Prvo da se prebrojimo

Jeste da i dalje ne znamo da li ćemo imati prevremene izbore, ali, Srbija je proteklih dana makar dobila lidera opozicije, sposobnog da motiviše građane na otpor ukidanju demokratije. NJegovo ime, ipak, nije Boško Obradović, kako se činilo nakon prošlonedeljnog upada u RTS - osoba koja, izgleda, predstavlja najveću opasnost autokratskom režimu Aleksandra Vučića zove se upravo – Aleksandar Vučić. Nije da njegov kapacitet da pomiri razlike između oponenata režima nije bio poznat, ali se poslednjih dana baš istakao u podsticanju na borbu protiv ponižavajućih uslova života. Jer, uprkos sumnjama da će Obradovićevo soliranje u akciji „oslobađanja RTS“-a naterati građanski orijentisane demonstrante da odustanu od učešća u protestima, poslednja beogradska subotnja šetnja bila je vidno omasovljena i ojačana novom energijom. Biće, naime, da je mnoge od šetača naljutilo hapšenje i hitno donošenje presuda protiv mladih učesnika upada u RTS i protesta pred Predsedništvom prošlog vikenda - što teško da je moglo da popravi ono brzopotezno traženje pravno prihvatljivog načina za puštanje zatvorenika na slobodu. Da je svaka eventualna nada u odustajanje od politike oštre podele u zemlji lažna, pokazao je i odgovor vlasti na još jedan opozicioni pokušaj da probije medijsku blokadu: nakon što je komunalna policija kaznila vozača kombija „Jedan od pet miliona“ koji je kružio centrom Beograda prozivajući generalnog direktora RTS-a Dragana Bujoševića i urednika informativnog programa Nenada LJ. Stefanovića zbog načina na koji vode Javni servis, naprednjaci su (tradicionalno) preuzeli i tu ideju. Ali, nije bilo informacije da je njihov kombi, sa čijeg razglasa su emitovane uvredljive tvrdnje o liderima opozicije, zaslužio intervenciju komunalaca. Nema ni naznake od uzdržavanja od zloupotrebe svega postojećeg u cilju jačanja vlasti: videlo se to u nedelju u Nišu, u vreme obeležavanja 20. godišnjice početka NATO bombardovanja, koju je predsednik svih građana takođe iskoristio za sopstvenu promociju i obračun sa protivnicima. I sve to uz pomoć patrijarha SPC, koji je osudio građanske proteste, nateravši predstavnike Saveza za Srbiju da ga podsete na sasvim drugačije, pomirujuće ponašanje pokojnog, među vernicima izrazito omiljenog patrijarha Pavla. Da nema nameru da uvaži interese građana koji ga nisu izborno podržali, predsednik Srbije pokazao je i u autorskom tekstu za tabloid Srpski telegraf. Opozicionarima koji se bore za elementarne izborne uslove u njemu je postavio pitanje koje dodatno podiže temperaturu: „Šta tačno hoćete? Izbore ili moju glavu?“ Na prvi pogled, reklo bi se da takvim nastupom, zajedno sa tvrdnjom da smo, posle sednice predsedništva SNS u ponedeljak, bliži raspisivanju izbora (pomenut je jun) i zajedno sa najavom velikih mitinga „Budućnost Srbije“ u Novom Sadu (12. aprila) i Beogradu (19. aprila) Vučić zaista najavljuje skore izbore. Takođe na prvi pogled, mogao bi još jednu takvu odluku, donesenu izvan nadležnih institucija, samo u skladu sa sopstvenim interesima, da obrazloži navodnom željom da izađe u susret opozicionim zahtevima. Korist bi imao u tome što bi mogao da označi kraj građanskih okupljanja, ali i da prekine aktuelni proces konstituisanja opozicije. Nije, ipak, sve tako jednostavno. I to ne samo zbog nejasne agende vezane za rešavanje kosovskog pitanja, već i zbog vrlo jasne pretnje izbornim bojkotom, koji bi eventualni novi saziv parlamenta učinio još manje legitimnim od postojećeg. I nije tu naročito bitno što je, prema istraživanju Crte, više građana koji se bojkotu protive od onih koji ga podržavaju: glavni istraživač Crte Vujo Ilić u ponedeljak je, na predstavljanju istraživanja rađenog od 17. do 26. oktobra, na uzorku od 1,022 ljudi, objasnio da mišljenje o bojkotu izbora, kao vidu borbe za fer i slobodne izbore, zavisi od toga da li ispitanici podržavaju vlast ili opoziciju. Prema dobijenim podacima, jedna četvrtina građana podržava bojkot, dok se takvom obliku borbe protivi njih 43 odsto – drugim rečima, opoziciona biračka baza opredeljena je tako da bi eventualno odustajanje opozicionih aktera od aktuelnog zaklinjanja u spremnost na bojkot moglo da ima ozbiljnu cenu. Što je opozicionarima i te kako jasno. Prema objašnjenju Nebojše Stefanovića, ministra unutrašnjih poslova koji najčešće tumači Vučićeve misli, konačna odluka o eventualnom raspisivanju izbora trebalo bi da bude donesena za dvadesetak dana - tačnije, nakon opozicionog skupa na koji su pozvani građani iz cele Srbije, zakazanog za 13. april. Nema sumnje da će, paralelno sa opšte poznatim metodom prisilnog dovođenja građana na svoje skupove, vlast pokušati da opozicionare „demotiviše“ od učešća na skupu od koga se očekuje mnogo, ali nije baš najjasnije šta. A šta opozicija planira da učini uoči, očekivanog velikog mitinga, ali i nakon njega? S jedne strane, govornici na poslednjim skupovima širom Srbije, pozivajući na dolazak na beogradski miting, uglavnom su govorili o ostavkama Vučića, Ane Brnabić i Maje Gojković. Slično ponavlja i Obradović, tvrdeći da „neće da šeta još 77 godina“ i da je zato zahtev za ostavkama „oročen“ tako da će, ako ga vlast ne ispuni do 13. aprila, „cela Srbija stati“. Ima, međutim, i onih koji, poput Zorana Lutovca, predsednika DS, govore da nije ideja da se odredi „dan D“, već bi skupom 13. aprila trebalo da se pokaže snaga i pojača pregovaračka pozicija, kako bi se „oslobodila zarobljena država“ i omogućili fer izbori. A to, naravno, znači da bi pre sledećih izbora, koji bi morali biti održani bez lažnih birača i kupovine glasova, bio neophodan i višemesečni period oslobađanja medija, kako bi građani bili elementarno informisani pre nego što donesu izbornu odluku. Drugim rečima, protest bi trebalo da bude neka vrsta reflektora koji bi osvetlio onu Srbiju koja se sada ne vidi, što bi vlast trebalo da prisili da krene putem normalizacije okolnosti u kojima živimo. Kao i ostali opozicioni lideri i Lutovac za NIN tvrdi da postoji plan o tome šta će se raditi posle 13. aprila, ali da se o tome ne može govoriti unapred i javno. On je svestan i da je za mnoge osiromašene građane dosta teško da dođu u Beograd, kao i da opozicija ne raspolaže ni približnim resursima kao vlast, da bi mogla da obezbedi masovan organizovan dolazak. Ali, da postoje i drugi problemi, može se zaključiti iz, recimo, razgovora sa Predragom Voštinićem iz kraljevačkog Lokalnog fronta, jedne od članica novoosnovanog Građanskog fronta: Voštinić, naime, kaže da će se, sa kolegama, svakako pojaviti u Beogradu, iako ih niko od organizatora nije ni pozvao na skup, ni obavestio o planovima. „Ne znam da li dolazim u Beograd na dan ili na više, da li je potrebno da pakujem sredstva za higijenu“, u polušaljivom tonu kaže Voštinić, insistirajući da nikako ne želi da neko pomisli da se žali zbog nepostojanja komunikacije sa organizatorima. „Naravno da učestvujemo u zajedničkoj borbi za izborne uslove, šta će nam poziv“, ističe Voštinić, ali to ne umanjuje utisak da - bar ne još uvek - nije bilo baš mnogo truda organizatora skupa da se, radom na terenu, obezbedi ona željena masovnost skupa koja bi mogla dovesti do prekretnice i naterati vlast na neophodni dijalog. I opet se otvara staro pitanje o tome da li se u opozicionim redovima više pažnje posvećuje međusobnom odmeravanju snaga, ili onome što bi trebalo da bude zajednički cilj - oslobađanju Srbije od autokratske stege. Teorija da opozicionari, zapravo, samo zauzimaju pozicije i očekuju da se aktuelna vlast uruši sama od sebe, pod pritiskom sve brojnijih afera i unutarnjih komešanja i uz obilatu pomoć posledica kosovske politike, odavno je, uostalom, u opticaju. Valja, ipak, biti pošten i reći da ima naznaka da su neke lekcije naučene – o čemu govori, recimo, opstanak na okupu Saveza za Srbiju posle Obradovićeve RTS avanture, ali i proces reujedinjenja nekadašnjih članica Demokratske stranke, koji bi, prema rečima Lutovca, mogao da ima i neki vidljiviji rezultat do aprilskog protesta. Moglo bi, do tada, biti okončano i formiranje stranke Dragana Đilasa i time data nešto jasnija slika onoga što se biračima nudi. Sve to, ipak, ne znači da neće biti novih obrta, jer za njih postoji potencijal u stavovima najaktivnijih opoziciono nastrojenih građana. Prema rezultatima istraživanja koje je u utorak predstavio profesor Slobodan Cvejić, direktor istraživanja SeConS-a, rađenog tokom protesta 2. februara na uzorku od 450 šetača, većina učesnika šetnji nezadovoljna je liderima opozicije i uglavnom ne može da navede onoga ko najbolje zastupa njihove interese. Donekle se, rekao je Cvejić, izdvajaju PSG, DS i Dveri, ali je mnogo više onih koji spremno kažu koga ne žele da vide na protestima (na prvom mestu je Obradović, a na drugom Đilas). Istraživači su zaključili i da protest („protest srednje klase“) sve više prerasta u pokret, koji ima jezgro i periferiju, ali još uvek ne i elitu - što ne znači da se to neće desiti i dodatno ubrzati dinamiku na opozicionoj sceni. A to, naravno, obećava i nove „odgovore“ vlasti. U zbiru vesti o dubini građanskog nezadovoljstva s jedne, i sve većim problemima u uterivanju putnika u autobuse koji prate Vučića, s druge strane, neko bi mogao videti razlog za prognozu o otvaranju dijaloga. Potvrda da bi to mogao biti plan, međutim, nema. Naprotiv.