Investicije ne pamte

Kratak rasplet ne postoji. Biće to dugačak i mukotrpan put kojim se uputila srpska vrhuška, još uvek u 78-dnevnoj ceremoniji obeležavanja 20. godišnjice NATO agresije na SR Jugoslaviju. Od Ane Brnabić, isturenog odeljenja kabineta Aleksandra Vučića, toliko se očekuje da bude ona koja će probiti koridor srpskog otpora ka članstvu u NATO da je vest da je to i učinila bila jedna od uspešnijih prvoaprilskih šala. Teren su već pripremali propagandni sateliti vlasti razletevši se po podobnim elektronskim medijima s kojih su, tik nakon što je predsednik Vučić zaplakao nad žrtvama, imali da poruče da Rusija baš i nije takav prijatelj kakvim ga smatramo. Vrhunac medijskog omekšavanja je gostovanje predsednika sa dvoje zagovornika članstva u NATO u gledanoj večernjoj TV emisiji. Vučić tu koristi priliku da pomene evropsku vojsku kao dobru opciju, ali ne kazuje da bi ona, ako ikada nastane, verovatno bila „ispostava“ NATO čije se članstvo gotovo „u glavu“ poklapa sa članstvom u Uniji. Podseća i na „izvinjenje“ generalnog sekretara organizacije Jensa Stoltenberga, dok se njegovi sagovornici pitaju „zašto bi Srbija bila usamljeno ostrvo okruženo članicama“. Incident u Kulturnom centru Srbije u Parizu, gde je radi sastanka sa predstavnicima Alijanse vojni ataše tamošnje ambasade naložio privremeno uklanjanje izložbe dvoje srpskih umetnika i njihovih dela posvećenih bombardovanju Srbije, podgrejao je, dabome, sumnje da je saradnja sa NATO iza kulisa intenzivnija od ionako intenzivne na papirima. Zašto saradnju sa NATO vlast prikriva dok istovremeno, naročito njeni ekstrovertniji delovi poput Ivice Dačića i Aleksandra Vulina, populistički pothranjuju otklon prema toj organizaciji? Među mnogim komplikovanim, odgo­vor na samo jedno pitanje je jednostavan - koliko ljudi ne podržava članstvo u NATO, a time i zašto se ta saradnja „prikriva“ u javnom govoru. I to do te mere da je i na društvenim mrežama neatraktivna za izjašnjavanje iako izuzetno aktuelna i čak nepoželjna u konvencionalnim medijima, nego i zato što je nezahvalna za izjašnjavanje. Zato što sveže istraživanje Instituta za evropske poslove pokazuje da članstvo podržava svega deset posto građana, 79 procenata mu se protivi, a čak 64 ne zanima ni izvinjenje. I opozicija koja je duboko svesna problema, tu temu taktički mudro stavlja po strani. „Kada bi vlast isterala tu temu, bilo bi to samoubistvo“, objašnjava sociolog Jovo Bakić. „Stidljivo se govori pre svega zato što je NATO tukao Srbiju i Crnu Goru. Mislim da za same Crnogorce nema veće sramote od članstva u NATO, i to vam kažem kao čovek čiji je otac bio Crnogorac. Na pravoj levici ima i onih koji kažu da se to ne sme dogoditi. Svakako ne u svetu političkih partija, koji je i inače sve manje relevantan. Svi oni koji sebe smatraju levičarima bi širom otvorili vrata ekstremnim desničarima zalažući se za ulazak Srbije u NATO. Kosovo i NATO su teme politikanata. O nečemu raspravljate kad o tome možete da odlučujete.“ U međuvremenu, međutim, a samo čekajući konačnu vremensku distancu od dve decenije, „autovali“ su se i brojni intelektualci uverenjem da Srbija nema drugi izbor, a da evroatlantski svakako nije najgori. Naprotiv. Izbegavajući da se služe Vučićevim argumentima, koji je napredak, pre svega ekonomski, upadljivo povezao sa bezbednošću za koju ćemo ubrzo saznati da je moguća jedino u NATO - njihova se interpretacija zadržava na stabilnosti radi demokratije. Kako je širenje vojnog saveza u mirnodopskim uslovima, 70 godina od formiranja ovog saveza i 64 od potpisivanja Varšavskog ugovora, postao argument stabilnosti? Ko sve podržava to širenje i članstvo Srbije u NATO? Ako srpske vlasti rade u korist članstva (makar i samo vojno-tehničkom saradnjom i potpisivanjem sporazuma koji vode ka članstvu) a kritičari pozdravljaju dolazak mogućnost članstva - u čemu je razlika među njima kada je ovaj cilj u pitanju? Konačno, ko u Srbiji, s kojih pozicija, sistemskih i društvenih, i kojim argumentima brani ulazak u Alijansu? Konfuziji društva u kome se oni koji se ni u čemu ne slažu saglase po pitanju odnosa prema NATO, a oni koji glasaju za lidera koji ih vodi ka NATO - protive ulasku Srbije u Alijansu, Bakić objašnjava odgovorom na pitanje da li ste autoritarna ličnost ili ne. „Autoritarna desnica zalaže se za slobodno tržište i druge liberalne postulate u čijoj osnovi je načelo takmičenja i aristokratsko pravilo da najbolji pobeđuje. U kontekstu društva Srbije svako zalaganje za NATO je apsolutno gubitnička varijanta, jer se to može ostvariti samo okupacijom. Vlast u velikoj meri sledi lekcije Mila Đukanovića i s pravom veruje da može da radi šta god hoće sa opozicijom i sa demokratskim procesom, iz liberalne perspektive, dok god to služi imperijalističkom cilju“. Bakić podseća da nije levičar svako ko se protivi krajnjoj desnici. „U SAD imate velike protivnike republikanaca koji su liberali. Oni su, dakle, desničari. Jer čim se zalažete da je kapitalizam bez alternative, vi ste sebe izuzeli iz levice.“ Filozofkinja Andrea Jovanović kaže da je upravo ovo pitanje, postavljeno u širem smislu geopolitičke pozicije, jedan od velikih kamena spoticanja lokalne levice. „Kompleksnost pitanja, međutim, ovog puta nije samo do levičarskih aktera – čini se da bilo kakvo ad hoc rešenje i jednostavno crno-belo posmatranje stvari nikako nije moguće. Mogućnost zastupanja levog antiimperijalizma i istovremeno odbijanje da se upadne u nacionalističke vode bez upadanja u dečje fantazije ostaje pitanje od milion dolara za levicu.“ Ona kaže da se na osnovu delovanja, tekstova i konferencija organizovanih tim povodom, može zaključiti da levica u Srbiji, a bez neparlamentarne radikalne levice ni u kom smislu ne podržava postojanje NATO vojnog saveza, a samim tim, ni integracije Srbije u tom smeru. „Razlozi za to, međutim, nisu nužno unisoni. Na prvom mestu, postoje razlike u nivoima kojima se pridaje značaj ovom pitanju. Dok bi organizacije poput NKPJ-a i SKOJ-a da, i dalje postoje, stavljale antiimperijalistički diskurs u centar svog delovanja i, posledično, pitanje NATO-a im je od velike važnosti, druge organizacije se time bave ili sporadično, na primer prilikom obeležavanja godišnjica bombardovanja Jugoslavije ili drugih NATO aktivnosti, ili u neznatnoj meri. Postoji i razlika između stavova samih organizacija kao celina i pojedinaca koji im pripadaju. Konačno, premda jedinstvena u stavu „ne u NATO“, levica u Srbiji se među sobom drukčije odnosi i prema pitanju nezavisnosti Kosova.“ Andrea Jovanović ovako kategoriše - NKPJ i SKOJ su u svojim stavovima izričito anti-NATO: Organizovali su skupljanje potpisa protiv „bilo kakve saradnje Srbije sa zločinačkim NATO“, dok vojnu intervenciju 1999. vide kao „zločinačku agresiju“ koja je imala cilj da nastavi, odnosno dovrši „rušenje SFRJ i socijalizma“. „Iz njihove perspektive, Kosovo je integralni deo Srbije i zahtevaju odlazak NATO snaga sa te teritorije. S druge strane, kaže ona, organizacija Marks 21 se ovom temom ne bavi intenzivno, ali je i dalje vidi kao jedno od važnih pitanja. U želji da temu, njihovim rečima, „ne stavlja pod tepih“, na godišnjicu NATO bombardovanja ove godine organizovali su konferenciju „Balkansko NE u NATO“. Fokus nije nužno na lokalnoj istoriji, već generalnoj neuklopljivosti NATO sa ciljevima međunarodne levice. Akcenat se zato stavlja na suprotstavljanje bilo kojoj „imperijalističkoj“ sili, pa se u sklopu suprotstavljanja NATO uvek pominje i suprotstavljanje Rusiji. Takođe, za razliku od NKPJ i SKOJ, Marks 21 ne vidi Kosovo kao deo Srbije i ne bavi se pitanjem državnog suvereniteta, već zastupa neku tobože lenjinističku perspektivu „prava na samoopredeljenje“ i takođe kritikuje lokalni „srpski imperijalizam“. Kao alternativu NATO, Marks 21 insistira na osnivanju fantomske Balkanske socijalističke federacije, u kojoj po planu narodi Balkana treba da, samoopredeljeno valjda, žive socijalistički raj na zemlji. Ova perspektiva je, svakako, miljama udaljena od bilo kakvog bazičnog razumevanja geopolitičkih odnosa moći, a još udaljenija od realno postojećeg sveta.“ Konačno, Jovanović ilustruje trećim primerom - Levim samitom Srbije. „Za razliku od pomenutih organizacija, LSS se ovom temom ne bavi direktno i eksplicitno. U njihovom manifestu, naglasak je stavljen na konkretne levo orijentisane socijalno-ekonomske mere i ostvarivanje dubinske demokratizacije, oličene u zagovaranju „demokratskog socijalizma“. Relativnu apstinenciju od govora o NATO ne treba, međutim, razumeti kao neutralnost ili čak prećutno podržavanje integracija Srbije, jer je ostvarivanje pomenutih ciljeva iz manifesta zavisno od potencijalnog suvereniteta države i biranja političkog smera koji svakako nije uskladljiv sa postojanjem NATO-a. Predstavnici retkih u korist NATO otvoreno deklarisanih NVO, poput Centra za evroatlantske integracije, odavno su našli zajednički jezik sa predsednikom i ne nalaze ništa da zamere njegovoj saradnji sa Alijansom. Jelena Milić, direktorka CEAS gostujući sa Vučićem u emisiji kaže da bi bilo dobro da „prvo vidimo šta će se desiti sa Kosovom, pa da onda na miru vodimo bezbednosnu politiku i sarađujemo sa zemljama koje su članice NATO. Oni će se lako složiti da je bezbednost preduslov za investicije, ali ne i da na bezbednosti treba raditi zbog investicija, kako se o dolasku Folksvagena često govori. Predstavnik druge organizacije - Atlantskog saveta Srbije - Vladan Živulović, izabran je, krajem prošle godine, prvi iz Srbije, a ispred zemalja koje čine „Partnerstvo za mir“, za potpredsednika Asocijacije atlantskog sporazuma, prateće „debatne“ organizacije članica. Tim povodom smo još jednom obavešteni da Srbija neguje konstruktivnu saradnju sa NATO, čiji cilj je, između ostalih, širenje demokratije. Bakić o ta dva cilja - demokratiji i ekonomskom prosperitetu, kaže: „Od 1948. pa sve do 1989. kapitalizam i demokratija su bili nepomirljivi. Citiraću Rozu Luksemburg koja je u svojoj knjizi o akumulaciji kapitala, u vreme kada globalizacija još uvek nije pojam u upotrebi, piše da će kapitalizam morati da se širi u nekapitalističke oblike čineći to uz pomoć militarizma i imperijalizma. Ako se s njom slažete - levičar ste. Ako mislite da je NATO donositelj stabilnosti i mira - onda ste desničar. Investicije nisu cilj života ljudskog, već treba da mu služe, a ako jesu cilj, onda živimo ropstvo. Podseća da iz bliskog okruženja bivših socijalističkih zemalja možemo videti da je moguće biti član NATO, pa čak i članica EU, a nikada ne preći granicu između periferije i poluperiferije kapitalizma.“ Zasad se kolizija opredeljenja vrhuške sa opredeljenjem građana pokušava preseći rezom investicija, demokratije, stabilnosti. Kroz procente posmatrano, izvesno je da je među protivnicima NATO u Srbiji ima u najmanju ruku veliki broj birača SNS, a šta oni veruju biće još jedan predmet kompleksnih socioloških analiza pre nego razlog naprednjačke propasti.