Milijarde iz Sinišine čarobne lampe

Ako ćemo cepidlačiti, nisu investicije iz Ujedinjenih Arapskih Emirata porasle za poslednjih osam godina 600 puta, kao što to prošle nedelje reče ministar finansija Siniša Mali, već manje od 500 puta. No, svejedno, nije ta razlika nastala usled ministrovog pokušaja da obmane javnost, već usled stalne potrebe političkog kruga kome pripada da javnost fascinira što grandioznijim brojevima. I nije toliko važno da li je 600 ili 500 puta, koliko je važno da takva vrsta poređenja nema nikakvog smisla, kako reče Milojko Arsić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta. „Investicije iz UAE su 2010. bile 370.000 evra, a Siniša Mali ih je zaokružio na 300.000 evra, dok su 2018. iznosile 180 miliona evra. To jeste povećanje od 600 puta, ali i dalje ne svedoči da su investicije iz te zemlje velike, već je samo osnova sa kojom se poredi mala. Zato takvo poređenje nema smisla“, ističe Arsić. I dok se ova igra brojevima ministru finansija ne mora uzeti za zlo, na prvom prošlonedeljnom sastanku Mešovitog komiteta vlada Srbije i UAE rečeno je nešto dosta ozbiljnije. Pojedini mediji su prvobitno preneli da je upravo Siniša Mali izjavio kako su arapske investicije u Srbiji dostigle čak četiri milijarde dolara, da bi neki sat kasnije ta izjava bila pripisana njegovom kolegi iz Emirata. NIN do zaključenja ovog broja nije dobio pojašnjenje iz Ministarstva finansija, ali ni odgovor na pitanje šta tačno čini investicije iz ove zemlje i kako se izračunalo da one vrede pomenute četiri milijarde dolara, ko god bio autor ove računice. Jer suprotno njoj, statistika Narodne banke Srbije govori da su strane direktne investicije iz Ujedinjenih Arapskih Emirata od 2010. zaključno sa 2018. iznosile samo 548 miliona evra. Ako bismo ovome dodali i kapital arapske Mirabank od oko 20 miliona evra, koji verovatno nije ušao u zvaničnu statistiku zbog činjenice da je njen osnivač, inače arapska kompanija, registrovana u Holandiji, kao i nedavnu prodaju Luke Novi Sad kompaniji Port Dubaji od skoro osam miliona evra, opet je nedovoljno da se kaže da su ulaganja UAE u Srbiji za sve ove godine bila i 600 miliona evra, a ne četiri milijarde dolara kao što se moglo čuti na sastanku Komiteta. „Svojevremeno je bio dogovoren kredit od UAE u iznosu od tri milijarde dolara za budžet Srbije. Od te tri milijarde, Srbija je pozajmila dve milijarde. Sve i da je to uračunato u investicije, ne dolazi se do sume od četiri milijarde dolara“, kaže Milojko Arsić, uz opasku da kredit ne može biti investicija, jer ne povećava društveno bogatstvo i ne utiče na privredni rast. Pogotovo ako se ne uzima za javne investicije, već za potrošnju, kao u našem slučaju. Sagovornik NIN-a objašnjava da se u direktne investicije računaju samo povećanje kapitala, reinvestiranje ostvarene dobiti i krediti koje matična preduzeća pozajmljuje svojim ćerka-firmama u Srbiji. Sve ostalo ne može biti pripisano ulaganju. Da li je onda investicija to što je Al Dahra za 105 miliona evra kupila imovinu PKB-a? „Računovodstveno jeste, jer strani kapital ulazi u zemlju. To se računa kao trajna investicija ako se taj novac iskoristi za ulaganje u javne radove ili neku novu investiciju, ali ako se potroši onda se to smatra dezinvestiranjem“, pojašnjava Arsić. Pomenuta Al Dahra, ne računajući čuvenu fabriku čipova Mubadala, najveću investiciju koja nikada nije realizovana, jedno je od prvih najavljenih ulaganja UAE u Srbiji. Još 2013. tadašnji ministar Mlađan Dinkić potpisao je sa predstavnicima ove arapske firme sporazum o zajedničkom ulaganju 400 miliona dolara u srpsku poljoprivredu, ali je, baš kao i sa Mubadalom, dogovor kasnije propao. Al Dahra je godinu dana kasnije ušla na srpsko tržište kupujući 51 odsto udela u privatnoj kompaniji Rudnap agrar srpskog biznismena Vojina Lazarevića, da bi kasnije postala i stoodstotni vlasnik ovog preduzeća. Tek prošle godine, i to deset dana nakon što je država oglasila prodaju imovine PKB-a, Al Dahra registruje u Srbiji d.o.o. nazvan Al Dahra Srbija i za 105,05 miliona evra kupuje skoro 17.000 hektara zemljišta i opremu PKB-a. Jeftinu prodaju zemljišta ovog „beogradskog špajza“, kako su nekada zvali PKB, kritikovali su od početka agrarni stručnjaci, da bi njihovu kritiku potvrdio i oglas koji je mesecima nakon prodaje objavilo državno preduzeće PKB. Naime, pošto je Al Dahri prodata imovina, a ne preduzeće PKB, čiji ostaci su i dalje u državnom vlasništvu, ta državna firma nedavno je oglasila prodaju 55 hektara po ceni od 38.700 evra za hektar. Al Dahri je prethodno 300 puta veća površina zemljišta, praktično istog kvaliteta, prodata po ceni manjoj od 5.000 evra po hektaru. Kako god, Al Dahrina dosadašnja ulaganja u Srbiju mere se sa tih 105,05 miliona evra i onim što je plaćeno za kupovinu Rudnap agrara Vojinu Lazareviću, koji je u međuvremenu postavljen za direktora preduzeća Al Dahra Srbija. Zanimljivo je da je 105,7 miliona evra navedeno i kao investicija zajedničke kompanije države Srbije i arapskog Al Ravafeda, koja je osnovana 2014, nakon što je propala namera da se država udruži sa Al Dahrom. Zajedničko preduzeće Al Ravafed Srbija, u kojem arapski partner AL Rawafed International Investment LLC ima 80, a Srbija 20 odsto udela, poseduje oko 10.000 hektara obradivog zemljišta u Bačkoj. Ovo zemljište je kupovinom, zakupom ili pravom na korišćenje dobijeno bez licitacije, po povlašćenim uslovima, a kako je istraživao Insajder, država je prvih godina samo na jednom od poseda kojim upravlja Al Ravafed Srbija, vojnoj ustanovi Karađorđevo, imala šest puta manje prihode nego što je to bilo dok je ovim posedom upravljalo Ministarstvo odbrane i dok se ta zemlja iznajmljivala drugim korisnicima. Ministar Mali nije zaboravio na održanom sastanku da pomene, među investicijama iz Emirata, i firmu Elit agro, vlasnika domaćeg preduzeća Jugo elit agro, registrovanog u srpskom APR-u februara 2014. Iz finansijskog izveštaja dostavljenog APR-u vidi se da „ova investicija“ iz UAE ima tri zaposlena, tretira se kao mikropravno lice, i u 2017. je ostvarila dobit nešto veću od 100.000 evra, dok je godinu dana ranije imala gubitak od oko pola miliona evra. Inače, Jugo elit agro, čija delatnost je uzgoj žitarica, jedini je vlasnik poljoprivrednog preduzeća Zobnatica, koje je kupio pre pet godina, a na kojem je, prema pisanju specijalizovanih medija, već 2016. ugašena proizvodnja svinja i zasađene borovnice. Razlog pominjanja ovako malog preduzeća mogao bi se naći u činjenici da je početkom marta ove godine Komisija za zaštitu konkurencije izdala rešenje kojim se arapskoj firmi Elit agro odobrava kupovina takođe arapske kompanije Al Ravafed holding, inače posrednog suvlasnika domaće Al Ravafed Srbija. U rešenju Komisije za zaštitu konkurencije, međutim, Srbija se kao vlasnik 20 odsto udela u zajedničkom preduzeću nigde ne pominje, pošto se kaže da je „društvo AL Rawafed International Investment LLC (inače u vlasništvu Al Ravafed holdinga, prim.aut.) prisutno na srpskom tržištu putem svog 100 odsto zavisnog društva Al Ravafed Srbija d.o.o“. Najgrandioznija, ali i najupitnija arapska investicija svakako je Beograd na vodi, projekat Muhameda Alabara, vlasnika kompanije Igl Hils, koja zajedno sa državom gradi na stotine hiljada kvadrata stambenog i poslovnog prostora na desnoj obali Save. Izuzimajući činjenice o skandaloznom noćnom rušenju objekata u Savamali 2016, posao veka, kako je Beograd na vodi od početka nazivan, sporan je i sa stanovišta investicija. Naime, najavljivane investicije od 3,5 milijardi dolara kasnije su objašnjavane kao celokupna vrednost tog posla, da bi direktna ulaganja za sada bila svedena na dve ili tri stotine miliona evra, pošto je jasno da preduzeće Beograd na vodi, u kojem država ima 32, a arapski partner 68 odsto udela, nove objekte finansira novcem zarađenim od prodaje onoga što je već izgrađeno. Prema dostupnim finansijskim izveštajima, zajedničko preduzeće Beograd na vodi ima osnovni kapital od oko 45 miliona evra i neto gubitak koji je u 2017. iznosio oko 10 miliona evra, otprilike isto kao i u 2016. Još jedno strateško partnerstvo Srbije i prijatelja ovdašnje vlasti iz UAE izazivalo je svih prethodnih godina sumnjičavost javnosti, što zbog činjenice da je ugovor o partnerstvu Jata i Etihada objavljen na mišiće i nikada do kraja, što zbog sumnji da je Srbija u ovom slučaju sklopila po nju štetan ekonomski dil. Naime, iako je domaći avioprevoznik Jat pre 2013, kada je do ovog partnerstva došlo, bio na ivici kolapsa, sa hroničnim gubicima i zastarelom flotom, javnost se s pravom bunila zbog činjenice da se još jedan posao veka sa Arapima realizuje ispod žita. Tek prolaskom vremena, postajalo je jasno da obaveze koje je Srbija, formalno i dalje vlasnik 51 odsto udela u nacionalnom avioprevozniku Er Srbiji, preuzela na sebe nisu ni male, a ni ekonomski jasno utemeljene i objašnjene. Svake godine je ovo preduzeće dobijalo subvencije iz budžeta, zahvaljujući kojima je ostvarilo neto dobit, a pomaganje Er Srbiji nastavljeno je i nakon 2016, godine u kojoj se planiralo stopiranje državne pomoći. Iako i danas ministar finansija Siniša Mali budžetski novac namenjen ovom zajedničkom arapsko-srpskom preduzeću pravda vraćanjem starih dugova Jata, a ne subvencijama, nema pouzdanih dokaza da je to baš tako. Sa druge strane, sve češće provejava najava izlaska Etihada iz Srbije, odnosno iz Er Srbije, dok računica ko je tu koliko uložio, a koliko dobio, nikada nije ispostavljena javnosti. Saldo investicija, podsetimo iznosi jedva 550 miliona evra ili sedam puta manje nego što su to izračunali politički partneri na ovom poslu, združeni protekle nedelje na sednici mešovitog Komiteta. Iako je sednica prva, od valjda mnogih koje se mogu očekivati u budućnosti, petogodišnje iskustvo iz strateškog partnerstva sa prijateljima iz Emirata uči nas da bi ceh ovog prijateljstva na kraju mogli platiti jedino građani Srbije i niko drugi. Samo da se još i ne ispostavi da je ceh baš tih famoznih četiri milijarde dolara.