Perfidni Albion i druge bajke

Jeste, popela se saga o Brezgitu već svima na glavu, ali mora se opet o tome. Lideri Evropske unije su prošle sedmice u Briselu doneli odluku da Velikoj Britaniji odobre šestomesečno produženje roka za izlazak iz članstva, zaključno sa 31. oktobrom, s tim da su ostavili otvorenom mogućnost da se to oposli i bilo kad pre tog datuma, ako ikako može; to znači da su obe strane dobile priliku da nakratko predahnu od beskrajnog nagvaždanja o tome šta im je i kako činiti - ali, u isto vreme, i da se mrcvarenje nastavlja i da mu možda ni s istekom oktobra neće doći kraj. Tako je još jednom izbegnut pogubni scenario po kome bi Britanija iz EU izašla bez ikakvog sporazuma, budući da je takav epilog teoretski sve vreme bio moguć i nakon što je inicijalni datum napuštanja Unije, 29. mart, prošlog meseca zamenjen novim, 12. aprilom (22. maj je tada bio određen za britansko napuštanje EU s potvrđenim sporazumom). Takav rasplet i sada, nakon novog odlaganja, ostaje jedna od opcija, samo što se to sada više ne može desiti pre kraja oktobra; s tim što je sasvim jasno da i na Ostrvu i unutar Unije apsolutno preovladava rešenost da se to po svaku cenu izbegne. Zato je i ostavljena mogućnost da, ukoliko se u Londonu izlaz iz trenutne situacije ne nađe ni do Noći veštica, dođe do još jednog odlaganja. No, ljudski je nadati se, pa i onome što je i dalje teško zamislivo: da će se britanska politička elita nekako prizvati pameti i dogovoriti oko toga koja im je varijanta Bregzita najprihvatljivija. Evo, i premijerka Tereza Mej se, svemu uprkos, još nada da je parlamentarnu podršku za sporazum koji je postigla s EU i koji je u Donjem domu već tri puta odbačen moguće obezbediti (ovog puta kroz obostrano neiskrene i po obe stranke politički rizične pregovore s opozicionim laburistima) i pre 22. maja, što bi onda značilo da Britanci neće morati na izbore za Evropski parlament koji počinju dan kasnije. Ukoliko, pak, Britanija i 23. maja još bude bila članica EU, imaće zakonsku obavezu da na tim izborima učestvuje. To će otvoriti novi set problema, ali oni nisu nerešivi jer su, u poređenju sa suštinskim, političkim pitanjima definisanja uslova Bregzita, više tehničke prirode. U svakom slučaju, Britaniji je ostavljeno dovoljno vremena da zastane, zamisli se i dovede u red - mada manje nego što se pre briselskog sastanka spekulisalo: tada je pominjano devetomesečno ili čak dvanaestomesečno prolongiranje roka za izlazak iz EU. Ali su Londonu postavljeni i jasni uslovi. Tekst postignutog sporazuma o izlasku iz Unije ne može da se menja (što je i dosad bila pozicija evropske dvadesetsedmorke), dok o izmenama u sadržaju prateće i pravno neobavezujuće političke deklaracije može da se razgovara; krajem juna će se rezimirati šta je u međuvremenu urađeno, ali ta procena neće voditi promeni sada postavljenih uslova i rokova; i najzad, Britanija je dužna da se do datuma izlaska iz Unije ponaša kao konstruktivan partner i „iskreno sarađuje“ u svim procesima u kojima će učestvovati kao i dalje punopravna članica. Uz sve to je, na francusko insistiranje, jasno stavljeno do znanja i da sve druge zemlje članice zadržavaju pravo da se u periodu do datuma Bregzita, kad god on bio, sastaju i o svim pitanjima od dugoročnog značaja za Uniju razgovaraju bez prisustva britanskih predstavnika. Neko naivan, ako takvih još ima, ovde bi mogao da se zapita zbog čega je u formulisanju uslova ispostavljenih Londonu bilo potrebno posebno isticati kako se od Britanaca očekuje da će s evropskim partnerima do izlaska iz EU sarađivati u najboljoj nameri. Zar to nije nešto što se među pristojnim svetom podrazumeva? I zar Britanci u odnosima s drugim nacijama nisu uvek bili oličenje hladne racionalnosti i surovog pragmatizma, bez suvišnih emocija?   T ja, možda je tako nekad i bilo. Ali tvrdo bregzitovsko krilo torijevaca - sastavljeno uglavnom od privilegovanih, u elitnim školama obrazovanih, imućnih i beskrajno nadobudnih tipova, kojima je čitava priča oko Bregzita mnogo više prilika za ispunjenje ličnih ambicija nego bilo šta drugo, kao u slučaju bivšeg gradonačelnika Londona i eksministra spoljnih poslova Borisa DŽonsona - više nije u stanju da se kontroliše. Iz te živopisne, pompezne klike proteklih dana su, štaviše, stizale pretnje da bi Britanija, u slučaju produženog zadržavanja u EU, mogla da maksimalno opstruira funkcionisanje Unije i natera je da zažali što je još ima za članicu. Na tom planu su se posebno istakla dvojica čelnih ljudi bizarno imenovane Evropske istraživačke grupe (ERG), koja okuplja najtvrdokornije bregzitaše među torijevskim poslanicima (i kao takva niti je „evropska“, još manje „istraživačka“, mada nekakva grupa jeste), DŽejkob Ris-Mog i Mark Fransoa: Ris-Mog je kazao da Britanija sada treba da Uniji „pravi što je više moguće problema“, odnosno da bude „Trojanski konj unutar EU“, kako je to formulisao Fransoa. „Ako pokušate da nas zadržite protiv naše volje, suočićete se s Perfidnim Albionom u punom naletu“, poručio je ovaj drugi. Nije se niko u EU preterano potresao zbog ovoga, ali je stav o očekivanjima u vezi s britanskim ponašanjem ipak ušao u zaključke briselskog sastanka. Zanimljivo je pritom da se ovakve pretnje upućuju pre nego što je ispunjen elementarni preduslov za njihovo eventualno sprovođenje u praksi: nužnost da prvo na čelo konzervativaca, a time i vlade, dođe neko od bregzitaških talibana, koji bi zauzeo nepomirljiviji kurs od Mejove. Istina, pre ili kasnije to će se dogoditi: na njeno mesto će skoro sigurno doći neko još mnogo gori od nje, verovatno upravo iz ERG, jer su umerene snage u Konzervativnoj stranci u potpunoj defanzivi i u svojim redovima nemaju figuru koja bi mogla da se nametne kao potencijalni novi lider. Pitanje je, međutim, kada će se i na koji način ta promena desiti. Novog unutarstranačkog glasanja o poverenju Mejovoj, nakon onog zimušnjeg koje je preživela, ne može da bude pre decembra. Provociranje vanrednih izbora obaranjem sopstvene vlade u parlamentu bi moglo da skrati put do rušenja premijerke ali je, osim što bi samo po sebi bilo dubiozan potez, krajnje rizična opcija s obzirom na aktuelni veliki pad rejtinga Konzervativne stranke. I dalje bi najjednostavnije bilo pustiti Mejovu da nekako dobaulja do cilja - datuma izlaska iz EU - posle čega bi se, kao što je obećala, ionako sama povukla; ali se tvrdi bregzitaši boje da bi proces napuštanja Unije dotad mogao da bude razvučen na još duže vreme ili, još gore po njih, da na novom referendumu (što je mogućnost za izlazak iz ćorsokaka o kojoj se, uprkos velikim rezervama koje prema takvom rešenju postoje, sve više govori u situaciji kad politička klasa ne može da reši problem koji ima pred sobom) odluka o napuštanju Unije bude anulirana. Zasad je, ipak, vlažni san ERG o napuštanju EU što pre i bez sporazuma i dalje živ, makar jednim delom zahvaljujući nikom drugom do francuskom predsedniku Emanuelu Makronu. On je prošle sedmice prilično iznervirao evropske partnere insistiranjem da se Britaniji da što kraći novi rok za izlazak iz Unije, te stavom da je njeno istupanje iz članstva bez sporazuma manje loša varijanta od beskonačnog natezanja s Londonom koje koči proces daljih integracija na čijem sprovođenju insistira - iako za te reforme nije u stanju da obezbedi ni ključnu podršku Nemačke, kamoli većine članica. Da se (u ovakvom viđenju zasad prilično usamljeni) samoproklamovani šampion evropskog jedinstva pita, Britanija bi, dakle, bila kudikamo bliže tome da iz aviona iskoči bez padobrana: gde ćete boljeg primera da nesrećna ideja Bregzita nije samo naglavačke okrenula Veliku Britaniju, nego i konvencionalnu političku logiku.