Kraj epohe zločina bez kazne

Smrt Mirjane Marković, udovice Slobodana Miloševića, konačna je spoznaja da za epohu zločina iz 90-ih niko od glavnih krivaca neće odgovarati. Pružala je podršku suprugu i njegovom SPS-u, a kao predsednica koalicione Jugoslovenske levice (JUL) često i formalno uticala na događaje Nema nikakve sumnje da Milošević nijednu važnu odluku nije donosio bez nje, što su javno potvrdili mnogi njihovi bliski saradnici. Posledice tih odluka osećaće i generacije koje još nisu rođene. Jedna od prvih odluka sa dalekosežnim posledicama bila je da je Milošević početkom 90-ih odbio saradnju sa Zapadom koja mu je ponuđena u trenutku kada se Sovjetski Savez raspadao. On čak nije sarađivao ni sa novim čelnicima Rusije, već je podržao komuniste - neuspele pučiste 1991. DŽejms Bejker, američki državni sekretar za spoljne poslove, koji se zalagao za celovitost SFRJ, te 1991. je u ime SAD, ali i OEBS-a razgovarao sa tadašnjim čelnicima republika. Posle sastanka je izjavio: „Ne znam da sam ikada bio u situaciji u kojoj su moji sagovornici tako potpuno odbacili sopstveni interes i logiku. Ovi ljudi srljaju u građanski rat.“ Pre početka rata Milošević je izveo tenkove na ulice Beograda 9. marta 1991. Te godine kada su sukobi počeli bračni par Milošević - Marković otkupio je prvu vilu na Dedinju za 2.000 maraka, koju je ona prodala nedavno za dva miliona evra. Drugu vilu su nezakonito otkupili tokom bombardovanja, sa placom koji je pripadao naslednicima žrtava Holokausta. Miloševiću su i tokom ratova nuđeni kompromisi, za Republiku Srpsku Krajinu plan koji je davao autonomiju sa samostalnom upravom, čak i sopstvenim novcem, pa federacija 4+2... On je sve odbijao. Ratove u kojima Srbija prema rečima Miloševića nije učestvovala pratila je pljačka građana. Prvo je opljačkana devizna štednja, pa je vlast organizovala piramidalnu pljačku preko Dafiment banke i Jugoskandika. Taj novac su građanima vratile vlasti posle 5. oktobra. Istovremeno, sa pljačkom građana vlast i njima bliski pojedinci enormno se bogate organizovanim državnim švercom nafte i cigareta. Tadašnji direktor Carine Mihalj Kertes izjavio je: „Bio je dovoljan jedan poziv Mirjane Marković da roba bude puštena.” Došao je rat protiv 19 NATO država i potpisivanje kapitulacije u Kumanovu kojom su srpske snage povučene sa Kosova. Režim tada upada u poslednju fazu, kada se ubijaju politički protivnici. Prvo je ubijen Slavko Ćuruvija za vreme bombardovanja, na Uskrs. Zatim oktobra 1999. četvorica funkcionera tada opozicionog SPO. Sledeće 2000. ponovo je pokušano ubistvo Vuka Draškovića, a ubijen je Ivan Stambolić. Za zločine iz 2000. sud je utvrdio pravosnažno da je Milošević „iz niskih pobuda naredio ubistvo političkih protivnika”. To je jedini sudski dokaz o Miloševićevom zločinu u Srbiji. Mirjana Marković je bila optužena samo da je dadilji unuka koju je dovela iz Požarevca nezakonito dodelila stan u Beogradu. Međutim, ni ovaj postupak, koji je po dužini postao punoletan, nije pravosnažno okončan. Nedavno je Apelacioni sud u Beogradu poništio prvostepenu presudu kojom je osuđena na godinu dana. Bila je obuhvaćena istragom za ubistvo Ćuruvije. Na okončanom prvostepenom suđenju utvrđeno je da je naručila sraman tekst Ćuruvija dočekao bombe, koji je objavila Ekspres Politika, a zatim je citiran u glavnom dnevniku RTS-a. Objave su bile uvod u ubistvo novinara. Do smrti je bila obuhvaćena i predistražnim postupkom za krijumčarenje cigareta, pod sumnjom da je sinu Marku Miloševiću pomogla u tome. Bili su nedostupni. On odmah posle 5. oktobra, a ona neposredno pre ubistva Zorana Đinđića beže iz Srbije. Saradnici ubijenog premijera kao na primer Zoran Živković su javno iznosili sumnje da su Miloševićevi naručili atentat. Kaže se o pokojniku sve najbolje, ali nekada je mnogo moralnije i ispravnije setiti se svih žrtava. A ima ih mnogo, počevši od učenika Branivoja Milinovića koji je ubijen 9. marta 1991, pa žrtava ratova, gladi, nestašice lekova, do žrtava političkih ubistava. Sve to je znala, a kako se sumnja i sama davala naloge, nikad osuđena Mirjana Marković. Nikada se nije pokajala već je do smrti pravdala odluke koje je donosila sa suprugom.