Grozdana Olujić (1934-2019)

Kada se pojavila u svetu književnosti, Grozdana Olujić je imala nepune 22 godine i njen roman o mladima i za mlade Izlet u nebo, predstavljao je pravi literarni bum. Preveden je na sve značajne svetske jezike, pretočen u pozorišnu predstavu, a po njegovim motivima snimljen je i film Čudna devojka u kome se pojavila čudesna slovenačka glumica Špela Rozin. Tako je počela bogata i veoma uspešna karijera ove književnice koja će potom napisati romane Glasam za ljubav, Ne budi zaspale pse i Divlje seme, brojne kratke priče i bajke, da bi 2009. za roman Glasovi u vetru dobila NIN-ovu nagradu u konkurenciji 133 romana. Napisala je i šesti roman Preživeti do sutra, objavljen 2017. Posle osvajanja NIN-ove nagrade, najvećeg književnog nacionalnog priznanja u Srbiji, roman Glasovi u vetru doživeo je ogroman publicitet u svetu i odmah je preveden na nekoliko svetskih jezika. Na ruski ga je prevela Larisa Saveljeva. U jednoj ruskoj recenziji, napisano je da srpska književnost ovim romanom dobila svojih Sto godina samoće čiji junaci ne prestaju da kruže oko potomaka nestalih u vremenu i prostoru. Francuski prevodilac Alen Kapon je roman preporučio čitaocima i ovim rečima: „Kompleksni po svojoj temi, Glasovi u vetru su kompleksni i u stilu. I priča i vreme se povinuju varijacijama, individualno vreme se pretvara u istorijsko i mitsko. U tom vremenu, ratovi dolaze i odlaze a kraj im se ne vidi...“ Pored romana, napisala je i nekoliko zbirki bajki inovirajući taj prastari rod. Bajke Grozdane Olujić imale su svetsku premijeru na pozorišnim daskama u pozorištu Eg u Albaniju, država NJujork. Priče iz njene zbirke Afrička ljubičica uključene su u nekoliko svetskih antologija. Prevela je drame Arnolda Veskera, Jukija Mišime, Sila Beloua, kao i romane savremene indijske književnice Amrite Pritam i roman Korov, dobitinika Pulicerove nagrade Vilijama Kenedija. Autorka je brojnih eseja, o Francu Kafki, Tomasu Vulfu, Marselu Prustu, Virdžiniji Vulf... Poslednji put sam je videla pre nekoliko godina, razgovarale smo u njenoj maloj devojačkoj sobi gde je spavala i radila. Pričala mi je da je uvek imala oko sebe lekare, muža dr Radeta Lešića i sina dr Aleksandra Lešića, s ljubavlju govorila o unuci Ani, gimnazijalki, a na pitanje nije li ona rodonačlenik ženskog pisma u nas, odsečno je odgovorila: „To što se naziva ženskim pismom ne postoji. Knjiga je dobra ili nije dobra, i nije ni ženska ni muška.“ Tako jednostavno mi je objasnila tog dana kako je trebalo roditi se u Erdeviku, završiti gimnaziju u Bečeju i doći u Beograd da bi završila studije engleskog jezika i književnosti. Trebalo je ovde opstati, a ona se još malo i šepurila po belom svetu. Jedna je od troje nosilaca danskog viteškog oredan Danebrog, za zasluge na polju književnosti, koji se posle smrti vraća da bi ga novi vitez književnosti nosio sve do svoje smrti. Počasni je član univerziteta u Ajovi (SAD) , vlasnica brojnih priznanja i nagrada. Na odlasku, poklonila mi je ogrlicu od zelenog kamena čije je poreklo i značaj poentirala činjenicom da to ide uz moje oči i moj horoskopski znak. I da nije ništa skupoceno, jer ne bi bilo lepo da me time obavezuje. Grozdana Olujić je bila poslednji klasik srpske književnosti, žena čije su oči i duša bili toliko mlađi od njenih godina.