Zbog politike sam prošla kroz pakao

Šesnaestu godinu zaredom, Beogradski festival igre, sa kojim proleće u prestonici izgleda bogatije, donosi jedan posve nov koncept i jedno bleštavilo raznolikosti. NJegova osnivačica i direktorka Aja Jung zaslužuje sasvim sigurno najviše zasluge što je Beograd poslednjih godina video neke od najvećih i najznačajnijih trupa sveta, zahvaljujući čemu je Festival dospeo na listu prestižnih svetskih manifestacija tog tipa. S druge strane, delu javnosti se zamerila uplitanjem u politiku, zbog čega je često tema prozivki na društvenim mrežama, pre svega. No, Aja Jung sa 16. izdanjem festivala poziva na obnovu osnovnih ljudskih emocija, kojim se mržnja i zavist potiskuju u drugi plan. Predstavite nam selekciju ovogodišnjeg BFI? Ako mislite na ideju kojom sam se vodila pri biranju predstava, ona je sada svima jasna. Sa šesnaestom godinom festivala, odustali smo od tradicionalne poruke i dizajna. Nema krilatice koja bi pozivala na igru, i nema fotografija superiornih baletskih igrača. Samo jedna bočica. Neverovatna je mržnja koja se zapatila na ovim prostorima. Sa druge strane, umetnost oduvek traga za lepim, za emocijom, za onim što je u životu običnih ljudi nedostižno, fantastično, spektakularno, a opet iskonsko i bazično. Igra je jedna od najeteričnijih i najapstraktnijih umetnosti. Poslednjih decenija, sublimišući sve ostale umetničke forme kroz rukopis spretnih koreografa, ona je postala zanimljivija od dramskog teatra. Uprkos neizrečenom, igra pokreće emocije. Zato 16. Beogradski festival igre nudi koncentrat najboljih emocija, odnosno 16 ml dragocene tečnosti koju čine radovi 23 koreografa u izvođenju 16 trupa iz 11 zemalja. Samo je rok upotrebe ograničen, jer od 22. marta do 12. aprila treba pogledati presek najboljeg sa svetske scene! Koje su to predstave na koje treba posebno obratiti pažnju i zbog čega? Svakako se ne sme propustiti komad Sidija Larbija Šerkauija, u kome ovaj koreograf i sam igra. Reč je o studiji Naoma Čomskog o slobodi govora, pretočenoj u pokret koji ima neverovatnu snagu. Tu je i Holandski teatar igre iz Haga, trupa koju beogradska publika obožava, ali koja je tokom proteklih nekoliko sezona napravila radikalne izmene u repertoarskom pogledu, i okrenula se gorućim temama našeg vremena. Upravo taj zaokret ćemo videti kroz radove Marka Gekea, Pola Lajtfuta i Sol Leon. Dolazak Ansambla Batševa i njenog koreografa Ohada Naharina, događaj je koji Beograd stavlja u fokus svetskih novinara i kritičara umetničke igre… Mnogo je onih koji još ne veruju da će slavni Mr. Gaga stići u Srbiju, jer Naharin ne posećuje festivale… Tu je Balet Frankfurt sa novim delima Jakopa Godanija o kojima ovih dana govore nemački mediji. Spektakularni su i kratki komadi koje će Mari Šuinar i njena trupa iz Montreala prikazati u Operi Madlenijanum, nakon čega će ovoj koreografkinji biti uručena Nagrada Jovan Ćirilov. Hrabre postavke donose Eun Mi An iz Seula, Aleks Serano iz Barselone, Dada Masilo iz Johanesburga, naša Dunja Jocić koja živi i radi u Holandiji… Šta su dometi savremene umetničke igre, koja su to imena, stilovi, estetike, koji pomeraju granice? Ne postoji jedan stil, niti jedna estetika. Ono što čini današnju igru zanimljivom, jeste neopisivo bogatstvo stilova, rečnika, iskustava, različitosti… Kada za domaću štampu prevodimo brojne intervjue koreografa koji su danas zvezde, ono što odmah upada u oči jeste njihov život, poreklo, ogroman tovar iskustva i znanja… NJihov poseban svet. To su zanimljivi i radoznali ljudi, koji ne samo da prate igru i tehničke mogućnosti tela, već podjednako dobro poznaju svet vizuelnih umetnosti, arhitekture, filma, muzike, dramskog teatra… Neretke su fantastične saradnje poput onih između Natali Portman i Ohada Naharina, Marine Abramović i Sidija Larbija Šerkauija, Akrama Kana i Aniša Kapura, Kajetana Sota i Santijaga Kalatrave… Ne postoji važan koreograf koji sedi u pozorišnom bifeu, očekujući da mu poštar uruči ideje… Svetsko tržište je nemilosrdno, i kreće se neumoljivom brzinom. Koliko je teško kaparisati jednu trupu iz sveta i koliko unapred je to neophodno uraditi? Otprilike dve godine unapred. Ali nije reč o kaparisanju, nego o sposobnosti da jednoj svetskoj grupi ponudite niz izvođenja u regionu, ili Evropi, baš u vreme Beogradskog festivala igre. Nemojte misliti da trupe iz Seula, Johanesburga, Tel Aviva, Montreala ili Filadelfije mogu da dođu na vikend u Beograd. To bi bilo nemoguće organizovati i platiti. Kaparisanje i burazerske uzvratne posete ostavljamo nekim drugim vremenima ili drugim manifestacijama. Prednosti Beogradskog festivala igre su u poverenju koje smo izgradili, u međunarodnim kontaktima i garancijama onih koji su već bili gosti, u brzini i razmišljanju unapred, u hrabrosti da se odaberu dela koja još nisu izvedena, u mogućnosti da nametnete drugim evropskim scenama svoje favorite… Koje su to trupe koje ste želeli a zasad niste mogli da dovedete na BFI? Dadu Masilo sam odavno htela da prikažem na Festivalu igre. Zato što je drugačija i svoja, i zato što nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Čekali smo preko četiri godine, i konačno imamo njenu Žizelu 9. i 10. aprila na Terazijama. Svetskim zvezdama koje su posetile Beograd zbog festivala igre, ove godine će se pridružiti i primabalerina Vivijana Durante. Naravno da ima još mnogo trupa i koreografa koje želim da predstavim beogradskoj publici. Neki od njih već čine program za 2020. i 2021. godinu… Ko su zvezde ovogodišnjeg BFI? Da li može bolje od Ohada Naharina, Pola Lajtfuta, Sol Leon, Sidija Larbija Šerkauija, Rašida Uramdana, Jakopa Godanija, Dade Masilo, Aleksa Serana, Mari Šuinar, Marka Gekea, Icika Galilija, Kajetana Sota, Jorme Elo, Maura Astolfija... pa do mladih autora poput Kenze Zabiri, Pera Faure, Ambre Senatore…? Verujte da ne može! Ne postoji festival koji će ove godine imati ovako jaku selekciju u oblasti umetničke igre! Mi smo okupili najviše zvezda. Bliskost sa politikom u nekim stvarima pomogne u nekim odmogne. Gde ste vi tu našli balans i kako? Koliko vam je učešće u kampanji pomoglo a koliko odmoglo u kreiranju festivala? U Festival sam uložila svu svoju energiju i ljubav. I to se vidi. Dobili smo najbolji projekat u oblasti umetničke igre u regionu. Međutim, festival mi nije ostavio mnogo prostora za moju porodicu, za prijatelje, pa ni za politiku. Svesna sam da bih neke stvari umela da radim fantastično. Uostalom, ne postoji škola za producente koja će vam pokloniti talenat, intuiciju i energiju, kao što ne postoji ni škola koja će od nesposobnih i lenjih napraviti dobre igrače, pismene novinare ili vešte političare… Ako nema strasti i inteligencije, sve je uzalud. Ne odbacujem mogućnost da jednog dana preuzmem neku funkciju, i to uopšte ne mora da se dogodi u Srbiji. Kamenovanje kojem sam bila izložena u svom rodnom Beogradu je na nivou talibanskog obračuna nad ženama u Avganistanu. Moja porodica i ja smo prošli kroz pakao. Ni Festival nije pošteđen. Nažalost, to je mentalitet jednog naroda, i jednog vremena koje predugo traje. Od ’46, kada su „oslobodioci“ mom pradedi oduzeli svu imovinu, pa naovamo… Unuci otimača i praunuci dželata danas jašu na Tviteru, dok ja govorim o predstavi sjajnog ansambla Batševa kojom sam uspela Beograd da stavim u tekstove svetske štampe ispred Pariza, NJujorka i Tokija... Ne razumemo se baš, i nikada nećemo. Oni tipkaju iz fotelje, uvaženi od strane virtuelnih sabesednika sa kojima seju mržnju nedokučivu, a ja imam cilj da od Beograda napravim mesto gde se dešava vrhunski festival savremene igre. Okolnosti nikada nisu sasvim idealne, a vreme je samo jedno.