Pravda po kursu predsednika

Nije Aleksandar Vučić jedini političar, niti je Srbija jedina zemlja regiona koja je nudila rešenje za problem u kojem su se našli zaduženi u švajcarskim francima od nastupanja krize. U Mađarskoj je na tu sanaciju „skrcano“ devet milijardi, u Hrvatskoj jedna milijarda evra. I tamošnji političari bez oklevanja su trošili ne bi li pomogli i sebi i građanima - njima da ih ne „udavi“ dužnička, a sebi da ih ne „udavi“ izborna omča. Trošili su neuporedivo više od onoga što predlaže Vučić - 120 miliona evra, od kojih bi trećinu platila država, a dve trećine banke koje su kredite svojevremeno i odobravale. Trošila je i ova država daleko više od tih oko 30 miliona evra na svašta, milijardu evra koštale su samo propale državne banke u čijem upropašćavanju građani nisu učestvovali, a malo ko je za to pozvan na odgovornost. Ali, da li je ovo političko ugledanje na kolege iz regiona ispravno? Može li predsednik da se pojavi ispred Vrhovnog kasacionog suda nudeći očajnicima rešenje koje oni nisu ni tražili od njega nego od suda i nisu li i njegov dolazak i štrajk glađu dužnika svojevrstan pritisak na nezavisnost sudstva? Sme li predsednik države da se meša u obligacioni odnos banaka i njihovih klijenata, ako se zna da je za to nadležan isključivo sud? I nije li nuđenje pomoći jednoj grupi poziv i svima drugima u ovoj zemlji, uključujući i dužnike u drugim valutama, da razapnu šatore ili pokucaju predsedniku na vrata očekujući rešenje? Istine radi, nije ono što je Vučić uradio prošlog četvrtka ni prvi, ni jedini pokušaj ovih ili nekih prethodnih vlasti da se pomogne dužnicima u švajcarcima. I on sam, samo sa pozicije premijera, obećavao je 2015. rešenje, a Narodna banka Srbije je te godine donela četiri modela za rešavanje ovih kredita, ali je činjenica da ih je prihvatio manji broj dužnika. Činjenica je i da su oni, u međuvremenu, umesto državi, od koje su prvih godina krize tražili rešenje, počeli da se obraćaju sudovima, sada Vrhovnom kasacionom sudu za koji tvrde da godinama sedi skrštenih ruku i ne donosi preporuke nižestepenim sudovima kako da postupaju u ovim sporovima. A ono što oni očekuju jesu odluke da se ugovor o kreditu raskine ili da se odredba o valutnoj klauzuli proglasi ništavnom, čime bi ovi krediti postali dinarski, odnosno u valuti koja jeste zakonsko sredstvo plaćanja u našoj zemlji. Zaboravlja se, međutim, kako su dužnici kojima niko ne spori nagli rast vrednosti švajcarskog franka i teškoće u otplati, imali mogućnost da stambeni kredit u dinarima ili vezan za evro uzmu i kada su se zaduživali, ali im to tada nije odgovaralo. Razlika u kamatnim stopama bila je neuporediva, pa je i njihova rata pre više od 10 godina bila značajno manja nego za sve druge kredite. Primera radi, kamata na kredite u švajcarcima bila je oko pet, a u evrima devet odsto, s tim što je franak vredeo oko 55 dinara, a evro oko 80 dinara. Prema računici Danice Popović, profesorke Ekonomskog fakulteta u Beogradu, ova kategorija zaduženih bila je gotovo svih prethodnih godina u povoljnijem položaju od onih koji su se zaduživali u evrima, pa ma koliko surovo zazvučala njena poruka „kao što je dobitak od takvog rešenja pripadao samo njima i rizik pripada samo njima“, nije netačna. Rizik uzimanja kredita vezanog za švajcarac jeste bio veliki, ali su neki na njega na vreme upozoravali. Ako do građana Srbije i nije moglo da dopre upozorenje guvernera Centralne banke Švajcarske da budu obazrivi prilikom uzimanja ovih kredita, jer će „kad-tad doći vreme kada će ta banka morati da štiti interese Švajcaraca, a ne građana centralne i istočne Evrope“, mogli su da čuju bar tadašnjeg guvernera NBS Radovana Jelašića. Može se Jelašiću, istina, zameriti što nije bio i glasniji, i preduzimljiviji u pokušaju da spreči Vladu da subvencioniše i tako promoviše ovakvo zaduživanje, ali i to što se nije, svestan rizika, usprotivio ovakvim kreditima. Kako je to mogao njegov naslednik Šoškić 2011, koliko god to izgledalo kao naknadna pamet, mogao je verovatno i Jelašić 2006. ili 2007. Ovako, zbog konkurencije, kojom se pravdaju bankari, ali i alavosti da se građanima željnim kredita ponudi što više i što povoljnije, zbog mlake reakcije NBS i toga što su te kredite promovisali i pojedini ministri, nešto više od 20.000 ljudi upustilo se u avanturu, za koju će se nekoliko godina kasnije ispostaviti da je bila isuviše rizična. Danas su dugovi 16.100 ovakvih dužnika oko 540 miliona evra, a rate su im i dvostruko veće nego u prvim godinama otplate. Odgovarajući na pitanje kako je razumeo ponudu Vučića dužnicima, Zoran Petrović, predsednik Izvršnog odbora Rajfajzen banke kaže: „Kao nameru države da zajedno sa bankama pokrije deo troška. Pominje se izdvajanje od 120 miliona evra, od čega bi država dala oko 30, a banke 70 odsto. Tih 120 miliona u ukupnom dugu zaduženih u francima je oko 23 odsto, što znači da bi se njihove obaveze prema bankama toliko smanjile. Pretpostavljam da je napravljena neka kalkulacija da bi toliko smanjenje približilo klijente onom nivou zaduženja koji su imali na početku perioda otplate, računajući tadašnji odnos kursa između evra i švajcarskog franka“. Petrović kao liberalni ekonomista smatra da država ne bi trebalo da se meša u ugovorni odnos banke i njenog klijenta, a kao jedini argument u korist tog mešanja navodi da je većina stambenih kredita indeksiranih u švajcarskih francima osigurana kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita (NKOSK). „Ovo nije politički, već jedini ekonomski argument u korist državnog mešanja. NKOSK nije kapitalizovan dovoljno da bi mogao da pokrije štetu i država bi u tom slučaju morala da izdvoji deo novca, jer je država preko NKOSK garant“, kaže on i ističe da je Rajfajzen banka spremna da učestvuje u razgovorima kako da se ovaj problem reši. „Postizanjem predloženog rešenja o obaveznoj konverziji ovih kredita u evro predupredila bi se buduća šteta, koja može nastati nekim novim jačanjem franka, jer bi posledice tog jačanja platila NKOSK, a na kraju krajeva i svi poreski obveznici“, zaključuje Petrović. Mišljenje Vrhovnog kasacionog suda stiglo je 2. aprila, pred odlazak ovog broja NIN-a u štampu. Građansko odeljenje ovog suda preporučilo je baš ono što je predsednik suda Dragomir Milojević već nagovestio u prethodnom razgovoru za NIN. Da će se proglasiti ništavim valutna klauzula ako banke u sudskom postupku ne dokažu da su sredstva za taj kredit pribavile u švajcarcima, ali i u pisanoj formi obavestile klijente o svim rizicima. Ako sud presudi u korist klijenata koji su tužili, a veruje se da u većini slučajeva hoće, jer banke nisu davale pisana upozorenja, ugovor o kreditu i dalje važi, a spor će se rešavati konverzijom kredita u evro po kursu i kamatama na dan zaključenja ugovora. Takođe, preporučuje se obustava prinudnog iseljenja iz stanova onih koji ne mogu da vraćaju kredite, sve dok sporovi koje vode pred sudovima ne budu okončani. Jelena Pavlović, pravni zastupnik Udruženja CHF Srbija, kaže da su oni zadovoljni stavom da se obustave iseljenja, kao i činjenicom da je rešenje ovog problema u žiži javnosti, ali da je stav suda da se nakon odluke o ništavosti valutne klauzule kredit konvertuje u evro, nezakonita i okasnela. Ona kaže da su klijenti koji su uzeli ovaj kredit dovedeni u zabludu, odnosno da je narušena jednakost davanja koju propisuje Zakon o obligacionim odnosima, te da je Vrhovni kasacioni sud morao doneti stav da je valutna klauzula ništava, jer banke nisu savesno i pošteno informisale klijente o rizicima ovakvih kredita, čime su ih dovele u neravnopravan položaj. Prema njenim navodima, takve odluke donosili su i evropski sudovi, ali i oni u zemljama regiona, pa je nejasno zbog čega VKS to nije ranije učinio, ali kao lošu komentariše odluku da se preporučuje konverzija u evro. Sa druge strane, članovi Udruženja Efektiva nisu zadovoljni stavom suda, pošto su se od početka borili za raskid ugovora sa bankama, a ne ništavost valutne klauzule. Činjenica je da su banke, pre usvajanja Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga 2011, koristile razne „smicalice“ kako bi od klijenata uzele što više novca (obračun nižeg kursa pri isplati, a višeg pri naplati kredita, same su menjale kamatnu stopu i slično), ali, kako tvrde bankari, one nisu bile obavezne da pismeno upozoravaju klijente o rizicima, a kažu da su ih upozoravali usmeno. Dužnici, pak, tvrde da to nije tačno i da su ih nagovarali da zbog manjih troškova uzimaju kredit u francima. „Suština je da su se građani odlučivali zbog manje kamatne stope i povoljnijeg kursa. Tada im je to odgovaralo. Od krize, kada je franak naglo ojačao, banke su, pa i država, nudile razne varijante dužnicima, ali su udruženja koja ih zastupaju vršila ogroman pritisak da se krediti ne konvertuju u evro, niti da se pristaje na bilo kakve modele koje je NBS nudila 2013. i 2015, a oglušivali su se i na pozive banaka iz 2009. i 2011. da se izvrši konverzija. Oni su verovali da će pritisak na sudove i državu biti dovoljno jak da se problem reši u njihovu korist, iako su banke bile spremne da klijentima koji su zaista došli u problem da ne mogu da vraćaju kredit, olakša situaciju“, kaže Zoran Petrović, upozoravajući da je štrajk ispred Vrhovnog kasacionog suda, iako legitimno sredstvo, nedopustiv pritisak na sud. Da li je ova odluka VKS doneta pod pritiskom znaju samo sudije, ali ona, mada dužnici nisu skroz zadovoljni, ide u prilog rešenju koje je samo nagovestio predsednik Srbije, a koje se, kako je obećao, očekuje 5. aprila. Doduše, on sada pominje kako će se tek videti ima li novca u budžetu da se pomogne bankama. U iščekivanju konačnog stava države i daljih reakcija zaduženih i bankara, nije naodmet podsetiti na još neke statističke podatke. Najveću docnju u otplati kredita u švajcarskim francima imaju klijenti koji su uzimali kredite veće od 10, pa i 20 miliona dinara (više od 100.000 evra), dok oni sa prosečnim iznosima kredita gotovo da i ne kasne sa plaćanjem rata. „Ovo daje za pravo svakome da se pita koga država zapravo pomaže“, primećuje Zoran Petrović. Zašto bi predsednik uopšte i razmatrao mogućnost da pomogne bankama, ako sud utvrdi da su one krive? I ima li uopšte rešenja kojim bi svi bili zadovoljni?