Ravnodušje

Ravnodušje je bolest koja se teško leči. Napada ceo organizam i praćena je niskom temperaturom. Počinje blagim napadima egoizma i osetnim smetnjama u razmišljanju. Virus ravnodušja teško je izolovati, a i kad se izoluje, otporan je na sve poznate medikamente. Ovoj neprijatnoj bolesti izloženi su pojedinci, ali zna da se javi i kao epidemija. Širi se na sve moguće načine za razliku od side (ejdsa) koja je probirljiva. Protiv gripa se uzimaju čajevi s aspirinom, limunom i sirupom od crnog luka (s ljuskom), ali ravnodušje na ovu terapiju ne reaguje. Mnogo je efikasnija, u vidu prevencije, šetnja na minus 8, a da o kupanju u zaleđenom Dunavu i ne govorimo. Lokalni junaci koji iz bogojavljenske vode vade krst pred narodom i sveštenicima (kao što je bio onaj Šipeta iz Čačka) nikada ne obolevaju od ove neprijatne bolesti. Retko se javlja i među pešterskim stočarima, a nepoznata je i među lovcima na irvase. Ređe napada gladne nego site, ali i gladni znaju da budu hronično ravnodušni. Ipak je lakše biti ravnodušan a sit, nego ravnodušan a gladan. Svaka se nesreća, pa i bolest ravnodušja, u bogatstvu lakše podnosi. Siromaštvo je samo po sebi bolest dovoljna za jedan ljudski organizam. I najjače ljude slomilo je siromaštvo upravo u fazi kad se jave simptomi ravnodušja. Prava je sreća što virus ravnodušja ne napada decu. Deca nikad nisu ravnodušna. Ima slučajeva da su roditelji teško oboleli a da su deca potpuno zdrava. Ipak se preporučuje izolacija ravnodušnih roditelja. U slučaju da je oboleo samo otac, majku treba ostaviti uz dete, naročito ako dete nema dedu i babu, koji su mnogo otporniji. Bolest ravnodušja napada sve slojeve stanovništva. Od ove dosadne bolesti podjednako obolevaju akademici i profesori univerziteta, kao i gospoda koja se osnovnim potrepštinama snabdeva iz uličnih kontejnera. Obolevaju književnici, novinari, pa čak i lekari od kojih bi se to najmanje moglo očekivati. Ima filosofa koji preporučuju rat kao najbolju definiciju protiv ravnodušja, pogotovu kad se bolest javi u vidu epidemije. Međutim, pokazalo se da je virus ravnodušja otporan i na tu intenzivnu terapiju. Svet ne pamti krvaviji rat od ovoga koji smo mi sami sebi priuštili, pa ipak se epidemija ravnodušja proširila do neslućenih razmera. Akademija nauka nije pokazala nikakve znake panike zbog masovnog odlaska naučnog podmlatka iz zemlje u koju se verovatno nikada neće vratiti. Skleroza i ravnodušje često idu zajedno, ali je ova bolest zahvatila i omladinu, što u dosadašnjoj praksi nije zabeleženo. Odlazak mladih naučnih i stvaralačkih kadrova, kao najdrastičnije rasipanje narodnog bogatstva i supstance, nije delovalo protiv sveopšteg ravnodušja. Dvadeset građana Srbije muslimanske veroispovesti kidnapovano je iz voza i (verovatno) poubijano, ali ni to nije osetnije delovalo na virus ravnodušja izuzev, delimično, na Sandžaku. Pretučena je šestogodišnja devojčica lažno „optužena“ za nekih jebenih 200 nemačkih maraka, ali ni to nije osetnije delovalao na virus koji pokazuje znake rezistentnosti. Ravnodušje je, kao pravo medicinsko čudo, zahvatilo i populaciju koja je za nekoliko dana izgubila državu, zemlju i ognjište. Poznajem nesrećnika terapeuta koji tvrdi da bi Beograd ostao ravnodušan i da je Tuđman zaseo u Zemunu. Novinari, tu i tamo, u odbranu svoje časti, pokazuju znake neravnodušja, ali i to nailazi na opšte ravnodušje. Prozoveš advokata za podsticanje nacionalne mržnje (što je inače kažnjivo po zakonu za koji je on ekspert) a njemu sve ravno do Kosova. Bolest u odmakloj fazi učinila je svoje. Ukažeš na krađu i lopovluk u najvišim državnim organima, ništa, kao da nisi ni ukazao. Nije toliko opasno što su lopovi ravnodušni (oni su ipak jaki i otporni) – stručnjaci s pravom ukazuju na opasnost od ravnodušja pokradenih. To može da bude potpuno neizlečivo i sa pogubnim posledicama. Ravnodušje je smrt duha. Od njega najpre postrada prirodna inteligencija obolelog. Dolazi do potpune degeneracije života, posebnosti i originalnosti. Ubija radost i poeziju življenja koja je važnija od svih sonetnih venaca. Sve manje je ljudi koji su rešili kvadraturu kruga i konstruisali perpetuum mobile – i njih je, te divne oriđinale, zahvatilo ravnodušje. Pijanci se grčevito bore protiv pošasti ravnodušja, ali i oni posustaju. Ne mogu ni oni sami, a nemaju ni para. Sve češće srećem potpuno trezne pijance. To je najbolji znak da su se predali opštoj bolesti ravnodušja, a govori i o velikoj, hroničnoj besparici. Ravnodušje je opasno ugrozilo pisce i književnike. Veliki otpor bolesti daje samo Dragan Jovanović, ekološki kolumnista NIN-a koji sam sebi dodeljuje NIN-ovu nagradu. Što je jasan znak da nije ravnodušan ni prema sebi ni prema svom romanu, a to je za ovu vrstu terapije vrlo značajno. Kad dođe do ravnodušnosti prema samom sebi, onda je bolest zahvatila sve vitalne organe. Nije daleko dan kad će ovaj veliki borac i entuzijasta sam sebi dodeliti Nobelovu nagradu, koju je po svom objektivnom mišljenju odavno zaslužio. Za njega ima nade. To isto kaže i DŽej Ramadanovski koji mu je bio predsednik žirija za njegovu NIN-ovu nagradu. A biće i za Nobelovu, pokazao se. Taj dorćolski genije. Ni Antonije Isaković nije ravnodušan prema sebi: prima nagradu „Meša Selimović“ i sav treperi, uzbuđen, taj srbijanski junoša. I moje čestitanje. I smrt je bolja od ravnodušja. Samo je ravnodušje smrt. Izađite na sneg i led, trgnite se, moj narode!