Pokoravanje Univerziteta

Vlast je očigledno naumila da stavi šapu i na Univerzitet, oduzimajući i minimum sloboda ostavljen građanima: za predsednika Upravnog odbora Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, Vlada je postavila svog poverenika Zorana Avramovića, visokog funkcionera SNS-a, i profesora na Megatrendu. Avramović je, štaviše, bio drugi čovek Ministarstva prosvete u vreme Miloševića, kao član Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja. Da bi osigurale stegu, aktuelne vlasti su zaposele većinu u navedenom UO, pa su kolektivu neprihvatljivi članovi i profesori Dragan Simeunović sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu, Zoran Jevtović, sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu i Nina Mudrinić Milovanović iz beogradskog Centra za savremenu umetnost. Zaposleni su uputili pismo protesta povodom ove odluke na četiri adrese - kabinetu predsednika Srbije, predsednici Vlade, ministru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i rektorki Univerziteta u Beogradu. I pride pojedinim medijima. Ugroženu samostalnost, direktor dr Petar Bojanić je naglasio navodeći da je Institut u svoje vreme okupljao disidente, izbačene sa Filozofskog fakulteta, i bio pribežište za sve slobodnomisleće. Idejama nauke van klišea bili su posvećeni od1992. godine - Božidar Jakšić, Zagorka Golubović, LJubomir Tadić, Svetozar Stojanović, Dragoljub Mićunović, Zoran Đinđić.., sve do oštrog zaokreta udesno u rukovođenju institucije. I nedavnog upliva stranačke politike. „Od početka rada Instituta, njegova autonomija je bila uvažavana, budući da su sve vlade Republike Srbije, kao i Ministarstva prosvete i nauke, odluke o svojim članovima UO Instituta usklađivale sa naučnim i projektnim ciljevima Instituta. S puno poverenja građeni su dobri odnosi sa najstručnijim i najangažovanijim predstavnicima društvenih i humanističkih nauka svoga vremena koji su radili u Institutu“, naglašeno je u tom dopisu. Protiveći se da im se izvršna vlast meša u naučno-istraživačku delatnost, baš kao što ne žele da učestvuju u bilo kojoj vlasti, pokušali su da zaštite zajednički rad svih zaposlenih u Institutu, ali „i republikansku tvorevinu institucije koja traje bez obzira na to koja je politička i ideološka struja na vlasti“. Svoj uspeh u naučnom radu pripisali su ne samo stručnosti saradnika i angažmanu direktora Instituta, Bojanića, već i dobroj saradnji sa članovima UO, nikad do sada selektovanim bez konsultacije sa zaposlenima. Presedan imenovanja Avramovića drastičniji je i bolniji, jer je u suprotnosti sa Odlukom o utvrđivanju liste konkurentskih visokoškolskih ustanova. Po kojoj neko sa Megatrenda ne može da obavlja najodgovornije funkcije na Institutu, kao delu Univerziteta u Beogradu. A ko je, uopšte, Zoran Avramović, „manje poznat širokoj javnosti, a ’nažalost’, vrlo poznat stručnoj zajednici“, kako je apostrofiran jednom prilikom u medijima? I kakve veze ima sa filozofijom, osim što je diplomu Filozofskog fakulteta zadobio radom „Ideja društvenog progresa u delima Marksa i Engelsa“. Bliskošću sa vlašću osvojio je mesto direktora Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja. U javnom prostoru borio se za smanjenje „zapadnog uticaja u medijima - kupovinom TV kuća, novina, portala…“ Javno je pitao kako je ostvarivan i strani profit i sprovođeno „mešanje u društvene, ekonomske i političke procese Srbije“, što zvuči kao predikcija onoga što sada počinje da se dešava na Univerzitetu. Najzanimljivije u svemu je to što jedan od novoimenovanih članova UO Instituta, Dragan Simeunović - nije imao pojma o poverenoj mu dužnosti, niti je „zainteresovan za učešće u bilo kakvim upravnim odborima i programskim savetima“, kako je rekao za Danas. Takođe, „ukoliko njegovo imenovanje zaposlenima predstavlja neki problem, apsolutno ne želi da u tome učestvuje“. Pa ko će onda da upravlja Institutom za filozofiju i društvenu teoriju? Zna se, onaj ko se u sve razume i u sve sa pača, onaj koji nam određuje život do sitnih detalja i postavlja čak i „profesionalne“ predsednike kućnih saveta. Onaj kome je kontrola opsesija i misija, način da zauvek vlada.