Sad se svi prave Englezi

Kad sam pre više od 25 godina napustila Srbiju, najviše sam se radovala što ću živeti u uređenoj zemlji u kojoj ću znati koja su moja prava i obaveze, gde da ih ostvarim i ko će me, ako zaboravim, podsetiti na moje obaveze. Teška kugla u stomaku koju sam nosila od „niko ne sme da vas bije“ preko izbacivanja s posla, policijskih pendreka, hapšenja i bolnice polako se istopila u multikulturnom Londonu, a sve ono što se dešavalo u Britaniji mogla sam da posmatram i analiziram bez emocija, jer ovo nije moje. Sad vidim da razlog emotivne isključenosti nije bio to što ovo društvo nije bilo moje, već zato što je bilo, bar naizgled, toliko drugačije, da nisam mogla da poredim. Onda se desio Bregzit i odjednom je sve počelo da liči na ono što sam samo fizički ostavila. Ista ona teška kugla ponovo se formira u stomaku. Majka mog partnera, Engleskinja, glasala je za Bregzit iako su joj oba sina po ocu Iranci. Jednom sam je pitala da li je samo mislila na engleski identitet svoje dece kad je zaokružila „sudbonosno da“. Nije imala odgovor kao što ga ni moj tata nije imao kad je izabrao Miloševića i verovao da to što ja, zajedno sa 1.300 kolega sa RTS, odbijam da budem deo propagandne mašinerije je politika, a ne naše demokratsko pravo na slobodno novinarstvo. „Britanka sam, a protestujem, stvari mora da su jako loše“. Lesli Abdela, moja koleginica i prijateljica ovako je sublimirala britanski mentalitet na transparentu koji je nosila na subotnjem protestu. Sa onima sa kojima mogu da razgovaram na temu Bregzita, a to su uglavnom moji istomišljenici, neprestano „bistrimo“ istu temu: ovo je istorijski momenat za Britaniju, kako je moguće da se još niko ozbiljno nije zamislio nad budućnošću ove zemlje? Ja „potežem“ Balkan gde se i za daleko manje stvari ide na demonstracije, lome glave, započinju ratovi... Odgovaraju mi da ipak, ovde, ljudi još veruju u demokratske institucije koje treba da reše problem. Niko, zapravo, još nema odgovor, mada svi imamo stav. „Neka nam bude i gore, važno je da ćemo povratili suverenost“, kaže u radio-emisiji biznismen čija firma već oseća efekte Bregzita – otišli su mu gotovo svi Slovaci, Rumuni, Bugari…, a cena materijala koji nabavlja iz Evropske unije skače ako se Bregzit desi. Godinama vodim organizaciju koju dobrim delom finansira Evropska komisija tako da sam često u Briselu i znam dobro koliko se reč Britanaca čuje u Komisiji. O nedostatku koje suverenosti on govori? Voditelj mu nabraja činjenice. On se drži svojih emocija i na kraju rezignirano kaže: „Vi u medijima vodite politiku, ne znate šta je realnost”. Prvo leto posle referenduma 2016, na Getvik aerodromu strpljivo čekamo u redu da kupimo evre. Ide se na letovanje u mediteranske zemlje. Čovek ispred mene šokiran je što za jednu funtu dobija umesto 1,4 tek jedan evro. „To vam je Bregzit“, dobacuje neko iz reda. „Fuck off“, odgovara kupac. Gledamo se ćutke i po izrazima lica prebrojavamo se ko je glasao za Bregzit, a ko protiv njega. Uglavnom se, ipak, i generalno, svi pravimo Englezi. Bilo to ono balkansko značenje, ili ono englesko: „gledaj svoja posla“. Neki su jednostavno odlučili da u ovome ne žele da učestvuju. Od referenduma do danas 17.000 Britanaca se iselilo. Mahom u EU, najčešće u Irsku. Neki su izabrali bivše sovjetske države, Gruzija je trenutno najpopularnija. Prijateljica čija se ćerka preselila u Tbilisi i koju je nedavno posetila kaže da je Gruzija divna zemlja. Slažem se da je divna, onoliko sam puta bila tamo zbog posla. Divna je kad si stranac, pa još digitalni nomad kao njena ćerka, ali obični Gruzijci najbolje znaju koliko im je divno. Zato im se žuri u EU, u nadi da će bar nešto da se popravi i ne shvataju „britansku ludost“. Za nas koji živimo u Londonu, gde se govori preko 300 jezika i gde se različitost još slavi, zajedno sa obožavanim gradonačelnikom muslimanom Sadikom Kanom, Bregzit je veliko iznenađenje. Naročito ako malo zavirimo u unutrašnjost zemlje. Već kad se zađe u Sari, nadomak glavnog grada, gde uglavnom žive bogataši koji rade u Londonu, situacija je drugačija. Na porodičnoj svadbi u srcu Sarija čujem da je jedan od „viđenijih“ gostiju bregziter. Prilazim mu i pitam da li mu smeta da pričamo o politici. Šta njemu tako uglednom biznismenu ne odgovara u EU? Kaže, školovao je sina u privatnim školama, završio momak najbolje univerzitete i sad, kad hoće da radi, posao mu uzimaju stranci. „Pa, da li biste vi zaposlili najboljeg ili sunarodnika samo zato što je Britanac?“, pitam. Hladno mi okreće leđa, hoće navodno da dopuni svoju čašu. I ti stranci, ti migranti, oni su „pobedili“ na referendumu. I mi „priučeni“ Britanci i Britanke. Ksenofobija je uzela maha. Broj zločina iz mržnje povećao se za 30 odsto u poslednje tri godine. Podaci su iz liberalnih medija, oni drugi, tabloidi naročito, neprestano dolivaju ulje na vatru. Sad su im na tapetu članovi parlamenta, jer, za razliku od premijerke, koja, eto, misli na narod, unose haos. Pretnje smrću koje dobijaju zagovornici drugog referenduma, novih izbora ili povlačenja člana 50, tabloidi ocenjuju sentencom „sami ste to tražili, neprijatelji naroda“. Momak koji se iselio u Barselonu, na pitanje novinara da li bi se vratio ako Britanija ostane u EU, odgovara: „Bregzit ima duboke korene, trebaće bar jedna generacija da se zemlja oslobodi toga. Nemam vremena za čekanje“. A, počelo je tako naivno. Dejvid Kameron, tadašnji premijer, u želji da namiri nostalgičare u svojoj Konzervativnoj partiji koji još sanjaju o imperijalnoj prošlosti i koji se nikad nisu pomirili sa pripajanjem Evropi, obećao je referendum, a da ni sam nije verovao kako će proći. Posledice globalne finansijske krize su se još osećale, niko od onih koji su je izazvali nije ispaštao, populizam je počeo da se budi, već je iznedrio Donalda Trampa. Tako je i Britanija dobila svog Šešelja u dotad nepoznatom biznismenu Najdželu Faražu, oženjenom tada Nemicom, inače članu Evropskog parlamenta koji još uredno tamo prima visoku platu visokog funkcionera. Zaigrao je na kartu Nacionalnog zdravstva, kultne britanske institucije, kojoj je „namenio“ sve novce koji zasad idu u EU. Pridružio mu se Boris DŽonson, političar za sve prilike koji će već dan posle referenduma priznati da je računica na kojoj su „jahali“ tokom kampanje, da će zdravstvo dobiti 350 miliona funti nedeljno više nego pre Bregzita, bila pogrešna. „Britanija prvo!“ Moj dobri komšija Robert, violončelista, rekao mi je tih dana: „Ja više nisam Britanac. Ja sam sad građanin sveta. Tačka“. Jacek, Poljak, majstor koji nam svima popravlja sve kvarove u kući, spakovao je ubrzo kofere i sad dođe na mesec-dva dok još može. Juče mi kaže: „Mi imamo dva miliona Ukrajinaca, ono što mi njima radimo u Poljskoj, to sad vi radite Poljacima”. I ne nedostaju nam samo majstori. Mnogi univerzitetski profesori koji ovde žive godinama, ne osećaju se više dobrodošlima. Neki nisu mogli da obnove radne dozvole, neki su već otišli. Tako je i sa naukom. Farmerima nedostaju radnici koji su uglavnom dolazili iz zemalja EU. Broj radnika iz EU pao je na nivo od pre šest godina. Strane kompanije se sele u Irsku ili u druge zemlje Unije, Britanci ostaju bez posla. Ako bih da gradiram odgovornost, posle političara, najviše bih o medijima. I to jednako o onim ozbiljnim, kvalitetnim, kao i o tabloidima. O društvenim mrežama ponajviše. Niko u vreme referendumske kampanje nije sistematski, redovno, objašnjavao šta izlazak iz EU znači. Gotovo da se niko nije bavio činjenicama. Da li zato što nisu verovali da Bregzit ima šansu, da li zato što je sve rađeno u brzini, da li zato što ih je iznenadio populističko-propagandni nejtivizam neviđen u Velikoj Britaniji, tek, oni ozbiljni su uredno izveštavali o kampanji i šta je ko rekao, ali ne i da li je to što je rečeno tačno. Tabloidi su zdušno navijali u nacionalnom naboju koji nisam mogla ni da zamislim u društvu koje mi se nekad činilo dobro organizovanim, racionalnim, mirnim. Danas, tri godine kasnije, kvalitetni mediji nas preplavljuju činjenicama, ali se čini da je kasno. Independent je nedavno objavio rezultate najnovijeg istraživanja: 42 odsto Britanaca i dalje veruje da će onih 350 miliona funti nedeljno ići Nacionalnom zdravstvu!? Emocije su prevladale, duh je pušten iz boce. Niko to nije bolje shvatio od Kembridž Analitike koja nas je, koristeći podatke kupljene od Fejsbuka, bombardovala lažima u vreme referenduma. „Mi ne baratamo činjenicama, već emocijama“, reči su Najdžela Oksa, osnivača ovog tink-tenka. Ili, kako je objasnio jedan od zagovornika Bregzita, „umorni smo od stručnjaka”. Dakle, nije „to je ekonomija, glupane, već je to propaganda, glupane!“. Oni su mi, posle četvrt veka, pomogli da razumem svog oca. Jedino dobro iz sveg ovog haosa. Oni mi pomažu da se ne šokiram kad pratim britanske tviteraše. Ista mržnja, isto odsustvo razuma, iste konspirativne tvrdnje. Možda samo malo manje psovki nego na srpskom Tviteru. A i to možda samo zato što engleski jezik nije tako bogat psovkama kao moj maternji. Zbog posla kojim se bavim moram da pratim i jedne i druge i treće. I više sam ljuta na Bi-Bi-Si koji je davao veći prostor Faražu nego stručnjacima za finansije, ekonomiju, poljoprivredu... Bi-Bi-Siju koji je tek odnedavno počeo da praktikuje „sendvič novinarstvo“ u ponekim emisijama kao što je „Otvoreni izvor“ koja može da se prati i izvan Britanije - pre nego što prenesu nečiju glupost ili laž, najave da sledi glupost ili laž, a, potom, posle objavljene izjave, objasne zašto je nešto glupost ili laž. „Izvesti pa komentarisati”, nije više dovoljan novinarski princip kad profesionalni proizvođači medijskih sadržaja polako gube bitku sa amaterima koji su okupirali društvene mreže. To što je Bi-Bi-Si izvestio u glavnom dnevniku da nas je bilo preko milion na subotnjem protestu i dokumentovao to videom sa protesta, nekima na Tviteru nije dovoljno. Nismo bili u prvom minutu. Što se tiče društvenih mreža, njima zakonodavci tek nameravaju da se pozabave, naročito posle terorističkog napada na novozelandsku džamiju koji je pokazao da su društvene mreže više nego opasan prostor koji se nudi usamljenim luzerima koji vapiju za (medijskom) pažnjom i komuniciraju samo sa istomišljenicima u svojim internet mehurima. Na prošlogodišnjem međunarodnom festivalu u Peruđi, gde sam moderirala sesiju „Fašizam se vratio, da li su mediji deo problema ili solucija?“, Jasmin Alibai Braun, britanska novinarka, na pitanje šta činiti odgovorila mi je da su radikalni desničari postali mejnstrim i da oni diktiraju javni diskurs. No, ja nisam ljuta na tvrde desničare. To sam od njih očekivala, zato su desničari. LJuta sam na levičare, na progresivce koji se nisu ni u toku referendumske kampanje, a ni kasnije ozbiljno uhvatili ukoštac sa populistima, prevarantima, lažovima... LJuta sam jer ne želim da mi život prođe između protesta, onih tamo ili ovih ovde. Vreme za nove seobe? Možda ću posle 12. aprila i ja u bregzilante.