Šta je život bez književnosti i fudbala

Dugogodišnji novinar NIN-a, nekadašnji član žirija za dodelu našeg najprestižnijeg književnog priznanja, pisac i književni kritičar Mića Vujičić ovogodišnji je dobitnik nagrade „Dušan Vasiljev“ koju dodeljuje Grad Kikinda. Rođeni Mokrinčanin osvojio je priznanje za roman Unutrašnjost, koji je prošle godine objavljen u izdanju „Geopoetike“. Kako je u sredu saopštio žiri u sastavu Srđan Srdić, Ivan Radosavljević i Dunja Ilić, odluka je doneta jednoglasno, a u konkurenciji je bilo 116 naslova. Pišući o Vujičićevom romanu, pisac Srđan V. Tešin primetio je sledeće: „Tematski trijumvirat Unutrašnjosti čine: rekonstrukcija televizijske emisije Znanje-imanje, uspon i propast poljoprivrednog kombinata u mestu M. i Vojadžerova Zlatna ploča. A razmera, gotovo apotekarskom vagom izmerena, između narativnog, primarnog teksta i umetnutih nenarativnih fragmenata, jednaka je razmeri između fikcije i fakcije u ovom romanu, koji započinje rečenicom: „Napuštene kuće u unutrašnjosti otvaraju se kao švajcarski vojnički nož.“ (Epigraf: „Živim u koži u kući“, DŽ. M. Kuci.) Vujičić majstorski žonglira metaforama, metonimijama i sinegdohama, a ova gotovo lirska rečenica jeste slikovit primer njegove literarne veštine i izučenog književnog zanata. Narator, uz Ignjatovu pomoć i uz Avramovo i Margitino asistiranje, analizira svaki kadar emisije Znanje-imanje iz 1985. godine. Tada su se u raznim igrama nadmetali banatsko mesto M. i dalmatinsko mesto L. Taj video-zapis, doslovno predstavlja vremensku kapsulu u kojoj je na najbolji način sačuvan spiritus loci mesta M. Ovekovečen je neodrživ i neopravdani optimizam socijalističkog društva, koje će biti do temelja, samo koju godinu kasnije, ugušeno i urušeno u krvi. Ujedno, narator gledajući snimak emisije sa VHS kasete, rekonstruiše i život svoje porodice u tom optimističnom socijalističkom vremenu, neuporedivim sa dehumanizovanim sadašnjim tranzicionim vremenom. Vujičić često u romanu demonstrira interesantan narativni postupak, koji se odnosi na kategoriju učestalosti, odnosno na repetitivno pripovedanje. Uz različite stilističke varijacije - kao što je, recimo, anegdota sa Dušom Simićem, koji je ostao upamćen po tome što se rečenica koju nije izgovorio zbog šprahfelera nije našla na Zlatnoj Vojadžerovoj ploči - on ponavlja određene pasaže dajući im različita konotativna značenja unutar različitih tekstualnih celina. Da je kojim slučajem pozdrav Duše Simića snimljen na Vojadžerovoj Zlatnoj ploči, sada bi delić mesta M. putovao ka sazvežđu Ursa Minor udaljenom 40.000 godina od Zemlje, a o njemu bi izveštavao astronautičar Milivoj Jugin. Ima nečeg basterkitonovskog u humoru Miće Vujičića. NJegova proza ne insistira na projekciji utiska na čitaoce, jer nije pisana s ciljem da ih privuče „na prvu loptu“. Ona u sebi inkorporira anegdotu, kao oblik sažetog načina pripovedanja, ali je daleko od toga da bi je čak i površno iko mogao opisati kao anegdotsku (što je, uzgred, bila opsesivna tema ovog autora u njegovim prethodnim knjigama). Jezičko-stilski se ova proza u osnovi temelji na veštom korišćenju figurativnog jezika i četiri glavna tropa (već nabrojanim stilskim figurama dodaćemo i ironiju, ali najpre doživljenu u vidu dobroćudne šale). Zbog potrage koja se nastavlja unedogled roman Unutrašnjost ima otvoreni kraj. Bilo da je u gradu K(ikindi), Rovinju ili u Budvi on svet posmatra iskosa, krajičkom oka, kradomice, da ga objekat posmatranja ne primeti, poput fudbalera koji perifernim vidom traži svoju priliku na terenu. U romanu Unutrašnjost Miće Vujičića fino se prepliću književnost i život, a šta je život bez književnosti i fudbala?“, piše Tešin. Nagrada „Dušan Vasiljev“ ustanovljena je radi promocije savremene književnosti i sećanja na velikog srpskog pesnika rođenog u Kikindi. Mića Vujičić je najmlađi dobitnik ovog priznanja, kojem su ovenčani Zvonko Karanović, David Albahari, Svetislav Basara, Radoslav Petković, Milisav Savić, Gojko Tešić, Milorad Pavić...