Sistemska korupcija bez ikakve kontrole

Poslednjih godina postoji ozbiljna tendencija da se u raznim oblastima prava iz sudske nadležnosti prenose na organe izvan pravosuđa koje bira izvršna vlast i koji se mogu nazvati „parasudski“organi. Obrazloženje države za prenos nadležnosti je da su sudovi neažurni, previše opterećeni i da bi ih trebalo rasteretiti. Nijedna vlast nije želela, mogla, niti htela da izvrši reformu pravosuđa da bi se obezbedili normalni uslovi za rad pravosuđa, sa budžetom koji bi obezbedio dovoljan broj sudija, sudskih pomoćnika, sudskih izvršitelja i dovoljno sredstava da sudovi uredno i ažurno obavljaju svoju delatnost i da nikada ne budu u blokadi, što se sada veoma često dešava. Vlastima je najlakše da dotadašnje sudske nadležnosti ustupe, kao svoje javno ovlašćenje, privatnim notarima, privatnim javnim izvršiteljima, koje država bira, nadzire, kontroliše, kažnjava i kojima omogućava enormne zarade kroz tarife koje sama određuje. Kod prenosa sudske nadležnosti nije se vodilo računa o tome da se mogu preneti samo one delatnosti suda koje su administrativnog i evidencionog karaktera, kao što su sudski registri, overe i da se na „parasudske“ organe ne može preneti odlučivanje o građanskim pravima (u koje spadaju sva imovinska prava), niti krivična prava, jer je osnovno ljudsko pravo da o njegovim građanskim i krivičnim pravima može da odlučuje samo nezavisan i nepristrasan sud, a ne organ izvršne vlasti (član 6 Konvencije o ljudskim pravima). U izvršenju postoje dve vrste odluka, jedna vrsta je odluka o dozvoli izvršenja, a druga vrsta je o sprovođenju izvršenja. Ako je sud odlučio da navedene odluke donose izvršitelji, onda se mora omogućiti građanima pravo da na sve odluke izvršitelja mogu izjaviti delotvoran pravni lek o kome mora da odlučuje sud (član 13 Konvencije), što bi ostavljalo utisak da je o imovinskim odlukama u postupku sprovođenja izvršenja odlučivao sud, a ne organ izvršne vlasti. Država je Zakonom uskratila građanima u izvršnom postupku pravo na pravni lek, tako da konačne odluke donose izvršitelji, ali čak i onde gde je dozvoljeno izjavljivanje pravnog leka on nije delotvoran, jer je izričito predviđeno da pravni lek ne utiče na tok izvršnog postupka - zbog izjavljenog pravnog leka postupak ne zastaje, ne prekida se i ako dužnik ili treće lice uspeju sa pravnim lekom, imovine više nema, prodaja je završena, pravni lek nije imao svrhe. Država je svoje javno ovlašćenje da uredi postupak izvršenja prenela na privatne izvršitelje, oslobodila se ili smanjila bitno troškove koje bi morala da uračuna u sudski budžet za postupke izvršenja. Država je došla u situaciju da u potpunosti kontroliše izvršne postupke i izvršitelje preko Ministarstva pravde i otvorila je put da u državi, na osnovu zakona, dođe do mogućnosti sistemske korupcije bez ikakve sudske kontrole. Prenosom nadležnosti građani su dobili mnogo veće troškove. Dok se postupak nalazio u sudu plaćali su taksu i eventualno troškove advokata. Sada građani plaćaju taksu, troškove advokata i troškove izvršitelja i to tri vrste naknada izvršiteljima – prvu za pripremanje, vođenje i arhiviranje predmeta (ne zna se koje radnje spadaju u ovu naknadu); drugu za izvršenje pobrojanih pojedinačnih radnji i treću za uspešno obavljeni posao. Nije jasno zašto bi dužnik plaćao uspešnost izvršitelja, odnosno, nije jasno da li je to nagrada za agresivnost u izvršenju koju su pokazali izvršitelji u svom radu. U državi vlada utisak da su izvršitelji doveli u red naplatu potraživanja, ali se ne zna iz kojih podataka proizlazi takav utisak, jer u državi nikome nisu dostupni podaci o finansijskim izveštajima izvršitelja, iako postoji zakonska obaveza da ih oni dostavljaju Komori izvršitelja i Ministarstvu pravde, pa bi preko Ministarstva bili dostupni i javnosti. Iz zvaničnih podataka objavljenih na sajtu Komore izvršitelja za 2017, proizlazi da je ukupan iznos potraživanja evidentiran po predmetima u iznosu od 555,7 milijardi dinara ili 4,6 milijardi evra, da je izvršena naplata po verodostojnim ispravama u iznosu 282,8 miliona dinara ili 2,3 miliona evra. Iz ovih podataka ne može se zaključiti da su izvršitelji uspešno radili, niti se može zaključiti koliko su izvršitelji naplatili na ime svojih troškova da bi se unakrsnom proverom podataka moglo utvrditi šta je država dobila radom izvršitelja, a šta su dužnici izgubili. Takođe, Savet nije mogao da utvrdi koji su to najveći dužnici čiji su ukupni dugovi blizu četiri milijarde evra, što je objavljeno na sajtu Komore izvršitelja. U svom osvrtu na izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije, kojim su predložene sistemske promene Zakona o izvršenju i obezbeđenju, ministarka pravde je izričito izjavila da se Zakon neće sistemski menjati, što znači da će biti urađene kozmetičke promene kojih je do sada bilo više puta, od kada se zakon primenjuje. Svaka država dužna je da u svojim propisima utvrdi zaštitu ljudskih prava po principu ravnoteže i proporcionalnosti. Ovo znači da se između prava poverioca da traži naplatu svoga potraživanja nalazi pravo dužnika i trećih lica da štite svoja vlasnička i druga prava pred nezavisnim i nepristrasnim sudom. Kozmetičkim promenama vlast ne može zamagliti očajan položaj siromašnih koji ostaju porodično na ulici bez jedinog doma, iako se članom 8 Konvencije o ljudskim pravima reguliše da svako ima pravo na mirno uživanje svoga doma.