Tresla se gora, orio se Pink

Sve i da su tačne procene skeptika da opozicija nema jasan plan šta će raditi čak ni na sam dan 13. aprila, za kada je na protestni skup u Beogradu pozvala građane iz cele Srbije - a naročito šta će raditi nakon toga - čini se da vlast nema nameru da dozvoli da se sve okonča po principu „tresla se gora, rodio se miš“. Na to, između ostalog, ukazuje najava nove akcije Željka Mitrovića, vlasnika TV Pink, glavne medijske pesnice, a po nekim ocenama i ključnog stuba režima Aleksandra Vučića. Mitrović je, naime, u ponedeljak na Tviteru obećao da će, po principu „kad neće breg Muhamedu, onda će Muhamed bregu“ kamionom pratiti sledeću protestnu šetnju i puštati muziku uz, kako je rekao, oko 500.000 W snage, što je 9DB više od buke koju je, prekoputa zgrade bolnice, stvarao u subotu, uzalud čekajući demonstrante. A to bi, s obzirom na Mitrovićev „ugled“ među demonstrantima, moglo biti sredstvo za podizanje opozicionog adrenalina, efikasnije čak i od izveštaja čuvene Barbare emitovanog na ostacima Studija B. Nije to sve: oglasio se i šef odborničke grupe SNS u Skupštini grada Beograda Aleksandar Mirković, koji je od organizatora protesta zatražio da saopšte u kojoj formi će biti održan protest 13. aprila. Teško je, u postojećim okolnostima, odupreti se utisku da je vlastima ta informacija potrebna kako bi demonstrantima bila pripremljena klopka poput one od prošlog četvrtka ispred Skupštine grada. Tada je, ako je neko takvo čudo uspeo da zaboravi, kordon naprednjačkih aktivistkinja sprečio predstavnike opozicije u nameri da uđu u Skupštinu grada i pokušaju da razgovaraju sa nevidljivim gradonačelnikom Zoranom Radojičićem. I sve to dok je, u zgradi prekoputa, predsednik Srbije već čekao nekoliko odabranih novinara da preko njih građane obavesti o „nasilnicima koji tuku žene“. Ostalo je nepoznato da li je neka zamka bila pripremljena i na Dedinju: neimenovani predstavnik Saveza za Srbiju, pozivajući se na izvor iz Pinka, rekao je za Dojče vele da su ispod veštačkog travnjaka bile smeštene fekalije, s ciljem da se, kako je Mitrović najavljivao u jednom tvitu, njima prskaju demonstranti?! Iz specijalnog programa TV Pinka u vreme i nakon poslednjih šetnji, u kome su demonstranti istovremeno opisivani kao „kukavice“ koje nisu smele da dođu pred Pink, i „vandali“ koji ruše grad, bilo je, međutim, jasno da je neočekivani opozicioni manevar uneo izvesnu pometnju i reklo bi se, poremetio nekakav plan. Odlukom da se na Dedinju pojave samo lideri Saveza za Srbiju i da ispred, kako reče Boško Obradović, „epicentra zla u Srbiji“, obećaju da će otkriti ko je ubica Olivera Ivanovića, ali i ko je naručio njegovo targetiranje spotom na TV Pinku, po brojnim ocenama, izbegnut je rizik od incidenata. A možda čak i ozbiljnog nasilja i rasturanja protesta. Ili je baš to bio plan koji je poremećen: nekoliko analitičara već je ocenilo da se iz prošlonedeljnih događaja vidi da je upravo vlast ta koja pokušava da izazove incidente na protestima koji traju već četiri meseca. Osim izvinjenja premijerke Ane Brnabić što nije poslala policiju da interveniše protiv demonstranata, na to ukazuje i očigledna laž plasirana na Pinku i provladinim tabloidima: iako postoje snimci i brojni svedoci da je, tokom protestne šetnje u nedelju jedan građanin legao pred kolonu demonstranata i da ga je odmah nekoliko ljudi okružilo i pozvalo Hitnu pomoć, dok je on tvrdio da je dobro i da samo želi da „brani Srbiju“, konzumentima kontrolisanih medija servirana je verzija o opozicionim huliganima koji su pretukli čoveka. Bio je to, ipak, samo jedan u mnoštvu huškačkih priloga kojima se svakodnevno učvršćuje opasna podela Srbije na dva nepomirljiva pola i stvara naelektrisana atmosfera koju je nemoguće ne osetiti. Jer, koliko god se savetnica predsednika trudila da pokazivanjem spiska nezavisnih medija pokaže da je u medijskoj sferi u Srbiji sve u najboljem redu, podaci pokazuju da svih 18 glasila koje je pomenula, od ukupno 2.034 registrovana, stižu do izuzetno malog broja građana. Što za većinu građana znači da su potpuno odsečeni od mogućnosti da čuju „drugu stranu“. Prema istraživanju Nove srpske političke misli iz jula prošle godine, čak 50,9 posto ispitanika pretežno se informiše sa televizije, na drugom mestu su internet portali (37,1 posto) a na trećem štampani mediji (5,8). Među televizijama, RTS je za 30,8 posto ispitanika stanica sa koje se najviše informišu, na drugom mestu je TV Pink (15,2), sledi TV Prva (10,6), a tek na četvrtom mestu je jedini kanal otvoren za kritičare vlasti, kablovska televizija N1 (6,3 posto građana). Svu besmislenost zvaničnih tvrdnji o „slobodi medija“ osvetljavaju i rezultati monitoringa izveštavanja televizija sa nacionalnim frekvencijama (RTS, Pink, Prva, O2, Happy) i kablovske TV N1, koje je, u periodu od 13. 9. do 15. 12. prošle godine sproveo BIRODI. Predmet monitoringa bili su prilozi o opoziciji, a rezultati su pokazali da ih je najviše registrovano na TV Pink (43,1posto) i N1 (34,8%), dok je na svim ostalim televizijama emitovano preostalih 9,1 posto priloga. Prilozi na Pinku bili su i najduži – više od dve trećine ukupnog vremena posvećenog opoziciji na TV kanalima zabeleženo je na toj televiziji (67.036 sekundi), dok je na N1 emitovano 22.093 sekundi, što je ukupno činilo 90 posto vremena posvećenog kritičarima vlasti - iz čega istraživači izvlače zaključak da je na svim ostalim kanalima opozicija, praktično, cenzurisana. S obzirom na način na koji TV Pink „obaveštava“ javnost, ni cenzura nije najgore zlo: analizirajući strukturu posmatranih priloga, BIRODI je došao do zaključka da je na televizijama s nacionalnom frekvencijom, generalno, opozicija zastupljena ne samo manje u odnosu na vlast, već su prilozi o njoj više negativno obojeni. A s obzirom na broj i dužinu priloga s jedne strane, i veličinu auditorijuma, s druge, istraživači zaključuju da TV Pink, zapravo, kreira negativni imidž opozicije - i to je zaključak koji se slaže i sa prethodnim monitorinzima, rađenim u poslednjih pet godina, koji su pokazali da ta TV kontinuirano radi na stvaranju izrazito pozitivnog Vučićevog i negativnog imidža opozicije. Istraživači su se zadržali na oceni o „etiketiranju“ i neargumentovanoj kritici srpske opozicije i njenih lidera na Pinku, koje vodi ka njenoj diskriminaciji - što svakako ne spada u zakonsku obavezu o objektivnom i pravovremenom informisanju. Takva dijagnoza, ipak, bez direktnog uvida u program „ružičaste televizije“ ne nudi pun uvid u stepen zloupotrebe nacionalne frekvencije – jer iz nje se ne vidi sva odvratnost huškačkog jezika koji koriste „novinari“ i redovni gosti Pinka („fašisti“, „lopovi“, „ološ“...) i sva monstruoznost laži emitovanih na tom programu. A to su, takođe, neophodni elementi za zaključak o ogromnoj društvenoj opasnosti koju ta stanica proizvodi svojim delovanjem suprotnim medijskim zakonima i medijskom etičkom kodeksu. Naravno da ne zvuči baš prijatno kad političke partije – u ovom slučaju opozicione – najavljuju da će zabraniti rad nekog medija, pa makar to bio i otrovni Pink. I naravno da svaka takva najava izaziva podsećanje na sve nedopustive poteze prema medijima ili, recimo, veliku bliskost sa Mitrovićevom medijskom imperijom sadašnjih opozicionih aktera, iz vremena kad su sami bili na vlasti. Ali, sve to nikako ne znači da – kada već same institucije ćute – ne bi trebalo posvetiti pažnju njihovom pozivanju na preispitivanje zakonitosti rada Pinka. A upravo to su potpisnici Sporazuma s narodom učinili kada su, 27. marta, uputili zahtev Regulatornom telu za elektronske medije (REM) da TV Pinku izrekne meru zabrane objavljivanja sadržaja informativnog karaktera u trajanju od 30 dana, a potom i meru oduzimanja nacionalne frekvencije kao javnog dobra koje se „kontinuirano zloupotrebljava“ – sve to „kako bi se sprečilo dalje korišćenje jezika mržnje i izazivanje građanskog rata kroz huškanje građana jednih na druge“. Zahtev je obrazložen tvrdnjom o kršenju „Ustavom zagarantovanog prava da svako bude istinito, potpuno i blagovremeno informisan o pitanjima od javnog značaja, kao i više zakona, koristeći govor mržnje u svom informativnom programu“. Ocenjuje se i da TV Pink tokom višegodišnjeg perioda drastično krši odredbe Zakona o elektronskim medijima, i to tako što vrši političku propagandu u korist vladajuće partije, zloupotrebljava medijski prostor u političke i privatne svrhe, emitujući, između ostalog, otvorena pisma svog vlasnika, kao i klevete, laži i uvrede. Iz REM-a nije bilo nikakvog odgovora na pitanje NIN-a da li je o tom zahtevu bilo rasprave, da li je donet nekakav zaključak i kada će, ako do sada nije, rasprava biti održana. Sudeći po podacima sa sajta REM-a, poslednja sednica Saveta održana je 26. marta, kada je doneto upozorenje SBB-u da vrati raspored kanala u pređašnje stanje. Na osnovu dosadašnjih iskustava, ali i saznanja koje je u utorak objavio CINS, teško da se može očekivati da se aktuelni (odavno nepotpuni) saziv Saveta REM-a pozabavi svojim poslom i reaguje na očigledno kršenje zakona. Jer, prema saznanjima CINS-a, Savet REM-a ignorisao je nalaze sopstvene Službe za nadzor i analizu, kako bi opravdao kampanje Pinka i Studija B iz vremena uoči beogradskih izbora 2018, vođene protiv Dragana Đilasa i drugih opozicionih lidera, ali i novinarke Tamare Skroze. Skroza je postala meta Pinkove kampanje samo dan nakon što je učestvovala u predstavljanju izveštaja CRTE koji je pokazao da su mediji uoči raspisivanja beogradskih izbora favorizovali vlast u odnosu na opoziciju. Na poziv CRTE i NUNS-a, više stotina građana podnelo je prijavu REM-u zbog tog slučaja, da bi, nekoliko meseci kasnije, na njihove adrese počeli da stižu odgovori u kojima se tvrdi da nema mesta pokretanju postupka. Prema saznanjima CINS-a, međutim, stručna služba REM-a, ocenila je u svom izveštaju da je Pink prekršio tri odredbe REM-ovog Pravilnika o zaštiti ljudskih prava u oblasti pružanja medijskih usluga. Taj, kao i ostali pravilnici koje je REM izradio bliže određuju zakonske obaveze medija koje se odnose na profesionalno izveštavanje, te se kršenje pojedinih odredbi može tumačiti i kao kršenje Zakona o elektronskim medijima, navodi CINS. Izostanak reakcije na kampanju protiv Tamare Skroze, kao i drugi slučaj o kome izveštava CINS - spot u kome Đilas i Vuk Jeremić od tajkuna uzimaju novac za proteste, emitovan na Happy i TV Prva - dobra su ilustracija ocene koju za NIN iznosi Jovanka Matić, saradnica Instituta društvenih nauka koja se godinama bavi istraživanjem medija: umesto da se bavi regulisanjem elektronskih medija u skladu sa postojećim zakonima, REM, kaže ova sagovornica, štiti interese najvećih emitera i ignoriše brojna kršenja zakona, na koje bi trebalo da reaguje i samostalno, bez žalbi povređenih građana. Jedino Srbija nije uspela da napravi efikasnog regulatora elektronskih medija, kaže Jovanka Matić, koja ne veruje da će REM u aktuelnom sastavu početi da zaista radi svoj posao i uvodi red na scenu. „Ovo što se kod nas može videti na televizijskim programima, ne može se videti više nigde“, kaže, dok nabraja sve zakonske odredbe vezane za slobodu javnog informisanja koje se ne poštuju. I tu se, sa terena (ne)poštovanja zakona, neizbežno selimo na političi teren: samo, recimo, na osnovu činjenice da REM nije objavio izveštaj o izbornoj kampanji za predsedničke izbore, mogla bi se tražiti smena njenih članova - na osnovu odredbe Zakona o elektronskim medijima, koja kaže da Skupština, na predlog 20 poslanika, može razrešiti člana Saveta REM-a i pre isteka mandata ako se utvrdi da je „nesavesno i nepravilno radio, odnosno ako postoje razlozi za nedostojnost i ako zanemaruje i nesavesno ispunjava svoje obaveze, što može dovesti do većih smetnji u radu Regulatora“. Može li neko ko živi u današnjoj Srbiji da zamisli da bi aktuelni većinski saziv parlamenta, bez obzira na količinu dokaza da REM ne obavlja svoj posao, podržao zahtev za smenu njenih članova koji tako dobro štite interese medijskih pesnica vlasti? A nije da se to vidi samo odavde i da na REM, kao jedan od najvećih problema u medijskom prostoru, upozoravaju samo domaći stručnjaci, koji redovno govore o nepostojanju političke volje da to telo funkcioniše nezavisno (navodi se to, recimo, i u publikaciji „Indikatori za nivo slobode medija i bezbednosti novinara“ koju je 2018. izdao NUNS, gde se podseća i da je REM od nastanka pod političkim uticajem). O REM-u se govori i u izveštaju Evropske komisije o Srbiji za 2018, gde se ističe da Srbija mora naročito da „ojača nezavisnost“ tog tela. Nezavisan REM omogućio bi uterivanje televizija da poštuju zakonske odredbe kojim se razrađuje ona osnovna – da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja i da su sredstva javnog informisanja dužna da to pravo poštuju. Ali, kako bi se, u tom slučaju, većinsko stanovništvo držalo u informativnoj blokadi i u uverenju da im od pripadnika opozicije preti „linč, silovanje, nasilje“? I kako bi, bez takve teške propagande, bilo moguće sačuvati rejting koji obezbeđuje nastavak vladavine i kontrolu nad svim srpskim resursima? Sve jače stezanje informativnog prostora, sve besomučnija propaganda i sve otvorenije laži koje se, protivno svim medijskim zakonima, plasiraju preko Pinka i drugih televizija sa nacionalnom frekvencijom, jedan su od glavnih razloga za objedinjavanje i levih i desnih opozicionih grupacija. To je i važan povod da se u istoj protestnoj koloni nađu i brojni građani koji aktuelne predstavnike opozicije ne mogu „očima da vide“. I jedan od razloga što, dok sa strepnjom očekujemo dane koji dolaze, opoziciona upozorenja da vlast provocira građanski rat, ne deluju preterano.