Ništa u kome je sve

Za pisca Branka Kukića, izdavača i urednika časopisa Gradac iz Čačka, najtačnije je reći da je jedinstvena pojava u srpskom izdavaštvu. Četiri i po decenije opstaje na srpskoj književnoj sceni uveren da je to što radi i sa kime radi, jedan oblik darova. Preko toga je shvatio ponešto o svetu, a ponešto i o sebi. Koliko mu je to pomoglo, najjasnije vidi iz svojih grešaka. Kaže da su najvredniji dar u njegovom životu i poslu poznanstva i prijateljstva: „Preko tih veza čovek shvati čudesni svet koji ga okružuje. Ali, s druge strane, shvati užas tog istog sveta. Nije Beket bez razloga rekao – više žalosti nego radosti.“ Knjigama koje je objavljivao i tematskim brojevima časopisa Gradac pomerao je granice. A kada je osnovao biblioteku Alef, Branko Kukić je napravio još jedan podvig, učinio je prepad za uspavane i usporene, koji se pokazao kao blagotvoran, kao buđenje duhovnog života. Na pitanje šta je želeo kada je pokrenuo ovu biblioteku, Kukić za NIN odgovara: „Kada sam bio mlad, pročitao sam pesmu Viljema Blejka (ili kako Crnjanski kaže – Bleka) da se ceo svet nalazi u zrnu peska. Odmah potom sam saznao i za Borhesovu tačku Alef, zatim za tačku Omega Tejara de Šardena, onda za tačku koju na svoj način pominje i Breton, a na kraju sam sve to video na slikama Leonida Šejke. Ali me je dokrajčio Beket rekavši da će naposletku na sve pasti poslednja prašina. Mislim da je u toj prašini ceo svet. Sve ide u tom pravcu.“ Naziv edicije Alef nastao je po istoimenoj priči H. L. Borhesa, a Alef je, u stvari, tačka u kojoj je skupljeno sve postojeće i nepostojeće, ona je tačka-svet, u koju su uključeni prostor i vreme, večnost i beskonačnost, svesno i nesvesno, čovek i kosmos. U ovoj ediciji su velika imena svetske književnosti kao što su Borhes, Beket, Jonesko, Jursenar, Selin, Sabato, Arto, Rilke, Bodler, Cvajg, Darel, Nabokov..., filozofi Kjerkegor, Jinger, Hajdeger, Solovjov, Ortega i Gaset, Eko, Kolakovski, Bašlar, Ružmon, Genon, Elijade, Virilio... Tu su i naši pisci Dimitrije Mitrinović, Slobodan Jovanović, Miloš Crnjanski, Momčilo Nastasijević, Danilo Kiš, Živojin Pavlović... Rečju, Alef nudi knjige koje duboko promišljaju svet, čovekovu poziciju u njemu, umetnost i širinu stvaralaštva, moć mišljenja u sprezi sa vizionarstvom. U Alefu je sabrano više od sto knjiga, a ovih dana govori se o jednoj koja se nedavno pojavila u knjižarama. Posle trideset godina od poslednjeg izdanja ove knjige (Dečije novine, 1988), Branko Kukić je objavio Razgovore dvojice velikana svetske književnosti – razgovaraju Horhe Luis Borhes (1899-1986) i Ernesto Sabato (1911-2011). Precizno, u decembru 1974. i januaru 1975. novinar Orlando Baron je osmislio sedam razgovora sa dvojicom najvećih argentinskih pisaca i to je zaista briljantno štivo koje svedoči o njihovoj veličini. I o razlikama između njih, koje su jasne, ali njih dvojica ih suptilno prevazilaze. Knjige iz Alefa, kao i mnogi brojevi časopisa Gradac, kritički se odnose prema savremenom svetu. Na taj način se razvija misao koja nije dirigovana ideologijama, totalitarizmom religija, prekomernom upotrebom tehnologije, pomodarstvom, spektaklima i kvaziumetnošću. Zbog svega ovoga logično je pitati Branka Kukića da li je imao problema zbog nekih brojeva časopisa Gradac, zbog nekih knjiga koje je objavljivao proteklih decenija: „U jednoj nesavršenoj državi i još nesavršenijem društvu uvek imate neprilika. U Srbiji dva dobra nikad nisu išla zajedno. Kada su jedne prilike zabranili knjigu Denija de Ružmona U zagrljaju Đavla – a u izdanju Gradca – zbog toga što je prevedena hrvatskim jezikom, tadašnji ministar kulture , kome su se ti „majstori“ pohvalili da su zabranili, rekao im je da je stigla naredba kojom se zabranjuje zabranjivanje knjiga. Pretpostavljam da je posle tog saznanja bilo dosta tuge. Dakle, ovde sve ide u raskorak, sve se sudara, a najviše se radi u korist svoje štete.“ Na kraju ovog kratkog prikaza stvaralaštva Branka Kukića, pitamo ga šta želi danas, šta ga danas provocira, i dobijamo kratak odgovor: „Ništa, u kome je Sve.“