Vojska u poslovima kulture

Nakon što je Muzej vazduhoplovstva prešao u vlasništvo Republike Srbije, odnosno u nadležnost Vojske Srbije, sredinom marta ove godine Vlada Srbije je donela odluku o njegovom ukidanju. Navodno, to je samo korak ka konačnom rešenju višedecenijskih problema ovog muzeja kroz formu formiranja jedinstvenog Muzeja vazduhoplovstva. Vojska Srbije je, eto, ostvarila veliku pobedu: osvojila je Muzej vazduhoplovstva. Značaj ove operacije donekle umanjuje činjenica da je Muzej kulturna institucija, koja je „anektirana“ još pre petnaestak godina, kada su upravljanje preuzele penzionisane vojne starešine. Vojni kadrovi su za vreme svog upravljanja, permanentno odvajajući vojni od civilnog dela, uspeli da izazovu raskol među zaposlenima, slabeći time celinu i same temelje ove institucije. Uz nedomaćinsko i nestručno poslovanje, rezultat je poznat: muzej je urušen i iznutra i spolja – što je i bio neophodni uslov za njegovu konačnu predaju u ruke onih koji su se svih tih godina borili da ga i formalno dobiju. Osokoljen takvim sledom stvari, u završnici se naročito angažovao ministar vojni, Vulin, pa predsednici Vlade nije ništa drugo preostalo nego da potpiše bezuslovnu kapitulaciju. U aktu koji je Vlada Srbije usvojila 14. marta, piše da se Muzej vazduhoplovstva ukida jer potrebe za delatnošću ustanove mogu da se zadovolje na racionalniji i efikasniji način. Prava, obaveze, imovinu i arhivsku građu, kao i zaposlene, preuzima Ministarstvo odbrane, koje je u obavezi da čuva muzejsku namenu Muzeja kao spomenika kulture. I dok Ministarstvu odbrane, povodom ove odluke, ne pada na pamet da javnost zadovolji pa i najšturijim objašnjenjem o tome šta se to suštinski menja, ili ne menja resetovanjem ove institucije, u vazduhu je ostalo mnoštvo pitanja na koja nema ko da odgovori. Takav ignorantski odnos samo donosi još više sumnje da se iza cele operacije krije nešto što ćemo saznati tek kada bude suviše kasno. Pored već odavno postavljenog pitanja zbog čega se civilni muzej vazduhoplovstva prenosi na Ministarstvo vojske, postavlja se i novo: zašto je Muzej morao da se gasi? Svako ko poseti Muzej vazduhoplovstva na aerodromu Nikola Tesla, jasno može da vidi koliko je zapušten, nekada uređeni plato ispred velelepne zgrade izgleda razoreno, stepenice su urušene, stakla na zgradi odavno su za zamenu, izloženi avioni na otvorenom su u jadnom stanju.... Još kad bi mogli da uđu u depoe, u kojima trunu vredni i retki muzejski artefakti, zavire u nepopisani arhivski materijal, u poslovne knjige, afere i sudske sporove koji poslednjih deceniju i po prate ovu nekada uzornu instituciju..... Kao jedan od ključnih argumenata, navodi se nedostatak materijalno-finansijskih sredstava. Za razliku od drugih ustanova kulture, čiji je osnivač republika ili lokalna samouprava, i koji se finansiraju iz budžeta, Muzej jugoslovenskog vazduhoplovstva su 1971. osnovali tadašnji SSNO i 12 civilnih vazduhoplovnih preduzeća i institucija. Preuzeli su obavezu finansiranja gradnje buduće zgrade, a kasnije rada muzeja. Tadašnji SSNO, kao većinski osnivač, ugovorom iz 1991. obavezao se da će obezbeđivati 35 odsto sredstava potrebnih za rad Muzeja. Ali zbog izbijanja ratnih sukoba i raspada SFRJ, nikada nije ni počeo da ispunjava preuzetu obavezu. Nedostatak sredstava Muzej je delimično nadoknađivao prodajom viškova eksponata – donacija SSNO-a. Opstao je zahvaljujući uplatama civilnih osnivača, prihoda od ulaznica, iznajmljivanja prostora - prodavnice, restorana i kancelarija - snimanja filmova u objektu, reklama i drugih prihoda. Koliko je poznato, iz državnog budžeta nikad i ništa. Nakon raspada bivše države, broj civilnih osnivača značajno je smanjen, a u tranzicionom periodu većina ovih preduzeća je zbog sopstvenog propadanja prestala da izvršava svoje osnivačke obaveze, čak i Jat. Na kraju su Muzej finansijski podržavali samo Aerodrom „Nikola Tesla“ i Savezna uprava kontrole leta (SMATSA). Značajno su presušili i prihodi koje je ostvarivao sam muzej. Za razliku od osnivača iz civilnog sektora, koji su sa finansiranjem Muzeja, jedni za drugim, prestali uglavnom u prvoj deceniji ovoga veka, bivši SSNO – sada Ministarstvo odbrane, svoje obaveze ne ispunjava gotovo trideset godina. Štaviše, kada je početkom 2002. doneta nova Odluka o osnivanju Muzeja vazduhoplovstva, koju je potpisalo svih devet tada aktivnih civilnih osnivača, ministarstvo odbrane nije preuzelo bilo kakvu finansijsku obavezu. Kada svih ovih godina nije ništa ulagala u Muzej, kako će to Vojska sada da radi? Tim pre što sredstva za tu namenu u ovoj godini nisu ni planirana!? Na jednom sastanku koji je u jesen 2002. godine održan povodom usvajanja novog statuta i drugih akata Muzeja, predstavnica Saveznog ministarstva za odbranu je istakla da se oni ne mogu pojaviti kao osnivač, odnosno suosnivač preduzeća ni ustanove, jer kao savezni organ uprave, obrazovan uredbom Savezne vlade radi obavljanja poslova izvršne vlasti iz utvrđenog delokruga, nemaju svojstvo pravnog lica. Za razliku od savetnice u Ministarstvu, deo Vojske je imao drugačiji pogled i planove. Želeli su da i formalno zauzmu ceo muzej. I, uspeli su. Na taj način, Vojska rešava sudbinu svog Muzeja ratnog vazduhoplovstva, koji je kao jedan od dva ravnopravna odeljenja, u jedinstvenom muzeju, napokon preuzeo ceo kompleks pod svoju komandu. Nikoga pri tome nije briga što Muzej ratnog vazduhoplovstva ni do sada nije delovao u skladu sa propisima koji uređuju osnivanje i rad ustanova kulture odnosno ustanova zaštite kulturnih dobara po Zakonu o kulturi, već je poslove muzejske delatnosti obavljao u skladu sa Zakonom o odbrani. U uverenju da se ne radi samo o svojevrsnom resetovanju, već o bukvalnom gašenju civilnog muzeja vazduhoplovstva, u njegovu odbranu su se organizovali bivši radnici Jata, koji su preko udruženja penzionera i malih akcionara pokrenuli peticiju, „Ne ukidajte civilni Muzej vazduhoplovstva“, sa zahtevom da Vlada Srbije opozove odluku. U peticiji se navodi da budući status Muzeja vazduhoplovstva treba rešiti pod okriljem Ministarstva kulture, da vojska Srbije nije osposobljena i da nema kvalifikacije da se bavi muzejskim nasleđem. Izražena je i sumnja da se odlukom prikriva namera Vlade Srbije da koncesionaru aerodroma obezbedi prostor za ekspanziju na štetu Muzeja. Oglasio se i Nacionalni komitet ICOM Srbija, koji je u otvorenom pismu ministru kulture izrazio zabrinutost zbog toga što se u odluci kaže da je Ministarstvo odbrane u obavezi da čuva muzejsku namenu Muzeja vazduhoplovstva, kao spomenika kulture, što, prema važećem Zakonu o kulturnim dobrima ne postoji kao mogućnost, budući da su za obavljanje muzejske namene i staranje o pokretnim kulturnim dobrima nadležni muzeji, a za spomenike kulture zavodi za zaštitu spomenika kulture. ICOM posebno ističe da Ministarstvo odbrane u svojoj nadležnosti nema zaštitu kulturnog nasleđa i uzimajući u obzir obaveze i odgovornosti sopstvenika kulturnih dobara prema Zakonu o kulturnim dobrima, postavlja pitanje: na koji muzej se prenosi nadležnost zaštite kulturnih dobara Muzeja vazduhoplovstva - koji je ukinut? Čedomir Krunić, nesumnjivo najveći autoritet za istoriju civilnog vazduhoplovstva kod nas, smatra da će se ova svojevrsna militarizacija Muzeja vrlo negativno odraziti na njegov budući rad. Nerealno je očekivati da će vojna lica, bez potrebne vokacije i senzibiliteta za čuvanje i negovanje tradicija civilnog vazduhoplovstva, uspeti da čuvaju i neguju te tradicije. Muzej će kao vojna ustanova daleko teže dolaziti do nove muzejske građe, jer će izvesne organizacije civilnog vazduhoplovstva, a naročito privatna lica koja raspolažu vrednim arhivama, radije ustupati svoje arhive drugim muzejima. Takođe, nerealno je očekivati da se u postojećim okolnostima mogu sačuvati izvesni vredni muzejski eksponati. Biće znatno otežana saradnja i razmena dupliranih vazduhoplovnih proizvoda sa srodnim muzejima u svetu. Krunić smatra da je za očuvanje i rekonstrukciju zgrade Muzeja i očuvanje muzejske građe, mogla da se traži i obezbedi izvesna pomoć od međunarodnih fondova i vazduhoplovnih organizacija, što mogu da rade samo civilne, ali ne i vojne organizacije. Muzej sa civilnim statusom i sposobnim menadžmentom mogao je sam da obezbeđuje daleko veće prihode od dosadašnjih i sigurno je mogao da uspešno posluje kao samostalna kulturna institucija.