Uspeće iz ruševina

I ove godine, kao i šezdeset pet prethodnih, Martovski festival (u Domu omladine od 27. do 31. marta) predstaviće nove radove domaćih autora u nekoliko, ponekad nepravedno zapostavljenih kategorija, mahom namenjenih festivalskoj distribuciji. Izuzev dugometražnih dokumentarnih filmova za koje se ponekad i nađe mesta u bioskopskom repertoaru, kratkometražne dokumentarne, kratke animirane, eksperimentalne i video art radove gotovo da nemamo prilike drugde da vidimo izuzev na specijalizovanim festivalima, među kojima je svakako i najstariji festival kod nas i jedan od najstarijih u Evropi i svetu. Koncept ovogodišnje umetničke direktorke Sonje Đekić već obećava brojne zanimljivosti i novine. Animirani i eksperimentalni filmovi vrlo često ostaju potcenjeni iako Martovski pokreće debatu na temu njihovog kvaliteta i njihovih autora. U kojoj meri domaći autori odgovaraju svetskim standardima i tokovima? Selektorka animiranog programa Ana Nedeljković, autorka uspešnih animacija kao što su Rabbitland i Neputovanja, kaže da njena selekcija prikazuje sve različitosti aktuelne domaće produkcije, te se stoga odlučila za program koji uključuje najrazličitije pristupe animiranom filmu, od festivalskih filmova, preko muzičkih spotova i namenskih filmova do filmova koji su nastali kao rezultat radionica. S druge strane, Marta Popivoda, selektorka eksperimentalnog filma i video umetnosti, predstavlja taj program od dvanaest radova kao „eklektičnu zbirku filmova“, koja nam „(pro)nosi koncepte, ideje i haptičke doživljaje onoga što rečima možemo nazvati ruševina“, koja „više ili manje primetno prožima sve radove u selekciji“. „Tehnologija je uvek bila u čvrstoj sprezi sa umetnošću filma i to je posebno izraženo kada su u pitanju eksperimentalni filmovi i video umetnost“, kaže nam Mihal Bobrovski, jedan od članova žirija na ovogodišnjem Martovskom festivalu. „Od nastanka pokretnih slika, progres tehnologije određuje evoluciju umetnosti filma. Pojava digitalnih alata svakako je otvorila mnoge mogućnosti, ali s druge strane takođe je stvorila i neke nove estetike, koje mi se doduše ne dopadaju mnogo. S obzirom na to da sam vrlo vezan za staru školu rada na filmu, analogne tehnologije koje zahtevaju direktan ručni kontakt sa filmom i snimljenim materijalom mnogo su mi bliže od digitalne produkcije koja je na izvestan način sterilna i bezdušna. Ali isto tako ima obilje raznovrsnih sjajnih radova rađenih kompjuterskim tehnologijama, kao što su filmovi Krisa Landreta, Simona Bogojevića Narata ili specifične animirane instalacije Roberta Sove.“ Kao predavač na Fakultetu humanitarnih nauka u Lublinu, Mihal Bobrovski objavio je nekoliko knjiga (između ostalog i o Akiri Kurosavi) ali i popularnih tekstova posvećenih klasičnom japanskom i američkom filmu. Programski je direktor i suosnivač međunarodnog filmskog festivala posvećenom stop-trik animaciji. Po njegovom mišljenju, globalnu filmsku scenu u ovim oblastima u mnogočemu određuje nova geopolitička mapa: „U prošlosti, mnogi važni umetnički animirani filmovi proizvedeni su u državama koje više ne postoje, poput Čehoslovačke ili Jugoslavije. U to vreme, srpska animacija je bila u senci međunarodno poznate i priznate Zagrebačke škole animiranog filma. Ali u poslednje vreme, situacija se promenila. Srpska scena, iako je i dalje mala i pomalo neorganizovana, privukla je veliku pažnju na međunarodnim filmskim festivalima, zahvaljujući radovima Nikole Majdaka mlađeg ili Miloša Tomića ili Jelene Milunović“, ističe Bobrovski. NJegova koleginica iz žirija za animirani film Viola Sova, rediteljka je animacija koje su već bile nagrađivane. Po njenom mišljenju, koliko god da tehnologija diktira izgled, dobar film ipak određuje samo i isključivo originalni i autorski pristup. U tom smislu ona vidi jedinu razliku u tome što u Americi recimo ne postoje fondovi koji podržavaju kratke autorske filmove, za razliku od Evrope: „Zato su američki nezavisni animirani filmovi tako jednostavni sa vizuelnog aspekta, jer nijedan od njih nije nastao uz podršku pre ili posle obavljenog posla. Potpuno je druga priča kada možete da radite u kontinuitetu, čak i sa malo novca. U Evropi, u većini zemalja, imamo tu privilegiju“, ističe Sova. Treća članica ovog žirija je Naomi Henig, istraživačica, umetnica, kustoskinja, urednica i koordinatorka projekta EST, sa stalnom adresom u Berlinu. NJeno umetničko i kustosko istraživanje vrti se oko memorijalizacije političkih mikroistorija, kao i odnosa mesta, istorije, ekologije i ekonomije. Za nju, najinteresantniji žanr filma i videa je, međutim, eksperimentalni dokumentarac: „Neke od tih produkcija su zasnovane na istinski impresivnom analitičkom istraživanju nekih od visoko angažovanih političkih i istorijskih sadržaja. Radovi Hita Stejerla Forenzička arhitektura ili Ognjena Glavonića Dubina Dva su dobri primeri toga. Imam poštovanje za njihove producente, jer su njihova istraživanja hrabra i iznašla su pravi narativ i način kako da ih izvedu“, kaže Henig. Očekivano, Naomi Henig je vrlo zainteresovana za umetničke i video radove iz zemalja nekadašnje Istočne Evrope, jer oni često pokazuju prava stanja društava u tranziciji, i pružaju uvid koji je daleko od onih koje nam prikazuju zvanični mediji. „Mnogi radovi tiču se pitanja politike, sećanja i amnezije, i osećam da se taj trend uvećava sve više i više u istočnonemačkom kontekstu, što je veoma važno. Svakako, i dalje je jaka ta lokalna tradicija jugoslovenskog eksperimentalnog filma i videa, tako da očekujem da i novi autori nastave tim utabanim stazama“, kaže Henig. Na naše pitanje da prokomentarišu aktuelne animacije toliko popularne i voljene u komercijalnim sadržajima, poput onih koje promovišu Netfliks i slične platforme na primer, sve troje sagovornika odgovorilo je da ih ta vrsta rada na filmu uopšte ne zanima, niti ih prate. No Viola Sova je ipak pregledala nekoliko filmova kako bi odgovorila na naše pitanje: „Prvo moramo da razumemo da su ti kanali poput Netfliksa tu da zabave publiku, umornu od svakodnevnog posla. Ali ono što sam odmah primetila jeste ogroman progres u kvalitetu scenarija. Često me impresionira imaginacija scenarista. Ali istovremeno, očito je pojednostavljenje vizuelnog aspekta filma. Rad na serijama postala je čista komercijala. Ponekad je na visokom nivou, ali i dalje zavisi od ekonomske kalkulacije. Da li je to novo u animaciji? Zapravo i nije. Diznijevi kratki filmovi su bili serijali. Samo su se drugačije emitovali“, kaže Sova. Mihal Bobrovski je bio radikalniji. Kaže da je nakon nekoliko neuspelih pokušaja da pogleda neke od serija, konačno pregledao nekoliko epizoda toliko hvaljene i pominjane serije, kao što je LJubav, smrt i roboti: „U smislu tehnološkog napretka, to je definitivno korak napred ka savršenoj, hiperrealističnoj filmskoj iluziji. Ali s druge strane, meni sve to izgleda poprilično grozno – loše napisani scenariji su popunjeni zagušljivim mirisom testosterona. Meni to izgleda kao Fast and Furious u kombinaciji sa najgorim Marvelovim kompjuterskim animacijama. Ali opet, siguran sam da postoji neki potencijal u Netfliksu i drugim sličnim platformama, koji će pre ili kasnije prodreti na globalnu scenu umetničke animacije. Moramo da budemo strpljivi i da sačekamo, ali siguran sam da pre ili kasnije možemo dobiti animirani odgovor na Romu Alfonsa Kuarona“, zaključuje u šaljivom tonu Mihal Bobrovski.