Evropa od koje bežimo

Zov vedrih vidika je knjiga eseja i novinskih članaka o nedostižnoj, a za Srbiju više puta izgubljenoj Evropi. Autor Mihal Ramač to geopolitičko lutanje Srbije u knjizi opisuje sa izrazito jakim ličnim pečatom kroz sećanje na svoje detinjstvo i profesionalni novinarski angažman. Publikacija je podeljena na dve nesrazmerne celine. Veći deo zauzimaju prilozi o odnosu bivših socijalističkih država prema procesu integrisanja u EU. Drugi, manji – o medijima u autoritarnoj i tranzicionoj Vojvodini i Srbiji. Kroz celu knjigu je dobro vidljiva Vegelova teza da je Versajskim mirom Srbija bila ubačena u srednjoevropski heterokosmos, ali baš tu šansu nije znala da iskoristi, jer je kao prioritet stavila Jugoslaviju, odnosno rešavanje u regionu svog nacionalnog pitanja. Štaviše, pokazalo se da široki slojevi srpskog i jugoslovenskog društva ne samo da nisu hteli da postanu deo ujedinjene Evrope, već da ni mnogi novinari nisu najbolje razumeli Zapad, jer kako piše Ramač, „nisu ga videli kao demokratiju, već kao kapitalizam“. Kao robu. I nije to samo nagli zaokret u smislu kolektivnog nasuprot individualnom, koje je u „jogurt revoluciji“ uzelo maha, već i prvi vesnici samoobmane i velikih laži podanika i karijerista Miloševićeve politike, koje Ramač groteskno opisuje kako su Dobricu Ćosića upoređivali s Vaclavom Havelom. Ramač veoma jasno zumira kontrast između država bivšeg komunističkog bloka: s jedne strane siromašna Srednja Evropa, koja je pad Berlinskog zida prepoznala kao ozbiljnu šansu da se istrgne iz ruske orbite, i s druge Srbija – koja je svim snagama poželela da zauzme to njihovo upražnjeno mesto pored Rusije. Turska je tada vapila da joj se ukaže takva prilika kakvu su imale bivše jugoslovenske republike. U knjizi eseja Pamuk piše da su pripadnici njegovog i većine prethodnih naraštaja verovali u viziju Evrope više od samih Evropljana. I dok su Turci bili smatrani nepoželjnim Evropljanima, Ramač piše da su Jugosloveni iz Vrbasa krajem osamdesetih u Poljskoj bahato pripaljivali cigarete novčanicama od hiljadu zlota. Autor je uverljiv i u iznošenju činjenica koje je o nama iz predratnog vremena imao skoro svaki stranac: vozovi su kasnili, a mračne stanice su metafora ne samo usnulog jugoslovenskog društva, već i transformacije srpske države, koja nema najjasniju viziju kuda treba da se u nadolazećem milenijumu kreće. Niz beznačajnih epizoda – tako noviju istoriju Ramač naziva dok sređuje arhivu i pregledava svoje stare izveštaje. „Zar je Srbija tih četvrt veka zaista bacila u bunar? Zar se samo ratovalo, otimalo, pretilo, lagalo i klelo“ – retorički se pita on. Ramač piše da je osamdesetih godina prošlog veka mislio da urednici samo zbog straha za fotelje budno mere svaku reč o Poljskoj i Valensi. Mnogo kasnije je shvatio da ih je vodio strah od jeresi; od raspada komunističkog sveta. Strah od demokratije i slobode, zaključuje on. NJegovi tekstovi nas vraćaju u dubioznost političkog života i ponavljanja događaja kao u Danu mrmota. Politički komesari su početkom devedesetih dovođeni iz Politike da uređuju novosadski Dnevnik, ali toga smo bili svedoci i pre nekoliko godina. Mrak je još uvek na železničkim stanicama, vozovi kasne, a pojedini, kao što je linija Novi Sad – Beograd prestali su da saobraćaju. Ramačevo putovanje u Evropu nije vezano samo za Srbiju. Ako Srbija sasvim svesno odbija da bude deo demokratskog sveta, Ukrajina, uostalom kao i Turska, to bi jako želela da bude. Krajem januara ove godine 30 intelektualaca, među kojima su Magris, Vargas LJosa, Kundera, Konrad, Mihnjik, Pamuk, Ruždi i drugi, potpisali su manifest kojim se izražava zabrinutost za budućnost Evropske unije: prozaično parafraziram – da li će Evropa biti ideja ili buvljak na kom će svako imati svoju milka čokoladu. U ovoj knjizi za Ramača je bajka ne samo EU, već i Ukrajina. U stvari, Ukrajina u Evropskoj uniji. Slobodna od ruskih okova. Poslednja antikolonijalna borba u Evropi upravo je ona za demokratsku Ukrajinu. Istovremeno, Srbija svojevoljno sebe nudi kao rusku guberniju samo da ne bude kolonija Zapada, ne shvatajući da tu već odavno nema prostora za izbor. Slava nesvrstanih pre je bio incident, a ne istorijska konstanta.