Razglednice iz autokratije

Izložba Razglednice iz autokratije autora Milije Nešića i Radeta Markovića, na Filozofskom fakultetu u Beogradu, umetnička je potpora razgovorima o društvu i politici koji se u njegovom velikom amfiteatru vode svakog četvrtka. Dvojica autora sličnog senzibiliteta i angažovanog odnosa prema društvu i politici, kroz različite umetničke forme u interakciji bave se večnom temom nasilja i mehanizmima političke manipulacije. NJihovi izloženi radovi se zato mogu čitati kao precizni markeri autoritarne politike koja i metaforično i stvarno ubija ljude, guši slobodu i elementarno dostojanstvo. Tako je prvi sprat Filozofskog fakulteta koji i sam ima dugu tradiciju otpora nedemokratskim oblicima vladavine pretvoren u svojevrsnu galeriju represije u kojoj se, pred svakim eksponatom, umnožavaju asocijacije na aktuelni trenutak. Slike, skulpture, instalacije ili objekti postavljeni na izložbi u nekoj vrsti simboličkog dijaloga i sinergije, kao čudesno veliko ogledalo suočavaju nas sa čvrstom armaturom autoritarne vlasti i represivne politike koja decenijama ne menja svoju suštinu nego samo forme. Zato se među eksponatima, kao u dobro opremljenom fundusu političke represije, može pronaći čitav arsenal elemenata za manipulaciju i porobljavanje ljudi. Centralnim zidom dominiraju umnoženi portreti vođe. Čovek bez lica ili svojstava ili čovek sa više lica i sa mnogo svojstava, kao slika odsustva svake ideologije i trijumfa nekontrolisane vlasti i moći. A kao njegovi moćni podupirači tu su mrdalice Milije Nešića u savremenoj kontekstualizaciji - dodvorice, uvlakači, čankolisci, poltroni i večite sluge, aplauderi, bića bez karaktera… Originalno posvećene 1968. godini, a kao umetnički rekvizit komične kritike društvenih devijacija korišćene i u filmu Tajvanska kanasta Gorana Markovića (1985), mrdalice su ostale trajno aktuelne kao dominantne tačke autoritarne vlasti i podaničkog mentaliteta. Važno mesto na izložbi je, zato, s pravom pripalo dezinformatoru kao glavnom junaku medijske i javne scene, najbližem saradniku svakog manipulatora, čuvaru svake vlasti i pogonskom gorivu za svako nasilje. On je tu da očisti prostor za nesmetano delovanje političkih šibicara koji profitiraju kockajući se nadom, strahovima i iluzijama. Vešti šibicari postaju neprimećeni kradljivci budućnosti. Za tu večitu igru varalica i prevarenih postavljene su pokretne mete u koje se upisuju i nišane ludački ciljevi. „Karlovac, Karlobag, Virovitica“, „najskuplja srpska reč“, „ako ne umemo da radimo umemo da se bijemo“… Za njih su uvek spremne vojničke čizme. Igrale se delije! I onda od strasti zaigranosti ne primećuju da pucaju, a u stvari su upucani! Da smo u stvari svi upucani! Jer mete sada postaju ljudi koje cilja kao u pikadu. I svima je žica oko vrata. Uvek. Žica je i oko kofera. Koferi su simbolički postavljeni kao fizičko i metafizičko stanje. Kao usud vezanosti za matrice autoritarnih režima. Ali i stalna potreba čoveka da pobegne i zameni represivni ambijent koji ga pritiska nekim drugim, adekvatnijim. A kako da pobegne sa koferom ako se u njemu, kad ga raspakuje, ponovo nađe isti prtljag koji je u njega spakovao. Back to black. Povratak u crno. Povratak na isto. Jer, nema lake promene kao što upozorava istaknuti francuski istoričar Fernan Brodel, radi se o procesima dugog trajanja u kojima dominiraju tradicionalizam, autoritarni mentalitet i podaništvo. O njima autori, kroz tri zidne instalacije i tri dominantne faze u razvoju srpske dnevnopolitičke filozofije kažu: Prvo ide samouverenost - jači smo od sudbine, potom arogancija kao stav ko vas bre, jebe i onda sledi snishodljivost i poslušnost kao završna krajnost svake preteranosti uz poruku, veži konja gde ti gazda kaže. Razglednice iz autokratije Milije Nešića i Radeta Markovića na sasvim nedvosmislen način svedoče o istoriji nasilja i represije. Ali i pristanku na nju. One zato kroz naš istorijski prostor putuju bez vremenskog ograničenja kao večito kruženje nasilja.