Voda iz Beograda stigla do grla

Privremeni prekid snabdevanja strujom hotela Bristol zbog najavljenih radova na mreži, lako bi se mogao pretvoriti u trajnu obustavu, strahuje šačica preostalih stanara Bristola. To bi bio još jedan od pritisaka Ministarstva odbrane da se isele, nakon ukidanja grejanja i lifta, što se dogodilo zimus, pričaju uglas ovi taoci (moralne) propasti države, i nekadašnje i sadašnje, i megalomanskog projekta Beograd na vodi. Istina, da nije te nesreće što je zadesila Savamalu, 13 porodica koje nisu pristale na „nepristojne“ ponude, bile bi ostavljene da trunu u ovom nedoličnom privremenom smeštaju. „Mi vojni penzioneri nemamo zaštitu, pa bi Ministarstvo na silu da nas useli u 33 garsonjere i poslovna prostora, iako smo tokom radnog veka otplatili mnogo veće stanove“, kaže za NIN 70-godišnja Radmila Radosavljević, tri puta operisana od kancera. „Ne tražimo milostinju, niti izvoljevamo, već tražimo ono što smo zaradili i na šta imamo pravo po validnim rešenjima“, dodaju Dragan Stojanović i Dragiša Milenković, članovi udruženja Vojnih beskućnika. Za one koji još nisu pohvatali sve konce ove zamršene situacije, u nekomercijalni deo hotela Bristol početkom ’90-ih su smeštena vojna lica sa porodicama, povučena iz svih delova zaraćene Jugoslavije. Tada su i dobili rešenja po kojima imaju prioritet trajnog skućavanja. Vremenom su u Bristol dospela i prekomandovana vojna lica, zaposleni u Vojnoj ustanovi „Dedinje“, kao i deca vojnih lica – studenti. I oni su tu živeli, po dvoje-troje u sobi, u relativnom miru, dok Grad Beograd nije sklopio dil sa preduzećem Igl hils, praktično mu poklonivši čitav potez. Hotel Bristol je dat na upravljanje bez nadoknade. U međuvremenu je Vojska po ličnom nahođenju čelnika podelila 22.000 stanova iz svog fonda, ne obezbedivši nikog od prethodno prioritetnih slučajeva, a naših sagovornika. Tek kad je pokrenuta izgradnja Beograda na vodi, Ministarstvo ih se setilo, zatraživši od Grada 144 stana za njihove potrebe. Revizijom dokumentacije ustanovljen je višak, pa je Grad na Republiku preneo 134 stambene jedinice. Vojska je u međuvremenu revidirala rang-liste, pa su prvi spali među poslednje. „Ispalo je da onaj koji se rodio kad sam ja uveliko radio, ima više bodova od mene, a da meni treba 100 godina da sačekam svoj red“, ističe Stojanović još jednu od nepravdi. Po ovoj rang-listi, njima su opredeljene te 33 garsonjere i poslovna prostora, dok je 101 stan pristojne kvadrature, nekom „zaslužnijem“ namenjen. Sad kad je došlo stani-pani da potez postane elitan, a Bristol dostupan najbogatijima, stupa na snagu prinudno iseljavanje najnezaštićenijih. „One koji još rade, Ministarstvo je ucenjivalo otkazom ili prekomandom u Bujanovac, pa su, u strahu, potpisivali saglasnost za stanove koje nisu ni videli“, objašnjava Stojanović. Deo njih je privremeno zbrinut u kolektivnom smeštaju, po vojno-samačkim hotelima gde stanari celog sprata koriste jedno kupatilo. Penzioneri koje ne mogu usloviti otkazom ili prekomandom, ne daju se. Hoće svoj kraj da dočekaju dostojanstveno. Ukazuju i na „pljačku veka“, kojom je desetkovan Stambeni fond Vojske, uključujući i taj 101 stan, opredeljen „bristolcima“. „Kad ih pitamo šta će biti sa tim stanovima, oni nam se cinično smeju u lice, otvorenim tvrdnjama da će među sobom da ih podele“, žesti se Radosavljevićeva, inače penzionisana pravnica. Ona misli konkretno na državne sekretare Ministarstva, Bojana Jocića i Zorana Lazića, ali to ne može i da dokaže jer su sastanci zatvorenog tipa i bez zapisničara. I ta 33 stančića ne bi pripadala toj šačici vojnih penzionera, već bi opet bila privremeni smeštaj. Ako vam se čini tragičnom sudbina 13 „bristolskih“ porodica, kojima je ugrožen minimum egzistencije pretnjama isključenjem struje, empatiji treba dodati i usud vojnih lica gurnutih u Rekreacioni centar Surčin, napravljen od kancerogenog materijala. Šta su prema tome milijarde evra, državni poklon „arapskom prijatelju“ ustupanjem zemljišta, i par nekretnina, preživelih u pohodu bagera?