Nigde prevoza da se pobegne

Još na početku naprednjačke ofanzive na Beograd, predsednik Akademije arhitekture je ukazao na suštinu problema – odakle ovoj vlasti pravo da daje novi identitet Beogradu. U međuvremenu je „nove simbole grada“ nazvao „kancerogenom parodijom“, a Vučićevu „estetsku viziju“ kao nešto što će Beograd pretvoriti u zazidan grad. Pa, jesmo li stigli do zazidanog grada? Veoma sam tužan što sam postao „poznat“ zbog te sintagme, jer sam to izgovorio u krajnjem očaju, i to samo na osnovu makete Beograda na vodi, koja je bila izložena u Kanu. Ta maketa je predviđala ovoliku gradnju na tom mestu, a naknadno se urbanističko ludilo izlilo i po celom Beogradu. Danas, kada vidimo da je desna obala Save već primila nekoliko kiklopa, tačnije dva plus dva plus garažetinu šoping mola uz sam navoz Gazele, ne mogu a da se ne setim da su mi neki od dragih prijatelja i iskusnih arhitekata, pre koju godinu govorili da se ne uzbuđujem zbog najava Beograda na vodi, jer od „toga neće biti ništa!“... A upravo zbog odrastanja u savamalskom kraju, sa izvesnom količinom polusveta, na vreme sam primio poruku iz socijalizovanja da su veoma opasni ljudi ne prevelike inteligencije i povišene upornosti. I gde su nas takav IQ i povišena upornost doveli? Beograd na vodi je, umnogome, najpre priča o laganju zamenama teza. I to tako evo već niz godina, jednocifren, ali nisam očekivao da ovoliko potraje. Od priče da je to bilo zapušteno zemljište, mnogo koloseka neophodnih za ranžiranje železničkih kompozicija, narativa o zmijama, žabama, narkomanima i zarazama, preko tri milijarde evra investicija koje ne postoje jer je to svesno pobrkano sa mogućom ukupnom vrednošću nakon 30 godina izgradnje, od bajki o zapošljavanju hiljada ljudi, o izradi planske dokumentacije varanjem zakona da se ide na Prostorni plan područja posebne namene. Da podsetim samo da je onaj smešno-tužni lik kome se sada sudi, zbog nalaganja paljevine kuće novinara, sa „rezervnog položaja“ kao predsednik Opštine Grocka, bio direktor Železnica koje su držale ogromnu većinu zemljišta koje je sad Beograd na vodi. Kako smo od predizbornog obećanja SNS-a od 2012. da će prostor na obali Save koji se čuva za kulturne sadržaje stigli do ovoga? Pre makete SNS postojalo je rešenje za taj isti prostor sa šesto-sedmospratnim zgradama i lučnim kanalom koje je bilo sasvim u redu. Kako se stiglo do ovoga niko nije razjasnio i niko ne zna odakle je stigla maketa i ko je autor urbanističkog rešenja. Urbanistički zavod je doživeo najstrašnije poniženje jer je svima bilo jasno da su urbanistički plan pravili sa makete i da nikakav nacrt nisu dobili. Veoma je važno podsetiti da je u starim planovima za taj prostor bilo predviđeno da se na njemu nadoknade javni prostori i objekti Beograda koje istorijski razvoj grada nije proizveo. I to je bio osnovni smisao njegovog čuvanja, plus da se leva i desna obala zajedno tretiraju. Stručna javnost je zgrožena rušenjem Kalemegdana, a SNS tvrdi da su dozvolu za to dobili na izborima, samim tim što su najavili gondolu, a građani im dali većinu. Kako ta ista pravila ne važe i za obećanje koje su imali u vezi s Beogradom na vodi? E, tu već ulazimo u novi blok tema – lažem, dakle jesam. Količina laganja je takva da više niko ne može da se snađe. Baš kao što ne može ni u tvrdnji da su neki drugi toliko krali pre njih, tako da njihovo nije sporno. Takva teza možda može da prođe u plemenima u Amazonu, ali ne i civilizacijama mlađim od neolita. I sam znam za nekoliko spornih urbanističkih rešenja u doba DS-a, ali ovako drastično, bezobrazno, prekapacitirano, sa crtanjem metroa kao u dečijem vrtiću – linija koja se nekom dopada, a pritom košta milijarde evra, to nikada nije bilo. I to moramo stalno ponavljati. Samo ako izvučemo temu metroa i linija koje oni planiraju je dovoljno za zaključak da je to samoubistvo Beograda i bez Beograda na vodi, Skajlajna u Kneza Miloša, pešačkih zona i svega ostalog. Da li može normalan čovek da zamisli beogradski metro bez stanice na Slaviji? Ili na Trgu republike? Ili u Rajićevoj? Možda će iz okoline Rajićeve da se za 20 evra prevoze čitave porodice gondolom i to gondolom koja ne ide na Ušće, već do tržnog centra. I sve se to radi pod paskom fetišiziranja investicija, jer kada nam oni kažu da je to „dobra investicija“ mi više ne smemo ni da otvorimo usta i pitamo da li je to dobro. Ko ne sme da pita? Stručne službe i odbornici koji u Skupštini grada dižu ruku za takve predloge i koji su zbilja posebna vrsta ljudi. Nisam ljubitelj pozivanja na prošle epizode, ali ne mogu da oprostim Beograđanima izlaznost na gradske izbore od 52 posto. Toliko je bilo frktanja, nezadovoljstva, pištanja, šetanja, a onda - pasivnost. A pošto se zna da su ovi napredikali, kako ih je neko dobro nazvao, disciplinovani, zaključak je žalosno jednostavan. Mada, možda, nije problem samo u tome. Sa svom opasnošću da me optuže za elitizam, ili za ne znam već šta, tvrdim da ne mogu poslanici beogradske skupštine da dizanjem ruke izglasavaju radikalne promene Beograda, a da Savski amfiteatar, ili Kalemegdan, nisu, iz svoje prigradskosti, videli niti pohodili godinama. Pa stručne službe su ih videle i ipak „dižu ruku“. To je još jedan fenomen iznedren u povodu pet godina divljanja u prostoru ovih vlasti. A to je da smo izgubili profesionalizam institucija urbanizma i zaštite nepokretnog kulturnog nasleđa a dobili, uslovno rečeno, „stručnjake“ iz zone građanskih pokreta ili nevladinih organizacija. Šta se desilo? Prvi su neverovatno prespavali atake na Beograd a da niko, makar da ja znam, nije ponudio ili podneo ostavku na stolicu na kojoj je sedeo, tu i tamo se vajkajući zbog opasnosti od gubitka posla. A drugi su, iako među njima ima poneko ko je arhitekta, zbog očiglednosti kršenja javnih interesa i prekardašenja svega i svačega maketom Beograda na vodi, zaronili u problematiku i zaista ovladali procedurama. Mislim na inicijativu „Ne davimo Beograd“. Nemam, naravno, ništa protiv nečijeg ulaženja u materiju i imam, još naravnije, sve protiv sramnog ćutanja tzv. profesionalaca, ali zamena jednih drugima nije nikakvo trajnije rešenje. Osim što su ti mladi ljudi držali budnost gradske javnosti u naletima laži i bezobrazluka vlasti. Kad smo već kod zamena, da li se slažete s tim da Vučić jedan centar Beograda zamenjuje drugim koji je više u skladu sa njegovim estetskim merilima? Nisam ljubitelj priča o nečijim skrivenim planovima, nisam „zaverolog“, ali je činjenica da ono što se sada radi u Beogradu daje povoda mišljenjima da istorijski centar u zoni Knez Mihailove i Vasine biva umrtvljivan, ne bi li bio promovisan novi centar grada u Beogradu na vodi. Pritom, tamo nema nijednog javnog objekta, ukoliko možda neki duduk ne tretira šoping mol kao analogiju sa Narodnim i ostalim muzejima gde su danas, Narodnim i drugim pozorištima gde su danas, Univerzitetom, brojnim spomenicima, SANU i svim ostalim sedištima institucija koje su identitet Beograda, time i države i naroda, građanstva. Iskreno rečeno, nisam donedavno uopšte obraćao pažnju na činjenicu da je Vučić dvaput izvisio na izborima za gradonačelnika Beograda, i da sve ovo što se sada radi može i te kako da se poveže s tim. Čak ne mora da bude u pitanju nekakva osveta Gradu i građanima, pogotovo onima iz šireg centra ili, da ne kažem, obrazovanijima (jer ta batajnička škola demagogije, a jasno vam je zašto je i zbog koga je i čega tako zovem, slabo tu prolazi), može da bude i prosta želja da se izokola upravlja gradom kad se već nije uspelo upravljati odakle se pokušalo. I iz koga će nam dati „novi identitet grada“? On sada kao „gradski urbanista“ kreira šta hoće po Beogradu, a to je deo jednog ozbiljnog mentalnog problema i za nas kao Beograđane, a i za one koji se bave pojedincima na vlasti. Od svih ideja predsednika Republike i njegove klike, da li ste primetili ijednu ideju za koju je neko rekao – sjajno, kako se čovek setio? Ne, sve su dubioze, od jarbola, preko pešačke zone, do gondole sa neizvesnošću hoće li tu biti i panoramski točak. Ta količina nemanja lucidnosti i nemanja finoće u tumačenju najbolje se videla u sceni kada gradski menadžer Goran Vesić, sve sa srednjim prstom, pokazuje na nekom A3 papiru rešenje za Trg republike, dok pored njega glavni gradski urbanista stoji kao drvo. Ovde ne postoji stručno osoblje, o svemu odlučuju i o svemu pričaju dva do tri čoveka. Voleo bih da se građanima predstavi gradski sekretar za urbanizam, sadašnji gradski arhitekta, Urbanistički zavod.... Pa, podobni mediji su uhvatili neke građane koji su pred kamerama iskazali oduševljenje za najveću pešačku zonu u galaksiji... Svi zaboravljaju da u Beogradu postoje dve vrlo uspešne, fine, dugotrajne pešačke zone. To su Blokovi 45 i 70, naročito njihovi niski delovi, četvorospratnice i dvospratnice uz nasip, uz savsku obalu. Tamo kola zalaze ali se ne može s jedne na drugu stranu poprečnih ulica na Gagarinovu protutnjati, preseći blok, već se samo zalazi, do pred kuću, odnosno parkinge koji su pojedinačno neveliki i diskretni. Staze saobraćajnice su malog profila, vozi se sporije, 20-30 na sat, i koegzistencija pešaka i automobila je sasvim razumna, i to decenijama unazad. Takvo iznalaženje mere u odnosima totalno je sada izgubljeno u ovome što se čini u centru Beograda. Nedavno ste držeći predavanje u CEP-u u ilustracije koje su se odnosile na sumrak urbanizma u Beogradu uvrstili i svoj crtež Dečana. Zašto? Zato što mi je veoma važno da naša javnost shvati da je nerešavanje Kosova i ovo što se dešava sa Beogradom deo jednog istog procesa. A to je ono što se na dominama zove „duplo golo“ – s obe strane gubitništvo. S jedne strane EU zbog Kosova toleriše politiku Aleksandra Vučića na unutrašnjem planu, pa i ovo iznakažavanje Beograda, a s druge strane ga drži tu gde jeste, bez osporavanja, ne bi li se nešto u vezi s Kosovom potpisalo. I sad imamo situaciju da vreme prolazi, njega zbog Kosova niko ne osporava, a po Beogradu se grade gluposti koje će trajno ostati. To ne znači da bismo priču s Kosovom morali brzo da rešimo da se ne bi zidalo po Beogradu, ali znači da neko veoma zloupotrebljava trenutnu situaciju. Da li mislite da zloupotrebljavaju situaciju ili da ne znaju bolje? Možda je za njih to stvarno vrhunac estetike? U etici se bitno razlikuje negativni epilog u zavisnosti od toga da li je rađen svesno ili iz nehata. Ali moj lični stav kao arhitekte je: kada dubina štete pređe određenu granicu, više me se ne tiče da li je to napravljeno iz neznanja, sa lošom voljom ili se neko slučajno spotakao pa polomio istorijski vredne stvari. Šta će vam bolji primer od stakla koje je postavljeno ispred Pijete u Crkvi sv. Petra u Rimu. Nakon što joj je jedan ludak čekićem polomio nos, oni više neće da rizikuju i čekaju da li će da dođe neki novi ludak. Svi bi trebalo da se setimo napada talibana na statue Bude u Avganistanu, što je bio prvi drastični atak u novijoj istoriji na kulturnu baštinu. Od tada naovamo nema puno razmišljanja da li se oslanjamo na savest i da li je nešto bilo slučajno. Uostalom, u pravu je aksiom da nepoznavanje zakona ne oslobađa odgovornosti. Mada, vaše pitanje postaje izlišno a ne bi trebalo da bude izlišno, kada se setimo koliko je bilo upozorenja, koliko skretanja pažnje, koliko dopisa iz stručnih krugova, a oni su ipak nastavili po svom. To već ne govori o neznanju, već se radi o teškom bezobrazluku. I kao što kaže moj kolega iz Akademije arhitekture Bakić – mi smo izgubili tu bitku. Ali, ako su dosadašnje štete nepopravljive, to ne znači da ne treba da sprečimo nove. Moramo se svi koncentrisati na to da sprečimo daljne gluposti. Zašto mislite da se dosadašnja šteta ne može bar delimično popraviti? Čula sam ljude iz struke koji tvrde da se Beograd na vodi može i mora srušiti. Pre tri godine u Beogradu nisu mogli da nađu direktora Zavoda za zaštitu spomenika, jer je to mesto kompromitovano. Tada sam dobio poziv za koji ne znam da li je bio pravi ili provokacija, sa pitanjem da li sam zainteresovan za to mesto. Rekao sam da jesam uz jedan uslov – da se sruši ta prva cokla u Beogradu na vodi koja je do tada iznikla. I to bi bilo moguće, samo je potrebno ponovo primeniti isti pravni mehanizam, koji je Vučić nasilno već sproveo. Dovoljno je da se izvrši eksproprijacija, ljudima da tržišna nadoknada i da se sve sruši. I to je sigurno više javni interes nego kada su oni zidanje Beograda na vodi proglasili javnim interesom. Ali pre tako radikalnih metoda, prvo moramo da zaustavimo krvarenje i sprečimo zidanje daljnih budalaština. Kako sprečiti „krvarenje“ kada nam zamenik gradonačelnika preti štrajkom glađu samo zbog toga što su predstavnici opozicije malo prošetali pored zaštitne ograde? Pa, odustao je. Ali mislim da je potrebno usmeriti sve snage ka tome da se taj čovek skloni s tog radnog mesta. U Srbiji se ništa neće promeniti dok se ne promene stvari u Beogradu, a u Beogradu se ništa neće promeniti dok ne ode Goran Vesić. Gde je tu gradonačelnik? Videli smo ga na snimku na kom je Vučić najavljivao gondolu. Primetio je da tu malo više duva, pa se preko ramena obratio Zoranu Radojičiću sa zahtevom da tu bude „trostruko kačenje, a ne samo jedno“ da se ne bi nešto otkinulo, na šta mu je gradonačelnik samo klimnuo glavom. Primio je k znanju naredbu. Nušićevština. Da li ste ikada čuli za predsednika države koji ide okolo i naređuje šta da mu podignu a da se pre toga nije konsultovao sa arhitektama, urbanistima ili bilo kojim stručnim službama? Ne. Iz urbanističke tehnike i kompozicije ukoliko neko hoće da pravi najviše kuće na najnižoj koti terena, kao što se to radi u Beogradu na vodi, to je sedi – jedan! Početnički. Kako tumačite činjenicu da su građani ostali prilično pasivni prilikom izgradnje Beograda na vodi, a da su se probudili tek kada su na red došli gondola i pešačka zona? Desila se jedna inverzija. Zašto?! Zato što su žrtve stvarni ljudi sa opštine Stari grad, plus svi oni koji s nešto češćom ili ređom učestalošću, žive s Kalemegdanom i Tvrđavom, na njima i po njima, iako možda nisu nominalni „centristi“. Čini mi se da je gradska vlast upravo sada pred provodom kao bosa po trnjem posutoj pešačkoj zoni od previše hektara. Nigde prevoza, da se pobegne.