Mubadale za budale

Prošlonedeljna radikalizacija građanskih protesta u Beogradu poslužiće Aleksandru Vučiću kao alibi za eventualni nedolazak nemačkog Folksvagena u Srbiju, da se naslutiti iz njegove najnovije poruke da „protesti šalju lošu poruku kada je u pitanju borba za dolazak Folksvagena“. Istina je pak malo drugačija. Istina je i da predsednik Srbije nikada i nije eksplicitno rekao da ova kompanija dolazi da baš u našoj zemlji izgradi fabriku automobila i investira 1,4 milijarde evra, ali su se zato režimu bliski mediji potrudili da predsednikovu najavu mogućeg izbora Srbije kao investicione destinacije Folksvagena brzopotezno predstave kao da je odluka već doneta. Dok su čelnici nemačke kompanije uporno ponavljali kako je Srbija jedna od nekoliko država istočne Evrope koje su u igri za novu Folksvagenovu fabriku, mediji u Srbiji išli su dotle da to proglašavaju ekonomskim čudom, privrednim zemljotresom, najboljom ekonomskom vesti u poslednjih nekoliko decenija. Večernje novosti objavile su nedavno kako će „nemački gigant iz naše zemlje lansirati automobile marke škoda i seat najkasnije do 2023“, a uveliko se licitira i gradovima u kojima bi mogla da nikne nova fabrika. Nasuprot ovome, menadžment Folksvagena tvrdi da odluku još nije doneo, a kakva bi ona mogla biti, u danima pre nego što su pojedini lideri opozicije odlučili da upadnu u zgradu RTS-a, nagovestio je niko drugi do Dragan J. Vučićević, glavni urednik dnevnog lista Informer i jedan od najglasnijih branitelja lika i dela predsednika Srbije. Baš on, gostujući prošlog petka u jutarnjem programu televizije Pink, izjavio je kako „gotovo da ne postoje šanse da ta investicija bude na kraju u Srbiji“. Kazao je da su šanse minimalne, tek pet do deset odsto. Ali ne zato što se Folksvagen uplašio motorne testere, jer je Vučićević ovo pričao pre incidenata tokom vikenda, već zbog činjenice da Srbija nije članica Evropske unije, te Bugarska i Rumunija, koje pored Turske i još jedne zemlje čije ime se za sada ne pominje figuriraju kao moguća destinacija, imaju prednost zbog jedinstvenog EU tržišta, da bi na kraju pomenuo i Kosovo kao razlog nedolaska Folksvagena, jer teško je očekivati takvu investiciju „tamo gde do kraja nije definisana država“. Pride, Kosovo kao mogući razlog da Folksvagen zaobiđe Srbiju navodio je i sam Vučić, na mitinzima koje trenutno organizuje po Srbiji. Iako u ovom slučaju Aleksandar Vučić nije unapred najavio siguran dolazak Folksvagena, činjenica je da su srpske vlasti, i ove i one prethodne, takvim potezima sklone. Da su se realizovale sve megalomanske investicije koje su se ovde najavljivale i „dovodile“ prethodnih decenija, Srbija bi danas bila zemlja sa manjkom radne snage, dvostrukim stopama privrednog rasta i izvoza, zemlja sreće i blagostanja u kojoj je prosečna zarada mnogo veća od Vučićevih nedosanjanih 500 evra. I ne bi bilo potrebe da se već gotovo deceniju i po investitori dovlače „podmićivanjem“ državnim parama, ne mareći ni ko su oni, ni šta rade, ni koliko će pomoći srpskom ekonomskom oporavku, a koliko odmoći činjenicom da ovu zemlju, zajedno sa donosiocima političkih i ekonomskih odluka, prave simbolom jeftine i obespravljene radne snage. U fabrici čipova za avioindustriju arapske kompanije Mubadala danas bi radilo na hiljade dobro plaćenih radnika, da se njihov „gotovo siguran“ dolazak nije na kraju izjalovio, a od milijardi evra obećanih arapskih investicija u Srbiju ostalo jedva nekoliko stotina miliona. Setimo se kako su te 2013. godine tadašnji prvi potpredsednik Vlade Vučić i ministar ekonomije Mlađan Dinkić najavljivali prvu grandioznu investiciju, od koje kasnije nije bilo ništa, obećavajući zapošljavanje više od 1.000 visokostručnih kadrova koji će zarađivati nekoliko hiljada evra mesečno, radeći u kompaniji koja proizvodi sofisticiranu tehnologiju za gigante poput Boinga i Erbasa. Prva faza je trebalo da bude izgradnja Centra za istraživanje i razvoj informacionih tehnologija, zatim fabrika čipova, a najavljivalo se i kako se tu neće stati u arapsko- -srpskom poslovnom prijateljstvu, pošto se pregovara i o investicijama u oblasti telekomunikacija, obnovljivih izvora energije, građevinarstva i gasnih elektrana. Doduše, za razliku od uzdržanih nemačkih čelnika Folksvagena, menadžment Mubadale podsticao je najave domaćih političara izjavama poput onih da je „Srbija njihova druga domovina“ i da oni nisu došli „da postavljaju uslove već da iznesu predloge za partnerstvo, jer tako to rade pravi prijatelji“. Najavili, pa se nisu pojavili. Vlasti su neku godinu kasnije, pošto je propao plan da Srbija postane zemlja čipova, ako je on ikada i postojao, najavljivale zapošljavanje na hiljade radnika u nemačkom gigantu Tenisu, poznatom po uzgoju tovnih svinja. Za razliku od arapske Mubadale, sa kojom je sve ostalo na lepim rečima i megalomanskim željama, sa Tenisom je 2015. godine potpisan i Memorandum o razumevanju za uzgoj tri miliona tovnih svinja godišnje. Ovom investitoru, kojeg je Aleksandar Vučić najavljivao kao ekvivalenta Mercedesu, s razlikom što jedni prave automobile, a drugi uzgajaju svinje, uveliko se pripremala plodna vojvođanska zemlja, i uprkos negodovanju domaćih paora, da bi gotovo četiri godine kasnije, oni zatražili odlaganje najavljene investicije, a najnovije spekulacije su da će njihova konačna odluka biti da odustanu od ulaganja u Srbiji. I pomenuti Mercedes „dolazio“ je u našu zemlju uvek kada je političarima bio potreban dovoljno jak „investicioni predizborni adut“. Još 2008. godine Mlađan Dinkić govorio je o mogućnosti dolaska Mercedesa u Srbiju, bilo tako što će graditi fabriku automobila u našoj zemlji, bilo tako što će se obnoviti nekadašnja uspešna saradnja ovog nemačkog automobilskog džina i pribojskog FAP-a iz vremena Titove Jugoslavije. Priču o strateškoj saradnji sa propalim pribojskim proizvođačem obnovili su kasnijih godina i SNS-ovci, tačnije njihov prvi čovek, a oni koji bolje pamte sećaju se i kako je Aleksandar Vučić slavodobitno lepio Mercedesov znak na Ikarbusov autobus, slaveći „povratak Mercedesa u Srbiju“ i najavljujući te 2014. da je „srpski Mercedes, to jest Ikarbus naš ponos i dika“. Iako je u međuvremenu bilo izjava, pa čak i iz Nemačke, da je saradnja Ikarbusa i Mercedesa pun pogodak, danas generalni direktor Ikarbusa sve nade polaže u kineski Jinlong, jer je, prema njegovom svedočenju, kompanija kojom rukovodi već deset godina u restrukturiranju, sa imovinom koja je opterećena hipotekama. Još važnije, on kaže da saradnja sa Mercedesom formalno i dalje važi, ali ona Ikarbusu nije donela nikakav pozitivan finansijski efekat, jer je na tržištu uspelo da se proda samo 20-ak takvih vozila. Kako sa automobilima, ovim koji idu drumom, nije dobro prošlo, a čini se da ni šanse sa Folksvagenom ne rastu, predsednik Srbije zavapio je pre izvesnog vremena za onima koji idu nebom. Odustajući, reklo bi se, od prevaziđene proizvodnje svinja, automobila i njihovih delova, predsednik Srbije zavapio je nedavno za fabrikama robota, čipova i letećih automobila. Ovo poslednje, naročito nakon njegovog razgovora sa kolegama iz Kine, posle kojih je obnarodovao da je dogovorena saradnja u izvozu banalnih proizvoda poput svinjskih papaka i nogica, ali i eventualna kineska investicija u Srbiji u pogon za proizvodnju letećih automobila. Ovaj vapaj mogao bi se pojačati ukoliko se u aprilu ili maju obelodani da Srbija ipak nije pobedila u trci za investiciju Folksvagena, za šta će najverovatnije biti okrivljeni protesti i potezi opozicije, jer tako je to u Srbiji. Tako je bilo i kada je svojevremeno, 2012. godine, tadašnja vlast predvođena Borisom Tadićem i Demokratskom strankom, uoči izbora, mesecima najavljivala dolazak italijanskog Danijelija, koji je u Šapcu trebalo da investira pola milijarde evra u pogon za proizvodnju opreme za industriju gvožđa i čelika, a nakon što je investitor odustao, za krivca je proglašena pobeda Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima te godine. Dok su odluku Danijelija, sa kojim je isto bio potpisan Memorandum o razumevanju, u SNS-u pripisivali nesposobnosti i obmanama demokrata, tadašnja potpredsednica DS-a, a danas direktorka Službenog glasnika, Jelena Trivan izjavljivala je da je „predsednik Srbije Tomislav Nikolić za sedam dana vladavine uspeo da napravi državi problem sa regionom, sa EU i čitavim svetom“, te da ne treba da čudi što investitori nisu spremni da ulažu u Srbiju. Jer ako su već investicije propadale, opravdanja je uvek bivalo napretek. Muke po Folksvagenu Srbija ne samo da nije najbliže pobedi kada je u pitanju planirana investicija nemačkog Folksvagena, a kako se moglo naslutiti čitajući pojedine srpske medije, nego se poslednjih dana i sama investicija Folksvagena dovodi u pitanje, jer su protiv nje sindikati ove kompanije. Naime, nemački proizvođač automobila nije krio da planira 1,4 milijarde evra vredno ulaganje u novu fabriku koja bi trebalo da godišnje proizvodi oko 300.000 automobila počev od 2022. godine i koju planira da gradi u nekoj od država istočne Evrope, a u najužem izboru pominju se Bugarska, Rumunija, Turska i Srbija. Ipak, na njegovu konačnu odluku o tome da li će uopšte investirati, a onda i gde tačno, moglo bi da utiče protivljenje tamošnjeg Radničkog saveta. Koliko je pak njihov stav važan, najbolje ilustruje činjenica da su propisi Nemačke o radnom zakonodavstvu takvi da polovinu članova Nadzornog odbora kompanije sačinjavaju upravo predstavnici radnika, najčešće sindikalni lideri, te da bez njihove saglasnosti kompanija teško da može doneti bilo kakvu krupnu investicionu odluku, a izgradnja fabrike automobila u bilo kojoj od ovih zemalja jeste takva odluka. Radničkom savetu ne sviđa se činjenica da njihov poslodavac planira da investira u nekoj istočnoevropskoj zemlji, uprkos njihovim tvrdnjama da nisu iskorišćeni svi postojeći kapaciteti, jer bi nova investicija nanela štetu tamošnjim radnicima. Takođe, uporedo sa najavom nove investicije, oko koje se nadmeću zemlje na repu Evrope i Evropske unije, iz Volfsburga, gde je sedište ove kompanije, stižu i nagoveštaji da Folksvagen planira da u narednih nekoliko godina smanji broj radnika i do 7.000, jer je strateška odluka ove kompanije da se poveća proizvodnja električnih automobila, a oni zahtevaju 30 odsto manje rada u poređenju sa proizvodnjom klasičnih automobila. U Folksvagenu priznaju da taj broj ljudi neće moći da smanje samo penzionisanjem i prirodnom fluktuacijom radne snage, čime se već sada nagoveštavaju otkazi.