Belo lice terorizma

Ništa ne uspe da pokrene globalnu raspravu o belačkom nacionalizmu u 21. veku kao leševi muslimana u džamiji. Ni politički uspon Donalda Trampa, u velikoj meri građen na temeljima još nezgotovljenog zida na granici s Meksikom i na deportacijama ekonomskih, ratnih i drugih izbeglica; ni farsa oko Bregzita koji je izvorno izglasan upravo uprkos 9,4 miliona migranata i njihove dece i unučadi; ni dolazak samoprozvanog fašiste Žaira Bolsonara na čelo Brazila, čiji se deo programa svodi na obespravljivanje već deprivilegovanih urođenika; ni vrtoglavi rast desnice u Evropi, kako u zemljama zahvaćenim izbegličkom krizom, tako i u onima koje izbeglice gotovo da videle nisu. Ne, za makar polemiku u javnom diskursu je bilo potrebno da dvadesetosmogodišnji Brenton Tarant 15. marta za vreme džuma-namaza, ili molitve petkom, otvori vatru u Krajstčerču na Novom Zelandu i da u dve muslimanske bogomolje usmrti pedesetoro ljudi, ranivši još toliko. Kao da su ti rafali konačno dozvolili tradicionalnim medijima da bez ustezanja i straha od gubitka publike ustanove vezu o kojoj se već dugo kriomice razglaba – ako je početak ovog veka bio obeležen islamskim terorizmom, od napada na „kule bliznakinje“ preko formiranja Islamske države do delovanja njenih sledbenika širom planete, vreme pred nama proći će u strahu od ekstremno desničarskog terorizma koji bi bio nepojmljiv da sve više uticajnih državnika ne skreće udesno kao onomad nacistička Nemačka kroz Poljsku. Bolsonaro možda nema dovoljno želje i dobre volje da državom rukovodi demokratski, ali makar ima dovoljno obraza da za sebe kaže da je fašista. Dana kada se desio masakr u Krajstčerču, Donald Tramp je iskazao manje spremnosti da sebe ideološki jasnije odredi. Doduše, malo pre toga se sastao s Bolsonarom. Na pitanje da li misli da je belački nacionalizam sve izraženiji i opasniji, odgovorio je: „Pa i ne baš. Reč je o maloj grupi ljudi koji imaju ozbiljne probleme, valjda“. Mnogo je određeniji bio kad je svojevremeno Meksikance u SAD nazvao „dilerima, kriminalcima, silovateljima“ koji vrše permanentnu „invaziju“ na američko tle. Nevladina organizacija Antidefamacijska liga je uoči samog napada u javnost izašla s istraživanjem koje bi svako razumno biće, doduše neopterećeno političkom funkcijom, uverilo u drugačiji odgovor. Tokom prošle godine, u terorističkim napadima u SAD ubijeno je najmanje pedesetoro ljudi. Doslovno svi vinovnici su bili povezani s belačkim nacionalizmom i postmodernom mizoginijom, osim jednog islamiste, ali je čak i on svojevremeno bio punokrvni američki desničar. Među žrtvama su bili Jevreji, crnci, muslimani i žene. Vatreno oružje je odnelo 42 od pedeset života, što ukazuje i na problem njegove odveć velike dostupnosti. Situacija u Evropi je naizgled bolja, ali je zapravo samo složenija. Tokom 2017, u EU je, ne računajući Ujedinjeno Kraljevstvo, izvršeno 705 hapšenja povezanih s ekstremnim islamizmom i svega dvadeset povezanih s belačkim nacionalizmom. To ne znači da pojedinci u Evropi ne vitlaju svastikom – vitlaju još kako, ali su, suočeni s pojačanim policijskim nadgledanjem zbog izbegličke krize, odlučili da političku borbu prvenstveno usmere ka manje-više neformalnom udruživanju u podružnice međunarodnog Identitarističkog pokreta koji okuplja bele, heteroseksualne, mahom srednjoklasne muškarce uverene da je belačko, kolonijalno, hrišćansko nasleđe Evrope u opasnosti. „Do pre pet godina, ovaj pokret bi se bez zadrške nazivao neonacističkim“, primećuje Mark Rauli, bivši britanski bezbednjak i stručnjak za terorizam pri Skotland jardu. „Ekstremna desnica nikad nije bila ovako organizovana. Do pre koju godinu, svako malo bi se pojavio neko ko bi pod uticajem desničarske retorike sproveo akt terorizma, ali nikad nismo imali ovako dobro povezanu i samim tim neuhvatljivu pretnju“, zaključuje. Drugim rečima, ako je u SAD veća šansa da se neki odmetnik pravednički jednokratno osveti rasnim, nacionalnim i drugim manjinama zato što postoje ili se, bože sačuvaj, udružuju, u Evropi će se takvi pojedinci organizovati u svojevrsnu „vojsku u senci“ koja će po potrebi, recimo, pomoći nasilna iseljenja nepoželjnih komšija kao u Italiji, prekidanja problematičnih predstava i koncerata kao u Nemačkoj, Francuskoj i Holandiji i, naravno, glasanja za profašističke opcije na izborima. Kao braonkošuljaši, ali ne s pendrecima, već s tabletima u rukama. Od Orbanove kamarile, preko Alternative za Nemačku i Slobodarske partije u Austriji, Nacionalnog fronta u Francuskoj i desničara koji vedre i oblače po državama Višegradske grupe, do UKIP-a u Britaniji – sve ove partije s vremenom dobijaju sve povezanije glasačko telo čime se stvara svojevrsna fašistička internacionala. Broj nasilnih incidenata u kojima učestvuju ekstremni desničari možda jeste pao u EU za oko trideset odsto, ali su partije ekstremne desnice skoro bez izuzetka dobile na probojnosti. Nije slučajno, uostalom, što je prema otkrićima austrijske policije Tarant „identitarcima“ u Austriji donirao određena sredstva, inače blisko povezanim s Slobodarskom partijom Austrije. Krvolok iz Krajstčerča je pred užasni pir u kanalizacije interneta pustio svoj manifest od 73 strane pod nazivom Velika zamena čime je takođe nedvosmisleno potvrdio spregu s belačkim nacionalistima. Naime, srž ove ideologije nosi isti naziv – katkad će ga nazvati i „belačkim genocidom“ – i podrazumeva uverenje da međunarodne elite i tajna društva, a ponekad i čovekoliki gušteri, aktivno rade na tome da hrišćansku belu populaciju pretvore u manjine na mestima gde je istorijski predstavljala većinu. Ponegde će to činiti onim što identitarci pogrešno nazivaju „kulturnim marksizmom“, dakle slabljenjem tradicionalnog morala i širenjem ideja o miru, slobodi i jednakosti, a ponegde će to činiti labavim imigracionim politikama. Reč je nepotpunom rasizmu, pošto neophodno uverenje u rasnu nadmoć nije obavezno sastavni element ove ideologije; ne može se reći ni da je reč o pukom nacionalizmu - paradoksalno, fokus savremenih ekstremnih desničara upravo je na internacionalizmu i na neophodnosti saradnje protiv zajedničkog neprijatelja. U srži belačkog nacionalizma nije vera u sopstvenu snagu, već strah od tuđe, izmaštane snage. U jednom aspektu, međutim, ova ideologija pogađa metu - elite Evropljanima i drugima definitivno rade o glavi, ali ne izmišljanjem ljudi druge boje kože i veroispovesti, već obaranjem cene rada, izmeštanjem industrije u države poluperiferije i periferije i selektivnim sprovođenjem mera štednje. Pošto levica retko uspeva da unezverenu belačku većinu u zemljama „prvog sveta“ uveri u nešto toliko očigledno, desnica joj je ponudila novu, daleko prepoznatljiviju žrtvenu jagnjad. Tarantov manifest takođe je pokazao vrlo savremenu specifičnost belačkog nacionalizma. U njemu su brojne reference na nacističke i paganske simbole – uz kukasti su najčešći Odinov krst i tzv. „crno sunce“ – kao i nekoliko panegirika Donaldu Trampu, Dilanu Rufu koji je 2015. u Južnoj Karolini ubio devetoro crnaca i Andersu Brejviku, norveškom teroristi koji je 2011. u otadžbini ubio 77 i ranio više od 200 ljudi, a s kojim je delio opčinjenost Ratkom Mladićem i Radovanom Karadžićem. Ako je zloslutne simbole i mogao da precrta iz neke enciklopedije, Trampove objave na Tviteru i Rufov i Brejvikov život i delo – koje je sam Brejvik „sažeo“ u manifest od 1.500 stranica – nije mogao da prati bez širokopojasnog interneta. Uostalom, kao što ni Norvežanin pre toga nije mogao da se upozna s idejama engleskog blogera i islamofoba Pola Reja. Sadržaji ovog tipa se godinama slobodno dele na forumskim platformama poput 4chan i 8chan, gde je količina dnevnih objava prevelika da bi se mogla u celosti ispitati. Misaonog eksperimenta radi, neka se od sto ljudi koji se inače ne bi sreli i koji tamo pročitaju neki desničarski manifest polovina upusti u debatu sa sličnomišljenicima; neka potom 25 osoba odluči da se nekako angažuje i neka deset u tome istraje; neka, naposletku, petoro nastavi da kuje planove, a troje zapravo uzme oružje u ruke... dovoljan je jedan loš dan da se Krajstčerč ili Šarlotsvil ponove, bilo gde u svetu. Dakle, za ovakve tragedije su danas bez izuzetka neophodni internet, međusobno bodrenje putem objava, politički nekorektni humor, ideološka sluđenost i prstohvat duševne neuravnoteženosti. Drugi najbizarniji detalj vezan za masakr na Novom Zelandu je činjenica da je Tarant prenosio krvoproliće preko Fejsbuka, a da ga je bodrilo oko 200 pojedinaca iz bezbednosti svojih soba. Snimak počinje sa u međuvremenu uklonjenom propagandnom pesmom Vojske Republike Srpske – toliko loše da je, deleći se po ironičnim kuloarima interneta, s vremenom postala jedna od nezvaničnih himni belačkog nacionalizma. Nastavlja se bezmalo kao u pucačkoj video-igri – iz perspektive prvog lica i s oružjem u prvom planu. Veliki deo Tarantove režije namerno je osmišljen kao niz „štikliranja“ internet i gejming referenci, što samo pokazuje iz kakvog je miljea potekao i kakvoj se publici obraćao. Ogorčenim, derealizovanim, do-it-for-the-lulz (uradi-to-zbog-fore) milenijalcima. U Fejsbuku su, inače, baš zbog ovog incidenta nedavno odlučili da uklone svaki ekstremnodesničarski sadržaj. Moglo bi se reći da je prekasno kad bi sprovođenje krvoprolića zavisilo od lajv prenosa; ovako se samo čini da će ekstremni desničari, besni zbog medijske blokade, iznaći novi vid strimovanja. Prvi, ubedljivo najbizarniji detalj je činjenica da je isti taj snimak prikazan na dva mitinga Redžepa Tajipa Erdogana uoči lokalnih izbora koji su se održali 31. marta. Ne greškom, već sa željom da se turskim glasačima prikažu opasnosti koje ih čekaju u slučaju državne i verske liberalizacije. Da vic bude tužniji, Erdogan se između ta dva mitinga sastao s potpredsednikom vlade Novog Zelanda Vinstonom Pitersom gde je obećao da snimak neće biti zloupotrebljavan u političke svrhe. Paradoksalno, upravo su ekstremni desničari činili vrlo sličnu stvar – međusobno su delili snimke i slike užasa islamističkog terorizma kako bi jedni druge uverili da suživot predstavlja preveliki luksuz s obzirom na rizik.