Trougao

Površno posmatrano, izgleda kao da su Rusija i Kina u potpunom savezu i zajedno suprotstavljeni Americi, svetskom hegemonu. Predsednici se međusobno nazivaju najboljim prijateljima i stalno komuniciraju, kineska vojska učestvuje na ruskim manevrima, diplomatije su im obično usklađene (posebno u UN), stvorili su regionalnu Šangajsku organizaciju za saradnju... I ekonomska saradnja napreduje. Zbog sankcija Zapada, Rusija se okreće Kini, koja je već najveći kupac ruske nafte, a uskoro će, po otvaranju gasovoda, postati drugi kupac gasa, posle Nemačke. Za Rusiju je savez sa Kinom veoma važan zbog neprijateljskog odnosa Zapada, prvenstveno Amerike, posle proširenja NATO-a na istok, obojenih revolucija i prevrata u Ukrajini i ruske aneksije Krima. Zapadne sankcije su sve oštrije, mada ni danas nisu maksimalne, niti veoma opasne po rusku ekonomiju. Ali, za Rusiju je najneprijatnija antiruska histerija koja ponovo vlada Amerikom, kao da Hladni rat nije okončan, pa se Rusija opet smatra krvnim neprijateljem. Što je najgore, obe američke stranke u njoj učestvuju, a – paradoksalno - predsednik Tramp je najumereniji. Prosto, Amerika ne može da oprosti Rusiji što je sama, bez pitanja i saglasnosti, nešto preduzela u svom dvorištu i to iskazuje otvorenim neprijateljstvom, a čemu je Rusijagejt dao jak doprinos. Takođe, ruskom ekonomskom razvoju bi dobro došla kineska finansijska (investiciona) podrška. I za Kinu bi savez sa Rusijom mogao biti veoma važan, jer ona još uvek ne može sama da se suprotstavi Americi, koja je jača i ekonomski, i politički, i vojno. Stoga bi joj savez sa Rusijom mogao biti koristan u suočavanju sa sve agresivnijim američkim ponašanjem. Kinezi se nadaju da će pretnja stvaranja saveza sa Rusijom makar malo obuzdati Ameriku. Doduše, Kina još nije sasvim sigurna da li je Amerika započela obračun usmeren na suzbijanje kineskog ekonomskog rasta i političkog uticaja ili se ipak pretežno radi o Trampovom ekonomskom protekcionizmu, znači o manjem cilju. Stoga predsednik Si sada pokušava da se nagodi sa Trampom oko ekonomskih ustupaka, nadajući se da to može biti dovoljno da se zadovolje američki apetiti i da se nastavi dalje kao do sada, u poluprijateljskom tonu. Naime, Kina i SAD su doskora koristile model prijateljskih odnosa koje su uspostavili Nikson i Mao pre pola veka. Tada je Kina bila mlađi partner SSSR-a u komunističkom taboru, a Amerikanci su joj ponudili normalizaciju odnosa s idejom da razbiju sovjetsko-kineski blok. Mao je prihvatio ponudu, a Kina je ubrzo, pod Dengom, započela ubrzani razvoj na koji je Amerika blagonaklono gledala sve dok nije postalo jasno da Kina napreduje ka prvom mestu na svetskoj rang-listi. Te 1972. uspostavljen je model trougla, kako ga je nazvao njegov arhitekta Henri Kisindžer: SAD, Kina, SSSR, što je, strateški gledano, veoma koristilo Americi pošto je uklonila opasnost suočavanja sa savezom SSSR-Kina. Danas je taj savez ponovo aktuelan i samo od Amerike zavisi da li će do njega doći. Ako pokuša da baci Kinu na kolena potpunom ekonomskom i političkom konfrontacijom, uključujući raznovrsne sankcije, Kina će se neminovno okrenuti Rusiji i tu potražiti pomoć. A Rusija je spremna i odavno Kini nudi savez protiv Zapada, u obostranom interesu. Kina se za sada zadržava na jeftinijim, a uzdržava od ozbiljnijih izraza savezništva. Ona nije svesrdno podržala rusku ideju potiskivanja dolara iz međunarodne trgovine, da ne bi nervirala Ameriku u osetljivom trenutku. Rusi su, pak, nezadovoljni relativno niskim nivoom kineskih infrastrukturnih i drugih investicija, a i oštrim cenkanjem kada do poslova dođe. Kini je savezništvo sa Rusijom rezervna opcija: bar za sada, radije bi održala dobre odnose sa SAD i nastavila razvoj kao u prethodnom periodu. A za par decenija... Dok pritiskaju Kinu, američki predstavnici znaju da svako povećanje pritiska znači povećanje šansi da Kinezi zaključe da se sa Amerikom ipak ne može i okrenu Rusiji. Stoga pokušavaju da shvate do koje mere su Kinezi spremni na ustupke, a da ne odu Rusima, pa da toliko zatraže. Slično, Kinezi gledaju dokle će ići američki zahtevi pa da reše idu li, zajedno sa Rusijom, u konfrontaciju sa Amerikom ili ostaju na modelu trougla. I tako, Kina bi da još malo ojača pre eventualnog obračuna sa SAD, dok Amerikanci ne bi da joj to dozvole, ali i ne bi da je gurnu u savez sa Rusijom. Pamti se da je Zbignjev Bžežinski upozorio svoje sunarodnike da bi za SAD „najopasniji scenario bila velika koalicija Kine i Rusije“. Ostaje da sačekamo još malo i vidimo da li će u Americi pobediti razum ili uobičajena arogancija, što će verovatno odrediti budućnost sveta u decenijama pred nama.