Тешко да постоји једна критика серије Руска лутка (Russian Doll) (иначе, готово искључиво позитивне) која у првом пасусу не помиње филм Дан мрмота. Заиста, налик водитељу временске прогнозе Филу Конорсу, временски заробљеном у дану „када мрмот тражи своју сенку“, њујоршкој програмерки Надији Вулвоков понавља се дан када пуни тридесет и шест година. Но, битније од оружја је начин на који га користите. Дан мрмота је будистичка стилска вежба написана од стране сценаристе који је у приватном животу упражњавао зен будизам (још уз Била Мареја, неку врсту световног будисте). Ради се о понављању којим се долази до савршенства, прво у једнодневном љубавном односу са женом до које Филу није уопште стало, затим исто то али са женом за коју му је стало да заволи најбољу верзију њега (лажну, наравно), коначно кроз савршен једнодневни однос са свим људима што га окружују. И, некако, кроз фазе уживања, патње, алтруизма, долази се до спокоја путем негирања себе. Задовољство живота у димензији без последица претвара се у прихватање живота у тренутку, без обзира на то да ли ће се, као и хиљадама пута до тада, исти дан поновити или ће временско-духовни квар бити отклоњен, последице бити враћене а физичка смрт наставити приближавање. Последња реплика филма је, подсетимо се, „Хајде да живимо овде!“, јер, зашто не бисмо ту живели?