Lud mrtav zakinut

Nakon skoro tri godine od tužbe, nekoliko organizacija sa nezavisne plesne scene Srbije dobilo je nedavno sudski spor protiv Ministarstva kulture i informisanja povodom rezultata Konkursa za (su)finansiranje projekata iz oblasti savremenog stvaralaštva u 2016. godini. Poništivši to rešenje i vrativši ga Ministarstvu na ponovno odlučivanje, Upravni sud je zahtevao da svaku odluku, pozitivnu ili negativnu, prati obrazloženje, kao i reference na relevantne dokumente na osnovu kojih je odluka doneta. Laički rečeno, traženo je da izbor projekta ne bude po principu proizvoljnih afiniteta članova žirija, ili u cilju zadovoljenja njihovih ličnih interesa, baziranih na vezi sa laureatom, 63 odsto od ukupnih sredstava, Beogradskim festivalom igre. Tako se tvrdilo u tužbi, a Sud potvrdio. Međutim, kako se nepravda ne može ispraviti u prošlosti. odluka bi trebalo da bude vrsta uputstva kako (ne) treba postupati u konkursnim procedurama. Konkursi su, inače, instrumenti države i lokalne samouprave za sprovođenje kulturne politike, način da institucije izvedu vanrepertoarske programe, a jedini mehanizam podrške civilnom sektoru u oblasti kulture. „Imajući u vidu da je ukupan budžet za kulturu ispod svakog minimuma, odgovorna distribucija ionako premalih sredstava je ključna za njen opstanak“, naglašava dr Milica Pekić, istoričarka umetnosti, i jedna od osnivača Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije Ali, ono šta se u praksi često radi, mnogi akteri nazivaju „demoliranjem“ kulture i medijskog prostora, pa je primer u povodu ovog teksta daleko od usamljenog slučaja sumnji u objektivnost dodeljivanja novca na svim nivoima. Odijum odavno više nije čaršijski, već se borba protiv netrasparentnosti procesa koji prikriva metod primene Uredbe o kriterijumima vrednovanja projekata, klijentelizma i kršenja procedure... vodi organizovano. U tome, u oblasti kulture, prednjači Asocijacija NKSS koja već nekoliko godina diže uzbunu na osnovu egzaktnih istraživanja, koja govore i da ogromna sredstva odlaze na tzv. sumnjiva udruženja, osnovana uoči konkursa, ili tada i tome prilagođenih statuta. Kad je Sekretarijat za kulturu Beograda u pitanju, „problem se od 2016. produbljuje, jer uprkos apelima, ova institucija i dalje krije imena članova žirija i nakon završetka konkursa, na njima najveće svote dodeljuje organizacijama povezanim sa istim licima“, kako pokazuje da nema validne kriterijume, ističu u NKSS. I, shodno tome, promišljenu kulturnu politiku. S druge strane, Ministarstvo kulture je napravilo male pomake nabolje. Pa je lane bar formalno objasnilo zašto je ko pare dobio, a zašto ne. Istina, obrazloženja odluka žirija, u okviru rešenja za sufinansiranje savremene umetničke produkcije, „šematski su ponavljana“. Tako se negativni opis poput „upitna usklađenost projekta sa opštim interesom u kulturi i ciljevima i prioritetima konkursa“ javlja 142 puta, kako naglašava dr Predrag Cvetičanin iz Centra za empirijske studije jugoistočne Evrope, koji je zajedno sa NKSS sproveo istraživanje. Što nameće pitanje da li je komisija uopšte pročitala sve pristigle projekte. Malverzacije, za koje se sumnjiče raspisivači, dale bi se isključiti bodovanjem kategorija (kao što je iskustvo, ili relevantnost projekta po javni interes), a zbir brojeva dao jasnu sliku o objedinjenim karakteristikama podnosioca predloga. „U skladu sa Uredbom Vlade Srbije, koja postavlja kriterijume evaluacije, komisija ima mogućnost da sama definiše pravilnik i proceduru rada unutar komisije“, objašnjava Milica Pekić. Shodno toj opciji, u tri izborna navrata u kojima je Pekić učestvovala, komisija je zbilja projekte bodovala, i to nakon kratke diskusije o svakom. Na osnovu bodovnog statusa, pravljena je rang-lista, kojom se komisija vodila pri preporuci o iznosu novca kojim bi projekat trebalo da bude podržan. Takođe, komisije u kojima je Pekić imala učešća, inicirale su javno predstavljanje svog rada, ukazujući na primere dobre prakse, ali i najčešće greške unutar aplikacija, što je imalo za cilj opštu korist budućih aplikanata. „Kada bi na ovaj način nadležne institucije komunicirale rezultate rada komisija, sama procedura bi bila transparentnija“, zaključuje Pekić. Najeksplicitnije, od nadležnih se traži da „pri objavljivanju rezultata objave rang-listu, na kojoj bi jasno stajao bodovni status svakog projekta, kratki opis projekta (u nekoliko rečenica), traženi iznos sredstava i odobreni iznos sredstava uz kratko obrazloženje ocene koja je data projektu (u nekoliko rečenica)“. Onda bi se tačno znalo ko šta, zašto i koliko dobija, i zbog čega je ko odbijen. Komisijama se zamera i nedovoljno poznavanje rada celokupne scene, pa Luka Knežević Strika iz NKSS predlaže konsultaciju stručne javnosti iz sva tri sektora (institucionalni, civilni, privatni) na koje se konkursi odnose, prilikom izbora članova žirija. „Logično je da će ljudima iz institucija biti bliži dometi iz ovog sektora, a manje poznat rad civilnih organizacija, zbog čega komisije i treba da budu mešovite“, kaže Knežević Strika. „Ovaj princip je posebno važan za oblast savremenog plesa koji daje najveći broj projekata po konkursu, ali nema svoju instituciju, pa najčešće ostaje nepredstavljen u komisiji“, naglašava Marijana Cvetković iz Stanice – Centra za savremeni ples. Ipak, podvrgnute pritisku, nadležne institucije ponešto i poprave, Knežević Strika ističe. Po toj taktici presije, Ministarstvo je počelo da objavljuje obrazloženja, ali je i smenjena Ivona Jevtić sa mesta gradske sekretarke za kulturu. Ali, da pritisak u potonjoj instituciji treba pojačati, govori to što novi (v.d.) sekretar, Ivan Karl, već mesecima ne odgovara na mejlove i dopise NKSS, pa čak i ignoriše rešenje poverenika za informacije o pravu na izvršenje kojim je Sekretarijat dužan da Asocijaciji dostavi podatke o konkursu. U sferi medija, stanje je još alarmantnije, jer mediji imaju veću moć od kulture i njihovi su rezultati vidljiviji. Međutim, medijski konkurs Ministarstva za 2019. još nije raspisan, jer Vlada još nije usvojila Pravilnik o finansiranju medijskih sadržaja u javnom interesu. Iz tog razloga, prihvaćeni projekti će imati na raspolaganju četiri meseca da se realizuju, u najboljem slučaju, a ne sedam i po, kako tvrdi državni sekretar za informisanje Aleksadar Gajović. Što obesmišljava sve iole ambicioznije zamisli. I na ovom polju je bilo afera: mnogi mediji su prenosili zaključke istraživanja Za media portala i televizije T1, po kojima su produkcije Esentik i GFC svojih 8,6 miliona dinara, dobijenih na prošlogodišnjem konkursu, „opravdale“ lažiranim računima. Uvidom u dokumentaciju, uočene su razlike u trajanju emisija, pokrivenosti frekvencija, izbora lokacija za snimanje, angažmana profesionalaca…, između navedenih u projektu i ostvarenih. „Takođe, personalne troškove (honorare) pratile su fakture umesto dokaza o isplati na osnovu plata zaposlenih, autorskog ili ugovora o delu, kako je izbegnuto plaćanje poreza. Iako u emisijama nije bilo glumaca, izdati su računi za organizaciju kastinga, kao i za izradu scenografije i kostima, takođe nepostojećih, zbog čega smo zaključili da se ovde radi o pranju novca“, objašnjava Dušan Vojvodić, novinar i vlasnik Za medie. Na traženi odgovor od Ministarstva ko je i da li je izvršio kontrolu izveštaja, nadležni su portal usmerili na Zakon o dostupnosti informacija, da bi na objavljen tekst o pretpostavci korupcije, reagovali saopštenjem sa potpisom Gajovića (za koga zli jezici kažu da ga ministar Vladan Vukosavljević „potura“ u nezgodnim situacijama). U tom se saopštenju praktično ništa ne kaže o navodima iz „optužbe“, ali se ocrnjuje Vojvodić tvrdnjom da se buni, jer njegov medij nije dobio sredstva. I preporučuje da „ne gubi vreme smicalicama i besmislicama“, već da se baci na osmišljavanje sadržaja koji će Ministarstvo sledeći put podržati. „Za media ne samo da je objavio tekst povodom spornog saopštenja, koji višemesečni istraživački rad naziva smicalicama, referišući na sve ostalo što su nam spočitali, već o čitavom slučaju snima dokumentarni film Novinarski odgovor“, kaže Vojvodić. Ironija bi bila, ali možda i pravilno sproveden konkursni postupak, kada bi film bio pozitivno (i materijalno) vrednovan na sledećem konkursu, ma kad bude objavljen. Da je ovo vrlo teško moguće, govori slučaj Južnih vesti. Predlog nastavka njihovog projekta „Hoću da znam – partijsko zapošljavanje u institucijama“, nije prošao na lanjskom konkursu, pod obrazloženjem da „nisu navedene okolnosti potrebe za ponovnim projektnim sufinansiranjem“. „Objašnjenje je dato u maniru predsednika Republike lično, koji se ruga očiglednom“, kiselo se smeje Dragan Petković, jedan od osnivača Južnih vesti i predsednik Asocijacije onlajn medija. „Dotacije“ su dobili mediji bliski vlastima, Petković dodaje, formulišući pretežni utisak. Povodom medijske politike Ministarstva, Južne vesti se nisu samo javno bunile, već i pokrenule postupak pred Upravnim sudom i tražile mišljenje poverenice za zaštitu ravnopravnosti Brankice Janković, smatrajući nepravednom podelu medija na skuplje i jeftinije u pogledu proizvodnje sadržaja. Kao i ograničavanje sufinansirajućeg iznosa za portale na milion dinara, čime se u startu stavljaju u podređen položaj. Oba zahteva se još procesuiraju. Svoj stav o „nameštenosti konkursa“, Južne vesti su iskazale i vraćanjem novca Gradu Nišu i odbijanjem da nadalje konkurišu kod ovog tela, kao i Ministarstva kulture i informisanja RS . U Ministarstvu i lokalnim samoupravama na protestovanje povodom rezultata konkursa obično kažu nešto u stilu „ko gubi, ima pravo da se ljuti“, pa tako i ovog puta za NIN. „Pretpostavljamo da se ’sumnja’, kako ste naveli (povodom mogućnosti da se projekti valjano i ne čitaju, prim. nov.), prvenstveno javlja kod učesnika koji nisu dobili sredstva putem konkursa, što nije novina u konkursnim procesima“, kažu u Ministarstvu kulture i informisanja. „Spektar ’sumnje’ odnosi se na čitav niz kriterijuma i metodoloških postupaka, a ne samo na obrazloženja komisije“, dalje navode, i preporučuju „pravni lek“: ako nekom nešto nije jasno, neka im se obrati za savet i bilo koju vrstu pomoći pre podnošenja prijave. Tako će projekat u najvećoj meri zadovoljiti propisane kriterijume. A oni su, izgleda, specifičniji i od evropskih, na kojima mnogi od ovde odbijenih – prolaze. Ministarstvo pobija „sumnje“ i u kompetentnost komisija , jer su „sačinjene od eksperata u svojim oblastima, čija validnost odlučivanja teško da može biti osporena“. Uz ogradu da su i „članovi komisija na kraju krajeva ljudske jedinke, sa dozom subjektivnosti koju svaki čovek više-manje nosi u sebi“. A ono što se navodi kao sporno (a ne „sumnjivo“) u ovom tekstu, poput pravdanja troškova lažiranim računima (Esentik i GFC), biće u fokusu redovne revizije izveštaja, kažu, uz napomenu da nije bilo nijedne primedbe na ishod ovog konkursa, niti pokrenutog sudskog postupka. On će biti pokrenut, i to od Ministarstva, ako se utvrdi zloupotreba, i ako korisnik ne vrati potrošen novac, za koji nema opravdanja u ugovoru. Na našu primedbu da su finansijski formulari kruti, pa se nosioci odobrenih projekata dovijaju da bi ih sproveli, u Ministarstvu tvrde da u tim obrascima nema mesta za bilo kakve fleksibilnosti koje odudaraju od zakona. Tačnije, prave se pomalo ludi, dok god se cifre u konačnim obračunima poklapaju. Iz toga se nameće zaključak da nikom od nadležnih i nije stalo šta se realno dešava na kulturnoj sceni i da je čista sreća ako pri određenoj oblasti (vizuelnoj, pozorišnoj, za umetničku igru...) postoji dobar savetnik, koji će skrenuti pažnju komisiji na organizacije koje poslovično nude dobre sadržaje. Ali, i praviti se „ludim“ je bolje nego praviti se „mrtvim“, što čini Sekretarijat za kulturu grada Beograda. Odakle ni pisma, ni razglednice, ni povodom zahteva NKSS da im dostave konkursnu dokumentaciju, ni povodom pitanja NIN-a o mogućim konkursnim zloupotrebama. Suma sumarum, sve im se može, jer smo Divlji zapad po pitanju projektnog sufinansiranja, što se posebno odnosi na Sekretarijat, „crnu rupu“, umesto javnog servisa. „S njim u poređenju, Ministarstvo je visokoorganizovana i transparentna institucija“, naglašavaju u NKSS. Ipak, još smo veoma daleko od demokratičnosti i ravnopravne participacije svih aktera u kulturi i medijima, i, ljutili se - ne ljutili se, dođe nam na isto. Ali, da ne završimo u tmurnom tonu, evo lepe vesti: budući da medijski konkurs toliko kasni, „kada je reč o zahtevnijim i obimnijim projektima koji budu podržani putem konkursa, Ministarstvo kulture i informisanja spremno je da aneksom ugovora produži rokove za realizaciju tih projekata“. Samo treba dokazati da se radi o dovoljno ambicioznoj zamisli koja je „usklađena sa opštim interesom“ u medijima.