Enoh na Belom Dunavu

Jurio sam, danima, srpskog Mikelanđela! A koga sam jurio taj mi nije umakao! I, kako me, pobogu, pitate kad Mikelanđela savatavam nedelju dana? Pa, Svetomira Arsića Basaru (91) sa Šar-planine, nekad prećutkivanog vajara iz Prištine, a sada, nekim čudom, otkrivenog genija iz Male Moštanice. U prošlu subotu, ulovim, konačno, čilog Basaru u galeriji SANU, gde mu je otvorena zadivljujuća izložba. Ko samo naviri ili prošeta pored Basarinog kneza Lazara i njegovih vitezova, ko stane ispred Raspeća majke Srbije i Isusa sa mačem u ruci, taj mora da zadrhti sve i da nije Srbin; treba samo da je čovek, a ne neko govedo. Iz Basarinih skulptura izbija neka šarplaninska energija od koje ti se ježi koža i diže kosa na glavi. A, stajao sam i ispred Mikelanđelovog Mojsija, pa i Davida, stajao sam i ispred njegove Pieta u Rimu, ali nisam osetio toliku snagu iz Mikelanđelovog mermera kao što sam osetio silinu brđanina ispred Basarinih skulptura od drveta! Mada, ko je čitao Crnjanskog onda je mogao, između redova, da shvati da je i onaj renesansni Mikelanđelo bio „naše gore list“. Elem, „skresao“ sam Basari u lice da je srpski Mikelanđelo, a on je, odmah, uzvratio: „Niste mnogo pogrešili! Ja sam, još posle mojih prvih radova, rekao hrabro Lazaru Trifunoviću da sam dostigao Mikelanđela, a on se samo, blagonaklono, nasmešio.“ A voleo bih da vidim tog mladog vajara ili slikara da tako nešto kaže pred legendarnim Lazom. I, valjda što sam tog Lazara Trifunovića slušao u Kapetan-Mišinom zdanju, valjda mi se zato i ovo plavo oko izoštrilo, a takvo plavo je i oko Basarino, te sam, makar, i pod stare dane, „otkrio“ srpskog Mikelanđela gurnutog, godinama, u stranu od beogradske čaršije, valjda, zato što dolazi iz Prištine. A Basaru sam, danima, jurio da bih ga pitao: zašto je Isusu stavio mač u ruke? I tu Basara odgovara kao iz topa: „Moj Isus je sveti ratnik i on se sveti ’nemilosrdnim anđelima’ iz NATO!“ Zato ti „nemilosrdni anđeli“ i leže posečeni ispred Basarinog Isusa Osvetnika, i svaki ima svoje ime; Klinton, pa Olbrajtova i ostala bagra... Eh, da smo imali Basarinu silnu „vojsku“, pre 20 godina, pitanje je da li bi NATO prismrdeo na Kosovo, a Albanci bi na bojlerima i plinskim bocama, uveliko, plivali za Siciliju! I, moj Alek ni bi morao, danas, da nosi pancir gore, a „melni“ pelene dole, desetar Vulin bi, već, bio general ili Če Gevara, a Dačić bi, uz gusle pevao junačke pesme i stideo bi se svoje „podele Kosova“... K. G. Jung, moj guru iz Švice, zadivljen je, takođe, Basarom: „Između tvog Isusa iz Ohrida i Basarinog Isusa nema neke razlike! Obojica su Sveti Osvetnici! Tvoj Isus sa mačem u ruci, vraća se iz Indije da povrati Aleksandrovo carstvo od Rimljana, a Basarin Isus je već posekao ’Rimljane’ iz NATO-!“ Klomparam sa Tašmajdana, iz „Poslednje šanse“, pa sve uz Bulevar kralja Aleksandra, a kod kuće me čeka Hipatija. Napisao sam, već, pola romana i hoću bar malo da se odmorim od Hipatije, pa uzmem Knjigu o Enohu i odmah se iznerviram! Čuj, Enoh je „živeo u drugom ili trećem veku stare ere“?!! I, naravno, bio je Jevrejin, šta bi drugo! A i u Bibliji, bre, piše da je Enoh bio sedmo koleno Adamovo i da mu je Noje bio praunuk! I, ako je Nojev potop bio pre oko 8.000 godina, onda je Enoh živeo na Belom Dunavu, i to u Zemunu! Jer, tu je živela stara arijevska boginja Zemunja, ona je Enohu dala belu svetu kravu i riđa goveda. Tu će i moja Crna da dosoli: „Ako Srbi otkrivaju srpskog Mikelanđela, u njegovoj desetoj deceniji života, kada li će se setiti da je Enoh pisao Knjigu na vinčanskom pismu?