Upravnik na zajam

Od ponedeljka do petka prošle nedelje, pobuna ansambla u Narodnom pozorištu Sombor za koji stanovnici ovog mesta na severu Bačke tvrde da je njihov simbol, rešena je u rekordnom roku. Barem zasad. Jer sa simbolima se, ipak, ne treba šegačiti. Kako je to hronološki izgledalo – u ponedeljak, 25. marta, Skupština opštine Sombor donela je odluku o postavljanju v. d. upravnice, Vesne Peštrović koja nije imala podršku zaposlenih, a pod obrazloženjem da osnivač nije imao drugog izbora, s obzirom na to da konkurs nije blagovremeno sproveden. Ansambl se združeno pobunio, tvrdeći da je ova izjava „notorna laž“, te da su mesecima vršili pritisak na nadležne da im daju smernice za raspisivanje konkursa, kao i da su imali svog kandidata, Bojanu Kovačević, istina „mladu“, što joj je spočitavano, ali potkovanu menadžerskim veštinama. I trebalo je svega nekoliko sastanaka između predstavnika Štrajkačkog odbora i gradonačelnice Dušanke Golubović da ona popusti i izda saopštenje obavezujući se da će Upravni odbor NP Sombor istoga dana, u petak, otvoriti javno takmičenje za prvog čoveka teatra. Međutim, upravo je „aneks“ ovog akta presedan koji bi trebalo da postane novo pravilo. O kandidatima mora da se izjasni ne samo ansambl pozorišta, već ceo esnaf, a preko Udruženja dramskih umetnika Vojvodine, ali i Srbije. U trenutku kad ekipa NIN-a stiže u glumački bife, prošlog četvrtka, ništa se od ovog ne zna. Okupljeni čekaju rezultate pregovora, blaga nervoza pred štrajk upozorenja se ogleda u gustom dimu cigareta i šoljicama kafe što se smenjuju na stolovima. Na jednom je statua Jovanče Micića, najčuvenijeg Jagodinca, iako je izmišljena kreacija Branislava Nušića. Putnik-avanturista oličava jednu od četiri nagrade, dobijene veče ranije, na 48. festivalu „Dani komedije“ u Jagodini. Pored ove, posvećene najsmešnijem od smešnih – Miodragu Petroviću Čkalji, a koju dodeljuje publika, predstava Tenor na zajam donela je i priznanje za najboljeg mladog glumca Aleksandru Ristovskom, najuspešnijem scenografu Diani Radosavljević Milović i najboljoj mladoj glumici Danici Grubački. Slučaj je hteo da baš sa poslednjom zapodenemo razgovor. „U utorak smo igrali Molijerovog Tartifa, po ko zna koji put, ali u sasvim drugačijoj atmosferi“, odmah se otvara Grubački. Naime, publika je više no ikad prepoznala aluzije na aktualije, kada je u modi političko licemerje. Pa je frenetično aplaudirala na repliku da je „stvoren razdor mimo vaše volje“ i slične, dok je kasnije ustala uz ovacije. Nakon toga je Milijana Makević pročitala otvoreno pismo Svetozara Cvetkovića, kojim glumačka vedeta i bivši upravnik Ateljea 212, somborskim kolegama daje punu podršku. Ovim Grubački hoće da istakne da somborsko pozorište sa svojom publikom deli i dobro i zlo, da diše istim plućima, a to, naravno, nije od juče. Na svakoj predstavi raskošna neobarokna sala iz 1879, puna je Somboraca raznih generacija, dok se krajem sezone, tokom Pozorišnog maratona, u grad sjate (odakle put više nigde važno ne vodi) ljubitelji teatra iz cele Srbije, kao i regiona i šire. Tada se igraju najuspešnije predstave u matine i večernjim terminima, karte su mesecima ranije rasprodate, a cene ulaznica simbolične. Manifestacija je smišljena kao opštenarodno prosvetiteljstvo, ali i događaj za kulturni establišment. Srećan je grad kome pozorište ugađa takvom svetkovinom. Grubački ne hvali svoju kuću dok govori o glavnoj sprezi koja diktira pozorišne tokove, nego saopštava istinu. Zato je pobunjenom ansamblu ostao u rukavu skriveni adut: da na proteste povodom odluke Skupštine opštine pozove i gledaoce sa redovne mejling liste. Malo bi Somboraca ostalo kod kuće, sudeći po dužini spiska odanih korespondenata. Pozorište se brani pozorištem, tvrdi dalje Grubački, pa je zamisao bila da se ispred Narodnog zasadi jedno drvo, i oko njega svi okupe u performansu čekanja Godoa. Odnosno, napora strpljenja da to drvo izraste, možda i pre no što se opštinari smiluju i usvoje glumačke zahteve. A jedino što su oni hteli, i izgleda i dobili, da im teatar ne vodi neka marginalna ličnost po profesionalnim standardima. „Ovo nema veze sa politikom“, zato naglašava Saša Torlaković, umetnički direktor, „nas zanima samo umetnost“. Ali, politika je ovde đavolja rabota u čiji ishod nikad nisi siguran. Pa, iako su izborili usmeno obećanje da će sednica UO pozorišta biti sazvana, sa otvaranjem konkursa kao jedinom tačkom na dnevnom redu, glumci hrle na scenu, u štrajk upozorenja, u simboličnih pet do 12. Jer, nije da već nisu bili prevareni. Naime, takav sastanak je već bio sazivan, a onda „volšebno“ otkazan, tvrde zaposleni. Ne bi da ulaze u razloge, iako se po gradu šuška da, ako Peštović možda i nije bliska SNS-u, dobra je drugarica sa gradonačelnicom, kojoj je vodvilj i bulevarski teatar, gde je imenovana v.d. upravnice imala izvesnog uspeha, isto što i Tartif, Sestre Karamazove, Golubija vremena, Sumnjivo lice i drugi, daleko zahtevniji komadi kojim ansambl puni salu i osvaja nagrade. To „pet do 12“ je simbolično i u odnosu na atmosferu u bifeu. Prepričane su sve anegdote što su imale za cilj da „poguraju“ časovnik. Pet do 12 najzad otkucava. Premeštanje glumaca iz bifea na scenu predvodi Torlaković. „Divim se ansamblu na hrabrosti“, slobodna je da izusti autorka ovog teksta. „Kad glupost pređe svaku granicu, što je ovde odavno slučaj, a sila se demonstrira na pozorištu koje dobro radi, šta nam drugo preostaje“, uzvraća Torlaković. I, u zakazani čas svi su na stolicama, okrenuti praznom gledalištu. I to je simbolično u odnosu na njihova htenja - da ni u čemu ne iznevere publiku. Ne čeka se Godo, već saopštenje gradonačelnice. Minuti prolaze, lica glumaca su uvežbano spokojna. I najzad, obećanje stiže i u pisanom obliku. Foto-aparati škljocaju, uzimaju se izjave od kratkotrajnih štrajkača, obasjanih neodglumljenim osmehom. Tako mlada Danica Grubački svoju prvu nagradu „posvećuje pobedi pozorišta“. Isto čini i Aleksandar Ristovski. Torlaković čvrsto drži statuu Jagodinca Jovanče, simbol trijumfa umetnosti. Konkurs je istog dana zbilja i raspisan. Ali su članovi ansambla i dalje na oprezu, jer, nikad se ne zna. Za to vreme Vesna Paštrović sedi u svojoj nesuđenoj kancelariji. Ne može da primi novinarku NIN-a jer je u toku redovna revizija, koja se baš njoj zalomila u tih pet minuta vlasti. Nervoza s kojom je žena s prijemnog pulta poziva telefonom, ukazuje na podmukle kanale politike što lede hrabrost u žilama. Oni smeliji, sa prestižnijim statusom glumaca, mogu da svoju prinudnu direktorku, dostojanstveno ignorišu. Na strani esnafa je trenutna pobeda nad politikom, koja, ku*vinjski, k`o što znade, može začas da se preokrene. U toj igri - ne na pobedu i poraz, već na život i smrt pozorišta, ne možeš da siguraš da li će pobeda biti Pirova. A snage otpora su sve slabašnije, iznurene stalnom potrebom za suprotstavljanjem bahatosti. Jedna druga stvar je ovde zanimljiva, da je tzv. provincija u boljoj poziciji od prestonice. Pa dok se u Beogradu sindikati dogovore, usklade termini „tezgi“ i štrajka, dok se mnogoljudni ansambl usaglasi, dok „depeša“ stigne tamo gde treba, prođe dosta vremena. U Somboru je taj put skraćen, i fizički simboličan (samo valja preći ulicu), i popločan predanošću glumaca svojoj vernoj publici.