Poput mafijaškog montiranja boks meča

Kada sam pristao da budem selektor nacionalnog igranog programa na 66. Martovskom festivalu, nisam ni sanjao da će mi ta pozicija ponuditi uvid u mnogo više od toga gde nacija stoji po pitanju kratkometražnog izraza. Niz događaja koji su usledili nakon objave programa festivala zapanjio me je, odškrinuvši vrata prema jednom sociološkom fenomenu, široko prisutnom u ovdašnjoj stvarnosti. Burazersko, rođačko, urgiračko, sređivačko protežiranje i ostali vidovi pokušaja uticanja na ishod, ne na osnovu kvaliteta, već na osnovu recepture, „koga boli *urac, pa naši smo“, stoji nasuprot ambivalenciji u stilu „ma nije meni važan festival, nego… da ljudi vide umetničko delo“. Ovakva dijametralnost u stavu solidno je zastrašujuća, a verovatno najviše za same vinovnike koji za njom posežu. Broj „interventnih“ poziva koje sam primio, definisaću kao šokantno veliki! Bilo je tu glasova molbi, nipodaštavanja, kukanja, durenja i drugih emocija svojstvenih pomenutim načinima, odabranim radije nego, ipak, onih pravih, svojstvenih jednoj zreloj kinematografiji koja možda životari, ali i dalje mrda. Stvaralaštvo, osim onog pukog hobističkog, namenjeno je javnoj oceni, što bez izuzetaka donosi mogućnost zadovoljstva, ali i razočaranja (i publike i autora). I jedan i drugi ishod čine stvaralaštvo jednom od delatnosti kojih se čovečanstvo uporno drži vekovima, ali, izgleda ponekada, veoma teško i sa puno dečjih suza. Da li zbog toga što stvaralaštvo do jedne mere traži detinji pristup mašti i nesputanim emocijama? Kao autor ovo mogu argumentovano da potvrdim da je pogodno, ali samo u fazi stvaranja! Kada se delo iznese pred misao drugih, brada mora ostati čvrsta i uspravna, jer ipak mi nismo deca, već odrasli ljudi svesni da se moramo osloniti na onu drugu, kritičku misao, iz nje učiti, a sve u težnji da budemo bolji. Tokom karijere, nebrojeno puta sam se susreo sa veoma ambivalentnim ocenama sopstvenih radova, kao i onih u kojima sam učestvovao. Od amaterskih izložbi fotografija, do internacionalnih filmskih smotri, od odbijanja bez obrazloženja, do prvih nagrada, uvek sam verovao, a i dalje verujem da je sud subjektivna kategorija i da i jedan i drugi ishod nose mnogo iz čega se može naučiti. Glad za priznanjem, koja seže do intervencija, više deluje kao neko mafijaško montiranje boks meča, nego kao intelektualno smeranje stvaralaštva sa argumentacijom. Film, čak i kratki, spada u sferu intelektualnog i voljnog izraza, koji masovno nosi poruku drugoj strani i sigurno se neće dopadati svima. Odakle onda toliko snažni porivi i danas razvijena navika da se tako kukavički i dečje grize za priznanjem? Možda moje pitanje seže iz užeg ugla, koji sam voljno izabrao da kroz njega posmatram svet. U širem planu, od konkursa, do festivala, telefoni se redovno usijavaju, dugovi se vraćaju, a novi nastaju. Takvim sistemom, u kome „danas ja tebi, sutra ti meni“, zaista činimo medveđe usluge ne samo sebi, već i kinematografiji (umetnosti) uopšte. Istina je da sve to dosta hrani ego. Hrani i buduće projekte koje će jednog dana „dužnici naši lovorom kititi“, a od kusura možda ostane i neki džip! Verovatno je naivno i uskogrudo čuditi se ovome, ali kao stvaralac, krećem iz svog dvorišta. Ono veliko dvorište, nazvano država i svet, u velikoj meri odslikavaju se u svakom budžaku koji svojim mrakom senče. Nespreman da prihvatim ovakve metode, otvoreno se pitam da li ovakav put vodi u potpunu hermetizaciju samozvanih kasti, čiji će kraj biti implozija, ili u nešto drugo? U progres svakako ne vodi, zato što se progres uči, pre svega iz kritike, gubitka, odbitka i svakog drugog iskrenog mišljenja javnosti.