Čiko, je li sav ovaj narod tvoj

Ako je ideja zaista bila da se dva suprotstavljena pola Srbije prebroje, uspela je: i jedna i druga strana dobile su argumente da proglase pobedu. I sve to bez nasilja. Problem je, međutim, što se i posle velikih mitinga vlasti i opozicije ne nazire početak oslobađanja zarobljene države i smirivanja opasnih tenzija. Tačno je da je na skupu Aleksandra Vučića bilo više ljudi, ali je jasno i da se za građane okupljene na opozicionom skupu 13. aprila ne može reći da su bili malobrojni - s obzirom na prepreke kojima su bili izloženi, od širenja straha od nasilja, do ometanja saobraćaja. I tačno je da solidan broj demonstranata u Beogradu ponovo okupljenih nakon Vučićevog skupa, ide u prilog tvitu Đorđa Vukadinovića – „on može da okupi više (mada ne mnogo više), ali mi možemo da izdržimo duže“. Ali, logično je pretpostaviti i da će vlast, koja je uspela da dobar deo svojih „pristalica“ pod pritiskom sprovede na miting 19. aprila - što više nije nikakva tajna - isto uspeti da uradi i na sledećim izborima, kad god da se oni dese. A izborni glas jednako je vredan, bio on dobijen prisilom, ili kao odraz slobodne volje objektivno informisanog građanina. Jasno je, zato, da nikakvih promena i uspostavljanja balansa u zemlji ne može biti bez iole fer izbornih uslova, uključujući oslobađanje medija, prvenstveno televizija s nacionalnom frekvencijom. A to je, posle mnogo lutanja i preterivanja, postavljeno kao zajednički zahtev demonstranata i stranaka koje u protestima učestvuju. Postoji, međutim, još jedan uslov - da se deo dosadašnjih birača stranaka vlasti predomisli i svoj glas poveri nekom drugom. Recimo, oni koji su u petak pristali da dođu u Beograd, ali su ostali da čuče pored parkiranih autobusa, ne želeći da slušaju govore onih u čije ime su toliko poniženi. Ali, da bi to svoje nezadovoljstvo iskazali i na izborima, potrebno je da postoji „druga strana“ koja deluje kredibilno i dovoljno snažno da eliminiše njihov logični strah od posledica odluke o uskraćivanju poslušnosti aktuelnoj vlasti. Na postojanje takve alternative ni najmanje ne upućuje ona gotovo opšta svađa na opozicionom polju koja je usledila dan nakon Vučićevog mitinga - i sve to uprkos gotovo unisonim, samoohrabrujućim ocenama nezadovoljnog dela Srbije da na skupu vlasti, uprkos uprezanju svih raspoloživih resursa, ne samo da nije bilo spektakularne masovnosti, već je gotovo „bola oči“ ravnodušnost dobrog dela posetilaca prema govornicima i izgovorenom. Prštalo je na Tviteru, i šire: ima prazničnog prekida – šetaćemo sami, niko ne odlučuje u naše ime. Ako vlast ne pristane na dijalog do 4. maja, nećemo se razilaziti dok naši uslovi ne budu ispunjeni - to ste obećavali i ranije pa ste odustajali posle dva sata. Imamo tim za pregovore - nije to tim za pregovore, nego ekspertski tim - ko ih je predložio, s kakvim mandatom, u čemu je poenta, zašto ovaj, zašto onaj ... Nije poslednja unutaropoziciona razmena optužbi za nameru da se „uguši“ odnosno „preuzme“ protest bila prva, a verovatno ni poslednja - naročito s obzirom na činjenicu da se nova scena tek konstituiše i da je, posle „objedinjavanja DS“ i osnivanja stranke Dragana Đilasa, na redu „porađanje“ Građanskog fronta. I nije sporno da svi ne misle isto - naprotiv, ta vrsta slobode je ono što Srbiji nedostaje. Ali je problem ako se izgubi svest o višem cilju. Mnogo puta primenjeni metod „korak napred, nazad dva“ nije onemogućio postizanje važnog početnog rezultata: posle dugog mrtvila, sada postoji snaga koja može da utiče na ponašanje vlasti - pa je, recimo, naterala na kampanju „Budućnost Srbije“ tokom koje su došle do izražaja i neke slabosti, poput problema sa privođenjem „pristalica“. Sve to, ipak, ne znači da je proces izvlačenja zemlje iz čvrste ruke jednog čoveka nezaustavljiv. Ako neko na opozicionoj sceni misli da je važnije baviti se sopstvenim pozicioniranjem i čekati da se vlast sama „ulupa“, što pristankom na nepopularno rešenje za Kosovo, što pucanjem već ozbiljno napregnutog sistema pritisaka na građane - valjalo bi da, makar na Vikipediji, pročita nešto o trajanju diktatura. I da pošteno prizna da do prave diktature još nismo ni došli.