„Švajcarci“ da zahvale Đilasu, a ne Vučiću

Da se Đilas i njegov Savez za Srbiju nisu 21. marta našli među štrajkačima iz udruženja CHF Srbija i podržali ih u borbi „sa neljudskim kreditima u švajcarskim francima“ – ove lakrdije ne bi ni bilo. A kad je lakrdija nastala, šta je bilo logičnije, nego da predsednik države preuzme štafetu i vrati zalutale štrajkače u svoje okrilje? I uspeo je. Nije prošlo ni nedelju dana, dok se parola „hvala Đilasu i Stefanoviću na podršci“ nije pretvorila u bezuslovnu podršku i poslušnost Vučiću. Koji je, ruku na srce, pokazao više ekonomskog znanja od Đilasa i Stefanovića i u lice štrajkačima rekao šta je osnovni problem sa njihovim kreditima: „Tu ne postoji potpis ni Đelića, ni Đilasa, ni Jelašića, već stoji vaš potpis.“ A još manje je prihvatio Đilasovu poruku bankama: „Pretvorite kredite u evre, zaračunajte normalnu kamatu, dodajte procenat-dva na to što su bili krediti u ’švajcarcima’ i prestanite da uništavate živote ljudima. Dobro ćete zaraditi i ovako.“ Umesto toga, predsednik je, kako dolikuje diktaturi, na stepenicama Vrhovnog kasacionog suda, najavio šta će se u tom sudu iduće nedelje dogoditi. Da će, dakle, sud doneti rešenje, te da nema potrebe da nastavljaju štrajk glađu. Znajući gde žive i da je važnije mišljenje izneto ispred ulaza u zgradu suda, nego ono u samom sudu, ljudi se u miru raziđoše. I bi tako. Ne kasneći ni minut za predsednikovim obećanjem, VKS je objavio stav da sudovi mogu da ponište valutnu klauzulu u ugovorima o kreditu u švajcarskim francima, ako se ispuni par uslova – da banke ne dokažu da su se i same zadužile u švajcarskim francima, kao i da su klijente pismeno upozorile na rizik koji preuzimaju. Sporni krediti se tada konvertuju u evre, po kursu koji je važio na dan zaključenja kredita. I nastade lakrdija. Najpre su se razišla dva udruženja – Efektiva i CHF Srbija, gde je ono prvo odmah odbacilo, a drugo se iskreno zahvalilo predsedniku Vučiću što ih je „ispoštovao“. Zašto se buni Efektiva? Verovatno zato što im je jasno da se konverzija „švajcaraca“ u evre jednostavno ne isplati. Zašto? Hajde da to začas objasnimo, i to baš na primeru koji je Efektiva svojevremeno često u medijima koristila. Uzeli su primer dužnika iz 2008, koji je uzeo kredit od 70.000 švajcarskih franaka (tadašnjih 43.000 evra), na 25 godina. Dužnici su imali izbor: da uzmu kredit u „švajcarcima“, sa kamatnom stopom od pet odsto ili da podignu kredit u evrima, sa kamatom većom od devet odsto? A „švajcarac“ je tada već petnaestak godina bio stabilan i kretao se na nivou od 0,55 do 0,65 evra za franak. I lako se mogla izračunati granica isplativosti – dokle bi „švajcarac“ mogao da skoči, pa da se dužniku trošak otplate ova dva kredita izjednači. A taj, granični kurs, iznosio je baš koliko iznosi danas - 0,89 evra za jedan franak. I sad pogledajte grafikon: sve dok je kurs ispod tih 0,89 evra za franak, kredit u „švajcarcima“ se više isplati. Onoliko koliko iznosi plavom bojom osenčena površina na slici - tolika je čista dobit onih koji su kredit uzeli u „švajcarcima“ u odnosu na one u evrima. U međuvremenu, kako znamo, „švajcarac“ je skakao i padao, i sad, kako čovek da zna šta je bilo pametnije – zadužiti se u evrima, ili u „švajcarcima“? Ne trebaju vam ni matematika, ni integrali, dovoljno je pogledati sliku i gledati „plavu“ površinu od datuma zaključenja kredita. I kad od nje oduzmemo onu „belu“ površinu, u kojoj su „švajcarci“ plaćali više nego „evarci“, šta vidimo? Krediti u „švajcarcima“ su i dan-danas isplativiji od hipotekarnih kredita u evrima! A kad sve to preračunamo u novčani iznos, ispada da su „švajcarci“ od 2008. do danas na onaj Efektivin kredit od 70.000 franaka platili 3.678 evra manje nego oni koji su se za isti iznos zadužili u evrima! Naravno, ne treba zaboraviti ni to da su u međuvremenu banke samovoljno menjale kamatne stope, doduše, što u „švajcarcima“ - što u evrima. To je bilo van svake pameti i s one granice morala, ali su, ipak, morale da vrate stanje na početni nivo, a ponegde i da spuste kamatne stope. Pa ipak, dobit „švajcaraca“ u odnosu na „evarce“ i dalje je nesporna – i otprilike ista. Malo se govori o tome da je prošlonedeljni stav VKS maltene identičan predlogu koje su banke još krajem 2014. uputile „švajcarcima“, da konvertuju svoje zaduženje u evro. A još se manje govori o tome da je ovaj predlog odbilo 99 odsto klijenata tih banaka! Zašto? Pa zato što je i Efektivi i dužnicima bilo jasno da se to ne isplati. „Švajcarcima“ je bilo (i ostalo) potrebno više od toga. U stvari, bilo im je potrebno rešenje koje bi ličilo na spektakularna iskustva Mađarske i Hrvatske. I upravo je to Efektiva pre neki dan poručila Vučiću: „Nešto slično je uradio vaš kolega Orban u Mađarskoj, pa nismo videli da je zbog toga bilo ko snosio posledice, da su se banke povukle sa tržišta.“ Što je tamo, kod naših komšija, bila čista politika, to je valjda svima jasno. U Mađarskoj je pola miliona kredita bilo u „švajcarcima“, u Hrvatskoj ih je bilo oko 100.000, dok ih je danas u Srbiji tek oko 17.000. Pa se zato Vučić do sada i nije trudio da taj problem reši. Ali sada, kad je započeo da ga rešava, izjavio je da će ovaj manevar Srbiju koštati oko 120 miliona evra. Ruku na srce, šta je 100 miliona prema ceni koju su platili Mađari (oko devet milijardi evra) ili Hrvati (oko milijardu evra)? A ni tamo, kako rekoše u Efektivi, banke nisu otišle, pa šta nama mogu da urade? Tačno je da banke nisu otišle ni iz Hrvatske, ni iz Mađarske, ali je te milijarde evra tamo neko morao da plati. Trećinu su platile banke, a ostatak, naravno - država. Samo, da dodam nešto. Taj novac nije platila osoba koja se zove Država, nego su platili poreski obveznici, i to svi, čak i oni koji nisu nikad u životu uzeli kredit, niti imaju stan, niti o njemu sanjaju. A moram da dodam – platili su i oni koji su se zadužili u evrima, kojih je – barem ovde u Srbiji – dvostruko više od onih koji su se zadužili u „švajcarcima“ i koji dan-danas mnogo redovnije izmiruju svoje obaveze. Da stvar bude gora, ispostavilo se da u Srbiji kredite u „švajcarcima“ najslabije otplaćuju – najbogatiji. I na to je svojevremeno odgovorio Zoran Petrović, direktor Rajfajzen banke: „Oni koji su se zadužili do pet miliona dinara kredita, kasne sa otplatom samo u 4,5 odsto slučajeva, dok kod onih koji su uzeli više od 20 miliona dinara, docnja iznosi 40,5 odsto. Nameće se pitanje čiji se interesi ovde promovišu i štite?“ Naravno, sada je vlada najavila da će voditi računa samo o dužnicima čiji je kredit manji od šest miliona dinara (nešto manje od 60.000 švajcarskih franaka), računajući, verovatno i na to da bi onim bogatijima bilo nezgodno da sednu na ulicu da započnu štrajk glađu. Ali do 9. aprila, kada ovaj tekst odlazi u štampu – ništa nije dogovoreno. Danima se vode razgovori dužnika, banaka i države, ali se stvar iskomplikovala – i ponovo je sve u igri. Verovatno su tome najviše doprinele banke, koje lako pred međunarodnom arbitražom mogu da obore bilo koji budući zakon koji bi od njih tražio ono što im danas traži Vrhovni kasacioni sud. Ali, problem tu, u stvari, tek počinje, jer dužnici žele rešenje nalik onom iz Mađarske ili Hrvatske, a to bi koštalo koliko trećina para koja je godišnje oduzimana penzionerima - pa vi vidite. Što god da odluče, pravna sigurnost u finansijskom sektoru će u Srbiji biti sve gora. Ne samo zahvaljujući vlasti, koja bankama svakog dana poručuje nešto drugo, već, u ovom slučaju, prvenstveno zahvaljujući opoziciji, gde nam jedan od lidera, Dragan Đilas, poručuje: „Nemojte da slušamo bajke o riziku za poslovanje u Srbiji zbog koga su krediti preskupi, a građanima se kroz razne namete dere koža sa leđa. Ko neće da radi po evropskim pravilima, slobodno neka zatvori poslovnice i ode. Biće mnogo njih koji će ostati.“ Teranje banaka iz zemlje svakako je izjava vredna pamćenja. Iako je nesporno da Vučić treba da ode, ne mogu da se ne upitam – šta nas tek onda čeka? Opozicijo, hajde, ne budite gori od onih koje hoćete da oterate.