Korzo mentalitet

Postoje ti rituali koji ulepšavaju život. Bar su doskoro. Lenja nedeljna šetnja po Varoš kapiji i Kalemegdanu, kulturni dodatak pod miškom, nasumični susreti, kafa sa prijateljima, obilazak galerija ili odlazak u kino. Ipak, jedno je nedeljna šetnja po varoši a drugo je varoški geto i najveći korzo u koji se pretvara centar grada. Ulica Topličin venac je raskopana od septembra, zatvorena je za saobraćaj uz još nekoliko bočnih, te je cela Varoš kapija blokirana, Hitna pomoć se vrti ukrug, preskače barikade, zavija bespomoćno, ne zna kako do adrese. Park Vojvode Vuka uskoro to više neće biti, seku mu drveće, spremaju popločavanje, ukida se hlad, izvor kiseonika, ali i omiljeni krug za šetnju pasa, teren za boćanje, kao i večernja pozornica za sviranje gitare i udvaranje. Malo iznad je Crveni pevac, već okamenjen, sa replikom česme iz Trebinja na koju je neko zalepio kokošku odozgo, kao na kakvom krajputašu. Stižemo do Trga republike - jedne velike mermerne poljane na radost onih koji će sav taj kamen fakturisati. Drveće bi tu samo smetalo, kao i ostaci Stambol kapije koji su otkriveni, a zatim hitro zacementirani - samo bi pomutili planirane dogovore. Vasina ulica se takođe raskopava, ali i skidaju se žice za trolejbuse jer Studentski trg će uskoro, pogađate, takođe postati popločana livada bez javnog saobraćaja. Golemi korzo za neke neuspešne studente u uspešnim strankama. Šetamo dalje pored tržnog centra u Rajićevoj koji u stvari izlazi na četiri ulice, natkriljuje i lupa čvrge Biblioteci grada Beograda, tek da se ne zavaramo u kom se hramu danas molimo. Stižemo do beogradske tvrđave, možda i najprepoznatljivijeg simbola ovog grada, u koji su, kroz istoriju, posloženi svi slojevi istorije, na kome, kao na godovima posečenog drveća, možemo pročitati smene epoha, naizmenične periode okupacije i slobode, jer tu su slojevi rimskog, turskog, austrougarskog, SHS perioda, nacističkog, jugoslovenskog, a sada je, izgleda, nakon perioda mira, na redu još jedna destrukcija, u epohi privatizacije. Jer kako drugačije da opišemo mahnitu seču drveća, rušenje zidina, izgradnju gondole, kao i privatne kafane u ovom zaštićenom spomeniku kulture od izuzetnog značaja na kome je svaka gradnja izričito zabranjena. Ako je mogla da nikne nelegalna kafana u Geozavodu, na savskoj promenadi, vrhu Kopaonika, u turskom kupatilu, zašto ne bi mogla i na Kalemegdanu, ili odskoro kafana-megdanu, gde će neki pijani političar svom zalutalom kolegi objašnjavati promenu imena iz kale u kafana. Ono što su Turci ponosno nazivali fićir-bajir ili breg za razmišljanje, nadvijen nad hukom mešanja dve evropske reke, postaće nečije vlasništvo gde će se mešati pića i osluškivati muzika sa razglasa. Sada se odavde, kroz nasilno ošišani Kalemegdan, vidi i veličina zločina prema Parku prijateljstva na Ušću, kao priprema za tu nekakvu gondolu. Posečena su, između ostalih, i stabla mnogih stranih državnika iz svih krajeva sveta koji su u tom parku posadili drvo prijateljstva tokom posete nesvrstanim i svetski uvaženim Jugoslovenima. Ne, nije to samo nemar. Niti nebriga. Niti profit. Niti nerazumevanje. O ne, to je osveta upravo iz razumevanja te simbolike. Pobuna protiv onoga što Park prijateljstva u biti i predstavlja. Upravo se taj duh palanke, taj tradicionalistički i uskogrudi svetonazor buni u njima protiv ovog upriličenog internacionalizma, protiv prekoračenih religioznih i etničkih granica i protiv brige za strano, za drugačije, za različito. Takođe, sa Kalemegdana se lepo vidi i nakaradni projekat Beograda na vodi, reciklirana vizija klasno diferenciranog društva, jer uz muljavu estetiku uvek ide i muljava etika. Kič nikada nije samo estetska kategorija. Te urbicide i kulturocide gledamo već godinama. Devedesetih su mu raznorazni kreativci statike i problematike nadogradili bezmalo svaku višespratnicu, posle su ga bombama rušili i sakatili, da bi napokon investitorski urbanizam u potpunosti i zavladao. Prvo su trošne udžerice preko noći bivale zamenjene nakaradnim višespratnicama, sa kibic fensterima, koje su kompletno natkriljivale ulicu, jer je ovaj od prekoputa došao na tu istu ideju. I konačno, rušila su se i cela naselja i zgrade zaštićene zakonom, stanari bivali proterivani zarad tajnih ugovora na arapskom i pravljenja kakvog korzoa na vodi. Jer valjda, ideja je da baš tu budu luks apartmani za after-party-je. Dubai na Savi. Kada na to dodamo plan da se pešačka zona to jest korzo proširi od Kalemegdana do Slavije, bez ikakvih studija i upita struke i javnosti, to moramo gledati ne samo kao profitom vođenu divlju gradnju već i ispunjenje dečačkog sna, tačnije kompleksa. Jer konačno će taj momčić zavladati korzoom i to ovim, svojim ličnim, po njegovoj viziji spravljenim, kad su ga već u njegovoj palanci mangupi ismevali. A mnogi novi drugari dobiće lokale i prostore te će on konačno, kao pobednik, onde dobiti besplatan sladoled, tamo parking, košulju gratis, a od kuma i ručak u najboljem izlogu. Gospođa će za to vreme da obiđe frizerku, zatezača podočnjaka, najskuplji butik, a poješće i krofnu u boji ili popiti prohlađeni proseko sa voćkom, sve po uzoru na život u instagram-filteru. Korzo je naš! A ja posmatram kako Beograd ne voli sebe, dok voli da se obožava. U stvari je popustljiv prema nasilnicima i društvima sa neograničenom neodgovornošću, mirno posmatra kako ga ograđuju u varšavski, pardon, varoški geto.