Do cilja u dve kolone

Sve češće opaske da se, neprekidnim pregrupisavanjem, opozicija više bavi sobom i međusobnim odmeravanjem snaga, nego ozbiljnim, promišljenim akcijama u cilju promene vlasti, ne potresaju mnogo Zorana Živkovića, predsednika Nove stranke, nekadašnjeg premijera Srbije (iz vremena posle ubistva Zorana Đinđića) ali i nekadašnjeg potpredsednika Demokratske stranke. „Nikome u Srbiji nikad nije palo na pamet, niti će se to desiti, da pomisli da Nova stranka nešto muva sa režimom. Mi smo apsolutno licencirani, dosledni protivnici nakaznog režima koji predstavlja Aleksandar Vučić. Ne postoji nijedna fotografija mene ili bilo koga drugoga iz Nove stranke na tri metra od Vučića, a ne da se s njim ljubi i zdravi. Kad nekome iz opozicije smeta Nova ili ja lično, zapitajte se zašto, da nije upravo zbog ovoga“, kaže Živković. Na pitanje koje se nakon takve tvrdnje nameće - kome smeta Nova, ima samo kratak odgovor: „Ne znam, pitajte njih.“ Ne želi ni da se bavi slučajem „izbacivanja“ iz poslaničkog kluba samostalnih poslanika koji sada vodi Marinika Tepić, bivša članica Nove stranke, ali zato rado iznosi svoje predloge za buduće korake u okviru zajedničke opozicione borbe. Uz primedbe koje iznosi zbog dosadašnjih „šumova na vezi“ između potpisnika Sporazuma s narodom, kaže da je „to valjda sada rešeno“ i izražava spremnost da sa kolegama o svemu otvoreno razgovara. Jedna od tema razgovora u kojima poslednjih nedelja učestvuje odnosi se i na „ujedinjenje“, u „veliku Demokratsku stranku“ kako se najčešće definiše proces u kome, zasada, učestvuju „originalna“ DS, Socijaldemokratska stranka Borisa Tadića i Zajedno za Srbiju na čijem čelu je Nebojša Zelenović, gradonačelnik Šapca. Mogućnost ulaska Nove stranke u ujedinjenu DS je najavljena, ali nema vesti o pomacima u dogovorima, šta se dešava? Nova stranka je u drugačijoj poziciji u odnosu na ostale tri stranke kada se govori o stvaranju, neki kažu nove, neki kažu velike, obnovljene DS. Osim u DS, i u Tadićevoj i u Zelenovićevoj stranci su uglavnom ljudi koji su bili nekad u DS. Kod nas nema ni deset odsto onih koji su bili u DS, čak 85 odsto članova Nove nisu bili ni u jednoj stranci. Po tome se razlikujemo i sigurno je bilo lakše drugima da odluče. O čemu odlučujete? Tražio sam od kolega, pre svega od gospodina Lutovca, da se prvo dogovorimo oko važnih stvari. Zašto se ujedinjujemo, šta je platforma o ujedinjenju, šta će pisati u deklaraciji o ujedinjenju. Nije dovoljno samo da stanemo zajedno i da se slikamo – nas četvorica ili ljudi iz stranke bez nas četvorice u prvom redu. Moramo da vidimo koja je naša ideja i to ne samo za taj dan, nego šta radimo narednih pet godina. Dugoročni plan je važan i za političare, da znaju i da planiraju šta treba da rade, ali i za građane. Priča o ujedinjenju traje već neko vreme, zar niste već razgovarali o tome? Imao sam praktično dva razgovora, jedan sa Lutovcem, drugi zajedno sa Dušanom Petrovićem iz Zajedno za Srbiju. Rekao sam ovako: moja procena je da će Nova stranka punog srca i odlučno ući u formiranje nove velike stranke ako to pretpostavlja da ćemo se okupiti da bismo nastavili petooktobarsku politiku DS koju je tada vodio Zoran Đinđić. To svi kažu. I Vučić se danas zaklinje u Đinđića. Vučić može da se kune u šta god hoće, ali mu niko to ne veruje. Mislim da je za ljude koji su bili u DS, to jasna obaveza i tačno se zna šta do znači. Naravno, mi treba da napravimo ozbiljan plan šta radimo ako sada budu raspisani izbori, šta ako ne budu, šta radimo ako izađemo na izbore ili ako ne izađemo. Ako izađemo - šta radimo ako pobedimo na tim izborima, ili ako izgubimo. Koji su naši stavovi – od Kosova, do zaštite borovih šuma. Sve moramo da imamo precizno definisano, sa jasnim ciljevima, jasnom metodologijom za njihovo ostvarivanje, što znači da li smo za revoluciju ili za izbornu promenu vlasti i jasan tajming – šta ćemo da uradimo ako bude ovako, ako bude onako. Taj tajming i metodologija ne treba da budu tajni, naprotiv. Treba da upoznamo građane sa svim planovima. Tako možete pet godina da se dogovarate. Ne, oko toga možemo da se dogovorimo na jednom sastanku koji će da traje nekoliko sati. Problemi Srbije su vrlo jasni. Rešenja za te probleme su vrlo jasna. Ovo je deja vu stvar. Na poslednjem sastanku smo se dogovorili da gospodin Lutovac pripremi platformu i onda ćemo lako oko toga da se dogovaramo. Očekujem da se to desi svakog dana. Ako se dogovorite, onda, praktično, ulazite u Savez za Srbiju? Da, to je moje pitanje bilo i Lutovcu i drugima. Ja ne mislim da je Novoj stranci mesto u SzS, uz poštovanje svih koji tamo učestvuju. Mislim da je neozbiljno gurati u isti voz ljude koji imaju vrlo malo ideološki istih ili sličnih ciljeva. Naravno da smo svi za demokratiju, tu nema nikakve sumnje, ali mislim da, pored te, veoma važne stvari, pred Srbijom još jedna tema, koja se ponovo vratila na odlučivanje, a bila je odlučena 5. oktobra. I ne samo 5. oktobra, nego i 2003. godine, kada je, po ozbiljnim istraživanjima javnog mnjenja, za ulazak u EU bilo 71 odsto ispitanih. Čak je za NATO bilo više od 30 odsto, a sada je za EU negde oko polovine građana. Za mene je veoma važno da Srbija konačno reši šta je njena budućnost – EU ili nešto drugo. Ako je to nešto drugo Rusija i neki maćehinsko-usvojenički-sestrinski-bratski ili ne znam kakvi odnosi, meni to nije prihvatljivo. Mogu da razumem ljude koji imaju takve ciljeve. Svako ima pravo na svoju grešku, ali ne vidim da Srbija može da bude normalna država u 21. veku, ako je Rusija uzor ili zaštitnik, zato što sadašnja Rusija ni na koji način ne može da bude dobar primer za nas. Za tako važnu odluku je važno da postoje elementarni demokratski uslovi. Ali to ne znači da u borbi za demokratizaciju Srbije kao prvi korak moramo svi da budemo u istoj koloni, koja može kod dobrog broja birača da izazove odbojnost. Nekome ko je rusofil smetaće što sam ja na listi, nekom ko misli da je budućnost Srbije u EU, smetaće Boško Obradović. I ne samo on i ne samo ja. Mislim daje bolje napraviti dve kolone i time pokupiti apsolutno sve biračko telo koje neće Vučića, ali dve kolone koje se ne konfrontiraju sve vreme do promene vlasti, a onda se nakon toga konfrontiramo demokratski. To je sad u koliziji sa pričom o ujedinjenju DS, koja je jedan od osnivača SzS. Stvaranje velike, ujedinjene, nove DS, što se mene tiče, podrazumeva i redefiniciju njenog položaja u SzS – i po tome koliki bi značaj bio te stranke. Nadam se da nije tačno, mada mi svi govore da je tačno, da su i neke kvote potpisivali, mada su kvote najmanje važne. Definitivno, mi možemo da u borbi protiv nedemokratskog režima Aleksandra Vučića sarađujemo sa svima koji to iskreno žele da menjaju, ali je pogrešno da budemo u istoj koaliciji. Ali DS je već osnivač... DS je mnogo starija od SzS. Moje pitanje je da li očekujete da bi oni uslišili vašu želju i izašli iz SzS. Idemo pogrešno. Ako tako gledamo, onda se bavimo pojedincima i organizacijama. Mislim da treba da okrenemo priču i da vidimo šta je cilj. Nije cilj naše ujedinjenje, nego da eventualnim ujedinjenjem pojačamo borbu protiv nedemokratskog, korumpiranog, kriminalnog režima Aleksandra Vučića. Kad gledamo s te strane, manje je važno ko je u kojoj koaliciji, nego je važnije šta doprinosi da ostvarimo primarni cilj, a to je promena ovog režima i uvođenje Srbije u normalne, proevropske, demokratske vode. Ako, na kraju, ulaskom u DS uđete u SzS, da li biste se tako vratili u poslanički klub? Ne. To što se desilo sa poslaničkim klubom je jedna besmislena akcija o kojoj ne želim više da govorim. Kritikovali ste način zakazivanja protesta za 13. april, rekavši da nije bilo ozbiljnih konsultacija, ali kažete da, kad je već zakazan, treba od njega nešto napraviti. Tako je. Prvo je bačena ideja sa kamiona, da to bude 9. maja, pa je onda nekome to izgledalo daleko, pa je sad pomereno za 13. april. Ja sam jedan od retkih koji je učestvovao u sličnim događanjima devedesetih, pa i posle toga. Znam kako je to teško organizovati. Ali je moguće, ima vremena. Mora da se zna šta radimo 14, 15, 16, 17. aprila. Moj predlog, mojim kolegama, jeste da napravimo projekat šta radimo svaki dan od 13. aprila, do 9. maja, do Dana pobede. Koji su zahtevi? Tražimo raspisivanje izbora u neko dogledno vreme, što je praktično njihov redovni termin marta sledeće godine, ali tražimo odmah sprovođenje zakona – medijskih i onih koji se tiču izbornog procesa. I sređivanje biračkih spiskova, ali i sprečavanje bilo kakve zloupotrebe tog procesa, kao što smo imali prilike da vidimo u devedesetim, i poslednjih sedam-osam godina. Moj predlog je da sednemo 13. ispred Predsedništva i Doma Narodne skupštine, da prijavimo skup do 9. maja svaki dan, da pozovemo sve ljude koji misle da treba da daju svoj doprinos tim promenama... Mislite da građani imaju dovoljno snage, energije i mogućnosti da u tome učestvuju? Politika postoji zbog građana, ne zbog političara. Ako građani nemaju želju i energiju da promene ovu vlast, onda će ona ostati večno. Ne očekujem da tamo bude dva miliona ljudi. Nikad tamo nije bilo dva miliona ljudi. Petog oktobra je u pikovima bilo blizu 200.000, a to je ogroman broj ljudi za taj prostor i to treba da traje 24 sata. Mi političari, poslanici, treba da budemo tamo non-stop, u nekim smenama, da tamo govore svi lideri svih stranaka, ljudi koji su učestvovali u protestima, ljudi iz javnog i kulturnog života koji žele da kažu nešto, građani koji imaju svoju priču – da li je to krađa beba, nasilje po osnovu seksualnih, nacionalnih, bilo kakvih razlika, bilo šta. I da stalno ponavljamo šta je zahtev, ali da kažemo – mi smo tu i nećemo se pomeriti odavde dok ne raspišeš izbore na način koji će biti primeren Evropi 21. veka. Ne može sada da raspiše izbore za sledeću godinu, postoje zakonski rokovi. Predsednik države može da kaže – prihvatam zahteve demonstranata, izbori će biti održani na Sretenje, ili u martu, svejedno, a do tada će biti sprovedeno sve ono što piše u zakonu. Ako ne pristane na zahteve, šta radite 9. maja? Hajde da mu damo šansu da se opameti. A naravno da ćemo od 13. aprila do 9. maja da razrađujemo dalje strategije i konkretne poteze. Da li su kolege čule ovaj predlog i da li se slažu sa njim? Da. To je predlog koji sam rekao još pre dve nedelje, koji je u načelu podržan i koliko sam shvatio, samo je pitanje u detaljima. Kritikovali ste upad u RTS, a sada je najavljen odlazak pred TV Pink. Idete li i vi? I to je stvar o kojoj se treba dogovoriti. Mislim da je odlazak do TV Pinka davanje većeg značaja toj razglasnoj stanici Aleksandra Vučića i davanje mogućnosti Vučiću da zloupotrebi taj događaj, da napravi neki incident koji bi mogao da se odrazi na ono što planiramo za 13. april. Šta ako izbori budu zakazani za jun? Mislim da to nije realno, ne samo zbog domaće reakcije, mislim da će oni koji mu daju zadatke iz Brisela, Moskve, Lenglija da kažu čekaj, mora prvo da se promeni Evropska komisija, pa da idemo dalje... A da li treba izaći na te izbore ili ne – sigurno pod ovakvim uslovima ne. Ali mislim da ne treba biti jednoznačan u toj odluci, kao što bojkot rada parlamenta ne znači da mi treba da izađemo i ne radimo ništa. Mislim da treba da prijavimo listu, zato što u kampanji, koju, po zakonu, čak i Vučić mora da nam da, možemo da učestvujemo u emisijama, da kažemo građanima na javnom servisu i svuda gde to moraju da urade, šta mislimo o tim izborima. Drugo, ako se prijavimo, možemo da kontrolišemo izbore, pa da vidimo koliko je ljudi izašlo. Onda možemo sedam dana pre izbora da kažemo građanima da ne izlaze i da ne glasaju ni za koga, pa ni za nas. Nije li to rizično za opoziciju? Da li će građani za sedam dana da saznaju da ste to rekli i da razumeju takav stav? Kako ćete da izbegnete lažne glasove, pa da ispadne da ste učestvovali, ali ostali ispod cenzusa? Lažne glasove izbegavamo tako što kontrolišemo svako biračko mesto. Sposobni ste za to? Apsolutno. Kad smo mogli kod Miloševića, to moramo da uradimo sad. Ne možemo da budemo opozicija koja beži i kuka. Naš posao je da se borimo. Jeste li razgovarali o predaji liste? Ne, to je ideja. Mislim da bi takav način bojkota više uplašio Vučića nego da bojkotujemo pasivno. Niko nije ni pominjao pasivan bojkot. Kad je kampanja, ne možete da dođete do bilo kog medija, čak i po zakonu. Ide neka ideja da se fizički sprečavaju ljudi da glasaju. To ne dolazi u obzir. Postoji i taj način promene vlasti, ali ako neko ima tu ideju, hajde da sednemo da pričamo i o tome. Ali ja mislim da o tome ne treba ozbiljno razgovarati. Moramo da imamo zajedničke stavove oko svega. Evo, sad smo bojkotovali sednicu Skupštine na kojoj su bili članovi Vlade, a bila je prilika da im postavimo u lice prava pitanja, a ne da ih pustimo da seire. Nije vas bilo na stepenicama zgrade parlamenta gde su dočekivani ministri. Dogovarate li se o akcijama? U Sporazumu sa građanima piše da se dogovaramo. Realno, to se ne dešava. Postoji ambicija kolega iz SzS da oni budu nekako važniji od drugih. To se vidi i po govornicima na protestima gde neki imaginarni klinci dobre volje biraju ko priča i gde priča. Hajde da se ne lažemo. Ja nemam ništa protiv toga, uz uslov da ko želi da bude na prvom mestu i pokupi sva svetla reflektora, ima i potpunu odgovornost. I o tome smo pričali i nadam se da će to da se promeni. Da su kolege koje su organizovale tu akciju na stepenicama pozvale svih tridesetak opozicionih poslanika, članovi Vlade ne bi mogli da uđu na glavna vrata nego bi morali da idu na drugi ulaz, a mogli smo i taj ulaz da zatvorimo. A ja mislim da je najbolje bilo da smo ih sačekali u sali. I to ne bi bilo kršenje bojkota parlamenta, nego dijalog sa vlastima, ono što tražimo i u šta moramo da uđemo i kad uslovi nisu savršeni. Generalno, je li bojkot parlamenta bio dobar potez ili promašaj? Kao gest, to ima opravdanje. Ali ne kao jedina akcija. Bojkot bi trebalo da znači da nas 30 sedi u holu parlamenta u toku sednice, da diskutujemo pred vama novinarima, a uz ova moderna sredstva možemo i da to strimujemo i da to bude pravi, aktivan bojkot. Što to ne radite? To predlažemo mi loši političari, stari, potrošeni, dok većina ovih mladih ima ideju koja je na nivou tvita. Politička borba nije dosetka, nije akcija trenutka, to je proces u kome treba stalno biti aktivan. Zato treba slušati i ove matore političare, koji su prošli te procese nekoliko puta, pa su nekada to uradili dobro i ta iskustva treba da se primene, a nekada loše, pa ta iskustva treba da se spreče. Naravno da nam trebaju nova lica. Ja sam izašao iz politike 2004. i čekao do 2013. da se pojave nova lica – i pojavili su se Vučić, Vulin i Dačić. Onda sam osnovao Novu stranku, gde su sve nova lica osim mene. Ja stvaram prostor za nova lica, ali i iskusni ljudi imaju svoje mesto.