Ne umem da ćutim

Emocije želi da ostavi po strani kada kaže da uopšte ne primećujemo koliko je đavo odneo šalu i da nije fraza zapomaganje za dijalogom i razgovorom. „To je životna potreba, jer u suprotnom, sve ide u radikalnijem pravcu, ne samo da nećemo da razgovaramo, nego ćemo nedostatak razgovora rešiti tenkom, hapšenjem, Golim otokom“. Ovo je ujedno objašnjenje zašto će u svoju emisiju Utisak nedelje, koja posle četiri i po godine ponovo počinje da se emituje na kanalu Nova S, kablovske mreže SBB, pozvati i Aleksandra Vučića. Olja Bećković nije od onih novinara koji pokušavaju da zadrže hladnu „objektivnost“ tako što će da beže od iskazivanja svog stava. „Čekaj čoveče, oni su pokušali da zapale čoveka i u neuspešnoj akciji su mu zapalili samo kuću, i kada ja to kažem, zovu me opozicija.“ Za takav profesionalni i životni stav platila je visoku cenu. Uz bezbroj pretnji, ostavljena je bez posla i mogućnosti egzistencije. To je trebalo da bude jasna poruka vlasti za disciplinovanje ostalih medija i novinara koji se zanose slobodom izražavanja. Nema trećeg puta. Bežiš ili ostaješ. Živimo u društvu u kojem je odluka da aktivno učestvuješ u javnom životu ravna pokušaju samoubistva. Odlukom da vodi emisiju, piše kolumne, govori šta misli, Olja Bećković šalje nedvosmislenu poruku: spremna sam na sve, znam cenu, spremna sam da ukrašavam vaše naslovne strane, ispostavljam vam na lični bezobzir članove porodice, jer,... kada sam već tu, ne mogu da ćutim. Branislav Trifunović kaže da bi razgovarao sa predsednikom Vučićem samo u prisustvu adokata, psihijatra, psihologa…. i svoje mame? Aleksandru Vučiću, s druge strane, ne pada na pamet da debatuje sa bilo kim ko misli drugačije? Ti, sada, četiri i po godine kasnije, kažeš da bi zvala Vučića u Utisak nedelje. Kakva se to promena desila? Bane Trifunović ima nekoliko prednosti u odnosu na mene. Pre svega što ima mamu, a onda i što je talentovani glumac koji govori iz ugla umetnika. Iz ugla novinara, nije normalno ne želeti razgovor sa predsednikom. Mi uopšte ne primećujemo koliko je đavo odneo šalu. I Mogli, junak romana Knjiga o džungli, na kojoj su odrasle generacije, uspeo je da pod zadatim okolnostima uspostavi neki dijalog. Što mi ne bismo mogli ono što je umeo Mogli? Brzo smo zaboravili vreme kada nam se Aleksandar Vučić obraćao citatima Vebera. Zašto ga više ne pominje? Kad je procenjeno da smo „rulja“ koja ne kapira ništa osim psovki i inata? Šta je bilo sa onim skupljenim prstima? Savetnik mu je prvo rekao: udri po Veberu, stavi naočare, imao ili nemao dioptriju, spoji prste, spusti ruke na kolena... A onda je taj isti savetnik promenio strategiju: ma, neee, breeee, ova tvoja rulja nije za Vebera, hajmo u rikverc - optužuj, vređaj, galami. Rekla si da bi sada pozvala Vučića u emisiju? Iz ugla profesije više mi se dopada da me podsećaš na tu izjavu, nego na jednu raniju u kojoj sam rekla da ne bih . Naravno da ću ga zvati. Živimo u atmosferi u kojoj vlast poručuje da im ne pada na pamet da razgovaraju sa bilo kim ko ih kritikuje. I ako se i novinari, ljudi iz javnog života, okrenu tom trendu i oni kažu „ni nama ne pada na pamet da razgovaramo sa vama“, situaciju nećemo promeniti Četiri i po godine Utisak nedelje je bio na prinudnoj pauzi. Za to vreme mnogo toga se promenilo, čitavo društvo skliznulo je na ivicu ekstrema? Pre bih rekla da je predsednik svih građana prešao ivicu koju društvo može da trpi. Teško mi je da zamislim kostim lika čija ivica tolerancije nije prekoračena. Nepodnošljive su poruke da je opstanak Vučića na vlasti pitanje života i smrti. „Hoće da me ubiju!“, uporno ponavlja Predsednik. Kako je ispalo da su njegov život i zahtevi za slobodne medije kontraindikovani? Od 2012. gledali smo celokupnu vlast kako se presvlači u evropejce, govore jezikom demokrata, ali su usput rezali medije, i vratili se na retoriku radikala? Sugerišeš da je to sve strategija, projekat? Kada imaš jedan cilj, da budeš na vlasti, onda cilj opravdava sredstva. Kako je došlo dotle da ON kaže: ma kakav bre civilizovani govor, ja ću da galamim, ponižavam i vređam? Mislim da iza toga stoje ozbiljni stručnjaci koji pritom nisu domaći i posebno brine što je neko sa strane došao i rekao mu „ti ovde imaš rulju“. A on je odgovorio „u pravu si, hajde da se vratimo na onaj jezik koji ta rulja razume“. Taj odnos prema narodu kao rulji, takođe je napredovao. Danas podrazumeva i više od ponižavajućeg rečnika, ili otkaza, a to su dva Molotovljeva koktela, na primer, na kuću novinara Milana Jovanovića? Kraj sveta je saznanje da je predsednik neke opštine dao pare policajcu da ubije, spali novinara. A kod nas to nije ni kraj vlasti. Ni kraj karijere policajca. Ni kraj karijere policajčevih članova porodice koje je Dragoljub Simonović zaposlio. Lakše mi je da zamislim da se neki kreteni u okruženju predsednika Srbije bave time kako da ove moje rečenice upakuju kao dokazni materijal za neki budući Goli otok, da sam „mrzela Vučića“, nego da im pada na pamet da se zabrinu zašto svaki uhvaćeni kriminalac kaže da je napad na njega, atak na Vučića. I tako svaka kritička reč dobija svojstvo - državni neprijatelj? A ko bi mogli biti veći neprijatelji države od onih koji su izlazili na mitinge podrške Simonoviću i Jutki? Ali, naprotiv. „Udar Francuske na Vučića“- to je bilo na naslovnoj strani jednog tabloida kada sam dobila Legiju časti. Ministar Vojske je izjavio da će se „preispitati srpsko-francusko prijateljstvo“. Kako je moguće da je orden Legije časti srpskom novinaru uvreda za predsednika Srbije? Skicu ovog društva danas ocrtava baš događaj u Grockoj koji pominješ, gde na jednoj strani ispred zgrade opštine imamo opoziciju a na drugoj grupu mladića koja brani Dragoljuba Simonovića? Imaš li utisak da vlast provocira građanske sukobe? Za mene je čak od te strašnija slika onih „poštenih studenata“ koji su se pojavili ispred RTS-a prošle nedelje s navodnim zahtevom da i oni dobiju prostor na javnom servisu. Ja ne znam kako umno objasniti šta je povod za bezumlje. Ne znam. Ali bih volela da o tome razgovaram sa akterima u Utisku nedelje. Koliko se, ipak, danas razlikuje situacija u medijima u odnosu na onu od pre četiri i po godine, kad su ti ugasili emisiju Utisak nedelje? Premijerka je spremna na dijalog o slobodi medija u emisiji u kojoj je jedini gost? Niko nije tako precizno napisao optužnicu protiv ove vlasti za gušenje slobode medija do vlasti same protekle nedelje, zaprepašćujući se što je jedna jedina televizija, kablovska, radila svoj posao i što je ikome palo na pamet da prenosi živu sliku o tome šta se događa u centru Beograda, u zgradi javnog servisa. Jasno je poručeno da ne moramo mnogo da se zamaramo oko toga u kom pravcu će ovo ići. Ako dovedeš zemlju dotle, nemamo mnogo da nagađamo. Razumem tvoju ironiju. Ali, evo, ja sam baš danas uputila poziv Ani Brnabić da dođe u prvi Utisak nedelje i da ne bude jedini gost. I nisam to uradila da bih briljirala izjavom da sam je zvala, a da je ona odbila. U ovom danu još čekam njen odgovor, zaista ga čekam. I stvarno nemam utisak da je to nemoguće. Bilo bi naravno normalno da premijerka odgovara i na tvoja i na naša pitanja, na primer zašto nisu u zatvoru „tajkuni“ iz opozicije, oni koje vlast optužuje za pljačku? Mi svaki dan slušamo o lopovima i kriminalcima koji su ukrali 250 miliona, 300 miliona, 500 miliona... Kako je to moguće? Kako smo toliko hipnotisani da vlast uspeva da zamrzne narod na pola mozga da se čovek ne zapita: Pa čekaj, ako kažeš da je lopov, što je onda na slobodi. Verujem da će biti prilike da o tome razgovaram sa ministarkom pravde. U međuvremenu mogu da se oslonim samo na lični utisak da je prilično opasno da se jedna zemlja preporučuje stranim investitorima „hvalisanjem“ da nema pravosudni sistem koji bi doakao domaćim, a kamoli stranim lopurdama... Šta bi Aleksandra Vučića pitala kada bi prihvatio da gostuje u Utisku nedelje? Presednik Vučić je u nekoliko navrata podelio s nacijom uspomenu na ličnu hrabrost kada je neustrašivim potezom otvorio prozor na 22. spratu Beograđanke gde se nalazi „Studio B“ i mahnuo kukavicama od demonstranata. Prema svedočenju lidera koji uživa istorijski nezapamćeno poverenje građana Srbije, njegovi saradnici su najzaslužniji što su ga na vreme odvukli sa te opasne kote, jer ko zna šta bi inače bilo... Koliko ja znam, koliko zna stotine ljudi u zgradi Beograđanke, tamo ne postoji teoretska mogućnost otvaranja prozora? Volela bih da počnemo od toga. Ako je moguće da neko falsifikuje tako lako proverljive stvari, kako li se tek širi van dometa? Kako da se izborimo za slobodu medija, pitanje je koje postavljamo još od vremena Miloševića, čak? I kako da se izborimo za normalan život, za delovanje institucija u nekom pravednijem sistemu, osiguranom zakonima i Ustavom? Ne znam odgovor ni na jedno pitanje koje se tiče množine, svako za sebe mora da nađe svoj put. Poltron za sva vremena, ili Čovek na jedan dan. U NIN-u si, za ovih nekoliko godina objavila oko 100 intervuja. Šta je ostalo kao utisak posle toliko intervjua za jedan drugi medij? Prvi urednik s kojim sam se srela kad sam ušla u novinarski posao je bila Lila Radonjić ( NTV Studio B, 1991). „Uređivala“ me je tako da sam se od prvog svog javnog nastupa osećala da sam jedini urednik svoje emisije. I danas mi ne govori od čijih i kolikih pritisaka me štitila.U NIN sam došla na poziv urednika NIN-a Vesne Mališić i Milana Ćulibrka, koji su me „uredili“ kao i Lila. Kako si se osećala kada znaš da najmoćniji čovek u državi ne želi da vidi da te je iko zaposlio? To je način obračuna ove vlasti, da uceni poslom i egzistencijom? Kao reklama za neku od emisija na kanalu National geographic - jedan od pet miliona vrednih mrava koji vode svoju borbu izmičući se ispod šapa i surle slona. Opšti je utisak da je od trenutka kada je ukinut Utisak nedelje, počelo naglo gušenje sloboda u Srbiji, sužavanje ljudskih prava, pa i sve lošiji socijalni položaj građana bez obzira na hvalospeve o ekonomskim uspesima. Šta najbolje oslikava tu destrukciju? Prošlog ponedeljka me je zaustavio čovek na ulici, s tekstom: „Svaka čast! Sinoć ste bili savršeni, emisija je bila baš onakva kakvu smo čekali!“. Dostojanstveno sam primila čestitke, ne kvareći njegovo uzbuđenje činjenicom da emisije nije bilo i da tek treba da počne za dve nedelje. Mi smo društvo koje vidi ono što želi, većinski odlučno da se ne sapliće o činjenice. Mom obožavaocu je bila dovoljna reklama da će biti emisije da unapred poveruje da je već emitovana. On je jednako destruisan kao i onaj koji se uprkos tome što ne vidi ni suzu ni slinu, potresao nad grimasama i rečima Predsednika: „Ja smem da plačem, evo, plačem“.