Spirala nasilja

Filmski doprinos Indije temi terorizma u poslednjih dvadesetak godina je do te mere nesamerljiv da baca u zasenak sve ostale kinematografije. Način na koji se savremeni indijski film odnosi spram ovog globalnog fenomena na vlastitoj teritoriji, dao je nekoliko antologijskih doprinosa riznici svetskog filma. Teroristi Santoša Sivana, Iz srca Manija Ratnama, Sreda Niradža Pandeja, a pre svega remek-delo Kamala Hasana Hej Ram! nisu samo antologijski reprezentanti no referentni okvir za jedno posve neistraženo znakovno polje. Hotel Mumbaj film australijskog reditelja Entonija Marasa nije čisto indijski film, ali je uz Australiju i SAD, Indija jedna od koproducentskih zemalja. Marasov film zasnovan je na istinitim događajima. Naime, 26. novembra 2008. grupa od deset terorista u retko koordinisanoj akciji izvršila je teroristički napad na Mumbaj (Bombaj). Članovi ozloglašene islamske terorističke grupe Laškar-e-Taiba su u naredna tri dana ubili 175 ljudi, a više od tri stotine ranili. Zanimljivo je da jedan od kultnih bolivudskih reditelja Ram Gopal Varma 2013. snimio film 26/11 zasnovan na ovim događajima ali je, objektivno, izvanredni Varmin film ostao previše lokalan i izmakao međunarodnoj pažnji. Marasov film svoje filmsko faktografsko uporište nalazi u dokumentarnom filmu Surviving Mumbai, kratkometražnom video-zapisu napravljenom na licu mesta. Mora se reći, u Hotelu Mumbaj, Maras viđenje ovih događaja daje ne samo precizno, vešto i spretno, no svom filmu podaruje na planu stila, ali isto tako na planu forme i ideologije, osobeni pečat autentičnosti. Iako su teroristički napadi izvršeni sinhrono na nekoliko lokacija u gradu, Maras je iz razumljivih razloga akcenat stavio na dešavanja u hotelu Tadž gde je bila stacionirana glavnina terorista i gde je, objektivno, masakr bio najveći. U svojim najboljim trenucima indijski filmovi o terorizmu slede logiku ili-ili. Hinduistička perspektiva u njima ne dopušta relativizaciju terorističkog narativa. Tamo gde terorizam konstituiše osobeni jezik nasilja, pod ma kojom konfesionalnom, etničkom ili političkom platformom, gotovo sinhrono se uspostavlja jedan kontrajezik, kojim reaguje ugrožena zajednica. Problem nekih fascinantnih indijskih filmova terorističke serije nastaje onda kada zakažu mehanizmi rotacije istog semantičkog kruga. To praktično znači da se samo multiplikuje spirala nasilja ali da se malo pažnje posvećuje uzročno-posledičnom sledu, kao i odgovarajućem kontekstu. Marasov film, i to je ono što ga čini retko uspešnim, ne presuđuje i ne morališe, on je sav u funkciji razumevanja a ne arbitriranja. Ono što u Hotelu Mumbaj najviše pleni, a takvih stvari nije malo, u prvom redu su kolektivistički koncept sveta, ideja solidarizma, snaga ugrožene zajednice koja se uspostavlja jedinstvom ali pre svega, i to naročito pada u oči, ljudsko dostojanstvo. Nijedan akter Marasovog filma, i što je fascinantno čak ni teroristi, nije unižen nekim ishitrenim negativnim kvalifikativom. U čitavom filmu ne izgovara se na račun brutalnih terorističkih ubica nijedan diskvalifikativ, nijedna pogrdna atribucija. Koliko god su Marasu dragi njegovi (anti)junaci, a zatočenici Hotela Mumbaj su svi takvi, svi poseduju resurse hrabrosti za koje nisu ni znali da ih imaju, toliko on pokazuje puno razumevanje za religijski i politički izmanipulisane teroriste, i sugeriše nam da u njima nije sve ugašeno i da nisu zamrli aspekti ljudskosti. Postoji u Hotelu Mumbaj jedan od najlepših oksimorona u ovom filmskom milenijumu: Imran, terorista koji bez oklevanja raznosi ljudske mozgove iz najneposrednije blizine, gledajući pritom žrtvama u oči, odbija da stavi ruku u brushalter žene koja je njegov talac… Tamo gde ništa nije sveto, jer više nismo u Božijoj zemlji!