Nezaštićena baština

Za Srbiju se svakako ne može reći da je bogata kulturnim nasleđem koliko druge - veće, i po svemu bogatije države - ali je ipak nesumnjivo tačno da se i u poređenju sa njima može pohvaliti izvanrednim umetničkim i istorijskim vrednostima jednog dela svoje baštine. Institucionalno čuvanje kulturnog nasleđa u Srbiji traje od 1945. godine, kada je nova jugoslovenska država donela zakon kojim štiti istorijske spomenike, a potom, od 1947. zasnovala i službu zaštite, odnosno njene institucije. Prvi je nastao Republički zavod za zaštitu spomenika kulture sa mandatom da taj zakon sprovodi u delo, a tako je ostalo do danas kada je reč o najvrednijem delu našeg nasleđa tj. o kulturnim dobrima od izuzetnog značaja. Među njima se dodatno ističu kulturna dobra takozvane nulte kategorije, na primer, srednjovekovni manastiri, poput Studenice, Sopoćana, Gračanice, Dečana i Manasije, koji su u vlasništvu Srpske pravoslavne crkve. Zakon o kulturnim dobrima obavezuje vlasnika na očuvanje zatečenih spomeničkih vrednosti i zabranjuje mu bilo kakve intervencije, kojima se bez dozvole nadležne službe zaštite menja njegov izgled (čl. 99 i 100). Ali, šta se dešava kada se vlasnik kulturnog dobra ogreši o zakon? Svakako bismo pretpostavili, ako se to ponekad i dogodi, da su makar najznačajniji spomenici kulture koje Srbija ima, tj. koje baštine njeni građani, pošteđeni takvih ekscesa. Međutim, dva nedavna slučaja pokazuju da gornja pretpostavka nije tačna. Reč je o postupcima igumana Tihona, odnosno igumanije, prepodobne Pavle, u manastirima Studenica (spomeniku kulture upisanom još davne 1986. godine na Uneskovu Listu svetske baštine) i Manasija (na preliminarnoj Uneskovoj Listi za upis). Na istorijskom planu Studenica je zadužbina i mauzolej velikog župana Stefana Simeona Nemanje, a Manasija, zadužbina i mauzolej despota Stefana Lazarevića. Jedna predstavlja remek-delo monumentalne umetnosti nastalo na početku vladavine najznačajnije domaće srednjovekovne dinastije, dok druga oličava iste vrednosti pred pad pod osmansku vlast (1459) srpske srednjovekovne države. Uz izvanrednu arhitekturu, u oba slučaja, zidno slikarstvo ovih crkava predstavlja vrhunac umetnosti vizantijskog kulturnog kruga svoga doba. Rečju, obe manastirske crkve predstavljaju kamene-međaše početka i kraja poslednje velike, poznovizantijske epohe, istočnohrišćanskog sveta u celini. Činjenica da su upisani na Uneskovu Listu svetske baštine (Studenica) ili da se taj upis priprema (Manasija), upućuje na to da je režim njihove zaštite nužno održavati na najvišem mogućem nivou. Naime, neprimerene izmene spomenika koji su na listi mogu značiti skidanje sa iste liste ili odbijanje nominacije spomenika, koji se za sada nalazi na Preliminarnoj listi, koja se kod nas često nepravilno naziva tentativnom. S druge strane, sa Uneskom ili bez njega, nacionalni interes svake države, pa i Srbije, jeste da ovakve spomenike čuva na profesionalno najbolji mogući način. Ipak, u ovom trenutku zanima nas nešto drugo, a što je u snažnoj vezi sa upravo navedenim: šta je tokom prošle godine snašlo Bogorodičinu crkvu u Studenici i Crkvu Svete Trojice u Manasiji, i zašto je važno da se to ne dešava? U Bogorodičinoj crkvi u Studenici, na proskinitarima, tj. visokim, uskim nosačima ikona, levo i desno od nedavno rekonstruisanog ikonostasa - osvanule su novoizrađene mozaičke ikone Hrista i Bogorodice. Nadležnom, Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, niko se nije prethodno obratio sa molbom za takav čin, te su se stoga mozaici mogli „dogoditi“ isključivo uz saglasnost igumana manastira. Pored moralnog aspekta tog čina, njime se iguman Tihon nedvosmisleno ogrešio o Zakon o kulturnim dobrima. Vrlo je verovatno da su se na originalnim proskinitarima nalazile freskoikone, a ne mozaične, koje su i inače bile retke u vizantijskom svetu. U srpskom nasleđu jedina postojeća, Bogorodičina ikona iz 12. veka izvedena u toj tehnici i poreklom iz Carigrada - čuva se u Hilandaru i nije stajala na ikonostasu. Za našu priču mnogo je značajnije to što su novi mozaici dodatno ugrozili autentičnost enterijera Bogorodičine crkve, već veoma narušen tokom osam vekova njenog postojanja. Takođe, podražavajući vizantijsku ikonografiju i stil, mada grubi u izvedbi i vizuelno nametljivi, oni mogu navoditi neupućene posetioce i vernike na pogrešnu pretpostavku o tome da je reč o originalnim mozaicima iz vremena Stefana Nemanje i Save Nemanjića. Sa aspekta struke, njihovo postavljanje je sasvim neprihvatljivo. Novi mozaici su bez konsultacija sa službom zaštite mogli biti postavljeni isključivo u nekoj, među brojnim novim i raskošnim crkvama, poput Crkve sv. Dimitrija kod Novog Merkatora na Novom Beogradu, gde bi se odlično uklopili. Posle nezvanične reakcije pojedinih stručnjaka, mozaici su prekriveni kartonima sa reprodukcijama fresaka iz Žiče, koje je u prethodnom periodu isti iguman postavio u proskinitare, na šta takođe nije imao pravo, zato što to zakon izričito zabranjuje, kao što je već rečeno, a potom i iz snažnih stručnih razloga. Naime, freske iz Žiče nastale su početkom 14. veka, tj. čitavo stoleće posle studeničkih. Posetiocu, koji i ne primećuje da se na izdignutim proskinitarima nalaze reprodukcije, a ne prave freske, nudi se na taj način lažna slika o zidnom slikarstvu Bogorodičine crkve, budući da na njenim zidovima nema ni jedne jedine freske iz 14. veka. Istina je da se u manastiru Studenica mogu videti brojne freske iz tog vremena, ali ne u Bogorodičinoj, već u maloj Crkvi sv. Joakima i Ane, tj. Kraljevoj crkvi. Najzad, šta ako neko ko je upravo obišao Žiču, poseti Studenicu i fotografiše dva puta identične freske? Pomisliće, ni kriv, ni dužan, da sa njim nešto nije u redu. Šalu na stranu, nadam se da je jasno da dve naizgled „nevine“ reprodukcije takođe prenose zbunjujuće i neistinite informacije, a time, mada manje agresivno, štete autentičnosti enterijera, kao što to čine i mozaici. Slučaj Manasije nešto je drugačiji, ali jednako obespokojavajući. Za razliku od igumana Tihona, igumanija Pavla obratila se Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, kao nadležnoj instituciji. NJena molba bila je da joj se odobri da nad ulazima u pripratu crkve, nad zapadnim i jednim bočnim portalom, postavi mozaike hramovne slave, Svete Trojice, i predstavu despota Stefana Lazarevića. Povod je bila prošlogodišnja proslava jubileja - 600 godina od nastanka manastira. Nije naodmet znati da u našim srednjovekovnim crkvama likovi vladara, iako su oni većinom bili proglašeni svetiteljima, nisu bili predstavljani u lunetama portala, pa najverovatnije takav presedan nije bio načinjen ni u Manasiji. Osim što je reč o neprimerenoj mozaičnoj tehnici, kao u Studenici, i neprimerenom motivu, liku svetog despota - novim slikama bi se spomeniku kulture prvog reda s početka 15. veka oduzelo još malo od njegovih, već značajno narušenih autentičnosti i integriteta. Stoga je igumaniji Manasije, Pavli, upućen detaljno obrazložen odgovor zbog čega njena molba ne može biti prihvaćena, a predložene su druge mere, koje bi, u povodu proslave jubileja, bilo korisno preduzeti. Uprkos negativnom stavu nadležne institucije, igumanija je učinila ono što je naumila. Jedino se naknadno odlučila za jeftiniju i bržu tehniku slikanja, umesto prvobitno planiranih mozaika. U oba slučaja, rukovodstvo manastira postavilo se iznad struke, zakona i prava, a sve to bez ikakvih posledica. Stoga je smisao ovog napisa skretanje pažnje na činjenicu da predstavnici Srpske pravoslavne crkve mogu da nanesu štetu našim najznačajnijim spomenicima kulture, kada postupe protivno Zakonu o kulturnim dobrima. Predstavnici SPC nemaju znanja, niti zakonskog prava za stručnu brigu o spomenicima. Zaštitari, na drugoj strani, imaju zakonsku obavezu da upravo to čine, tj. da stručno brinu o očuvanju autentičnosti, integriteta i istoričnosti spomenika kulture, kao o svetom trojstvu teorije i prakse savremene konzervacije. Cilj je da u punoj meri budu sačuvane spomeničke vrednosti, koje su, nažalost, degradirane intervencijama izvedenim u Studenici i Manasiji. Ovakav princip rada nužno je prekinuti pre nego što postane prekasno. Jer, jedan izuzetak izaziva drugi, a taj niz se uvećava - sve dok izuzetak ne postane novo pravilo. Tome u prilog svedoči nedavno izneti zahtev crkvene opštine u Kruševcu za oslikavanjem Crkve sv. Stefana, tj. Lazarice, što bi bio direktan put ka gubljenju spomeničkih svojstava ove zadužbine kneza Lazara iz druge polovine 14. veka. Pomenuti zahtev je odbijen, ali ukoliko se nastavi sa praksom koja je tema ovog napisa, nije izvesno da će se poštovati ispravna odluka nadležne institucije. Takođe, već se govori i o potrebi da se oslika unutrašnjost Crkve sv. Nikole u Kuršumliji, jedne od nekolicine delimično očuvanih i restauriranih zadužbina Stefana Nemanje iz druge polovine 12. veka. Da li smo svesni koliko bi to bio degradirajući čin spram spomenika kulture koji je, kao i Studenica i Manasija, upisan u svaki pregled srpske srednjovekovne i vizantijske arhitekture i vizuelne kulture uopšte? Da li smo svesni da ne živimo na prelazu iz 19. u 20. vek, kada je Viole le Dik, s istomišljenicima „restaurirao“, odnosno vajao nove, „lepše i starije“, gotičke figure na crkvi Notr Dam u Parizu i drugim crkvama širom Francuske? U međuvremenu od jednog i kusur stoleća konzervacija se razvila i uspostavila svoja pravila, kao i mnoštvo drugih profesija, i nema tih argumenata koji mogu poreći tu jednostavnu, globalnu činjenicu i dati bilo kome pravo na postupanje koje je sa njom u suprotnosti. Najzad, za opisane probleme postoji jednostavno rešenje. Ukoliko, uz puno uvažavanje zakona, stručnjaci službe zaštite i predstavnici crkve budu razgovarali iznoseći argumente, biće moguće doći do obostrano prihvatljivih rešenja. Takođe, predstavnici crkve moraju uvažiti okolnost da kulturno nasleđe nije ničije lično vlasništvo, te da svakome treba omogućiti da radi svoj posao po zakonu. To se, po prirodi stvari, tj. prema postojećem ustrojstvu državnog sistema, odnosi i na nadležno Ministarstvo kulture i informisanja. Ključna reč za kraj je (profesionalna) etika - podjednako neophodna i na strani države i na strani crkve.