardovanje SRJ, evropski presedan, neviđen ni pre ni posle 1999, propaganda koja ga je pratila je, najpre, okrenula ceo svet protiv Srbije, ne samo njenog lošeg rukovodstva. Bombardovanje Radio-televizije Srbije u kome je nastradalo 16 radnika ostao je još jedan presedan. Odnos koji su vodeći svetski mediji formirali prema tom događaju, način na koji su se okretali od pojedinaca koji su bombardovanje medija kritikovali, promenilo je suštinu novinarstva i budućnost te profesije. Jer su sloboda i nezavisnost u potonjim pravdanjima vojnih intervencija i drugih suspenzija prava građana postajala prozirnija sa svakom novom medijskom kampanjom. Prokazani su novinari koji su objektivno izveštavali. Vodeće medijske kuće su širom sveta opravdavale zločin, a intelektualci leve orijentacije koji su se drznuli da podignu glas protiv agresije gubili su kredibilitet za dan. Poverenje publike nepovratno je izgubljeno. Vrednosno i moralno utemeljivanje agresije, jedan je od važnih razloga zašto su građani, u najvećem delu i sami ogorčeni na Miloševićev režim, iz godine u godinu više, a ne manje, gradili negativan otklon prema NATO, pa i njenom bliskom partneru - Evropskoj uniji. Iako je čak 43 odsto građana, godinu dana po završetku agresije verovalo da postoji mogućnost da nas ponovo bombarduju, ipak 52 odsto veruje i da Srbija treba da sarađuje sa EU (čije su gotovo sve članice istovremeno i u NATO), a svega 19 odsto sa Rusijom. Taj rekordan rejting EU u Srbiji prati interesantan podatak da je čak 40 procenata verovalo da se moralo izdržati pod bombama i ne potpisivati Kumanovski sporazum. Zbog osećaja poraženosti čak i nesumnjivi borci za slobodu poput vojnika koji su na Košarama branili granice od prodora albanske vojske, ili onih koji su obarali najmodernije „nevidljive“ avione - tek su mnogo kasnije mogli da dobiju mesta koja im prema herojskim zaslugama pripadaju. O povodima za bombardovanje, ali ne neposrednim poput slučaja Račak (40 ubijenih što je Kosovska verifikaciona komisija na čelu sa Vilijamom Vokerom proglasila masakrom) nego uglavnom fiksacijskim sačinjeno je i desetak holivudskih filmova, a propaganda koja je od žrtve pravila dželata udaljavala je građane Srbije od „sveta“ u koji je navodno, trebalo da ih uvede ta nasilna prekretnica u režimu Slobodana Miloševića. Među demokratske zemlje bez nasilja nad sopstvenim građanima, ma kojih verskih i nacionalnih pripadnosti. Umesto toga, postaje lakše negoli ikada u istoriji podići avione pod lažnim izgovorima, a civilne ciljeve učiniti legitimnim. Prvi put, takođe, NATO u SRJ postaje saveznik dela teritorije jedne suverene zemlje, dela koji teži secesionizmu. Rezolucija SB 1244 omogućila je međunarodnu upravu Unmika i Kfora koja do danas, a kasnije i delimično „ojačana“ Euleksom, nije uspela ni da razoruža pripadnike OVK. Ta situacija postaje toliko izvrnuta za NATO da trenutno ni američki predsednik ne može da umili vođu te pokrajine da ukine stopostotne takse Srbiji, između ostalog zato što Ramuš Haradinaj na teritoriji KiM ima najveću američku bazu u svetu, Bondstil, zbog koje je svaka radikalna pretnja nemoguća. Vojna pretnja Kosovu značila bi i spremnost na sukob sa NATO. Nakon Bondstila, baze NATO su se širile Evropom ka Rusiji i trenutno ih ima više nego na vrhuncu Hladnog rata, a napadi su nastavljeni protiv „diktatorskih režima“ u Avganistanu, Iraku, Libiji i Maliju, sa još problematičnijim opravdanjima nego 1999. Bilo je i drugih izgovora, pa tako hemijska oružja nisu pronađena ni u jednoj zemlji u kojoj su poslužila kao povod, uprkos hiljadama mrtvih. Uloga NATO u današnjem svetu preispituje se i zbog toga što se o bezbednosti sve manje govori zbog vojnih interesa, a sve više kao o pitanju energije, hrane, životne sredine. Dilema je da li vojni savez, produkt Hladnog rata, nakon pola veka ima istog smisla posebno kada njegove intervencije ne daju rezultate zbog kojih se NATO avioni podižu u vazduh. Zapravo, sve češće je obrnuto. Veruje se da intervencije počinju isključivo da bi se potreba za Severnoatlantskom alijansom potvrdila, jer je ovu skupu igračku bilo lakše sklopiti nego rasformirati. Najveći kritičari dejstava ovog vojnog saveza kažu da je jedina uloga Alijanse danas da bude prepreka nezaustavljivom trendu multipolarizacije sveta. Zato NATO neće lako nestati s lica zemlje, a u Balkan zadire sve dublje. Zapadni kritičari Alijanse kao razlog protiv širenja ovog saveza navode nedostatak bilo kakve koristi za nove članice. Jer one ne dobijaju ništa, čak ni obaveznu zaštitu u slučaju napada, sem pritiska da se pridruže ratovima koji se vode za interes SAD, čemu su podlegle i stare evropske sile. Istovremeno su nove članice primorane da kupuju opremu od starijih bez obzira na to da li im ta oprema treba. Ušteda prestaje da bude argument koji se često pominje da bi se mlađi partneri privoleli na članstvo. Namesto uštede „moral“ se diže investicijama, pa se sve češće od zagovornika čuje da bi samo učlanjenje u NATO bilo garancija bezbednosti - kao preduslova svih investicija. Jer ništa na svetu, valjda, nije tako plašljivo kao kapital. Sa zakašnjenjem od 20 godina ispostavlja se, bez sumnje, da uprkos svim međunarodnim pravilima i naporima da se vladanje silom ne ponovi nigde, uprkos svim konvencijama, telima, procedurama, normama osmišljenim da spasu čovečanstvo i civilizacijska dostignuća - sila ostaje faktor koji pobeđuje. Srbija ostaje jedini živi dokaz u Evropi da ako želi da interveniše, ovom savezu ne treba ni pravno valjan razlog. A zločin koji počini sila, pobednik pre početka sukoba, biće nekažnjen - kao lekcija da je u rukama sile sve moguće.