E, sada je dosta

Dobro veče želim društvenom talogu! Dobro veče, lažna elito! Dobro veče promoteri mržnje, nasilja, linčovanja žena i dece! Dobro veče psihopate, ološi i dobroplaćenici! Čast mi je biti večeras u vašem društvu. Ovo je samo deo govora Milice Kralj na protestu u Subotici. Zbog drugog dela mnogi su zaplakali. Prvi od 5 miliona razloga zbog kojih je ova rediteljka bila tamo, potpuno je ličan. Subotica je bila njen drugi dom sve dok se iz njega nisu iselili oni koji su činili taj dom. „To je bio zločin nad mojim srcem i mojim životom. Drugi od 5 miliona razloga je činjenica da je iz ove zemlje otišlo 650.000 mladih ljudi.“ Ako se iko pita imamo li šanse da uredimo zemlju po normama civilizovanog društva, ona odgovara - nemamo – osim ako se sami za nju ne izborimo. I ako nas savladaju strah i apatija - najgori među nama vladaće zauvek. Kad osetiš, taj strah ili tu malodušnost… „… A ti se setiš još 5 miliona razloga i kažeš: E, sada je dosta! Jeste, svi su nas razočarali, ali kao ova vlast niko nas nije ponizio. Mi smo zaslužili priliku da vidimo umemo li mi uopšte da živimo normalnim životom.“ Za sada … … Taj spisak epiteta kojima predsednik svega i svih časti narod se povećao. Sada su na ulici i fašisti, fašistički tajkuni, izdajnici, bogataši protiv siromaha… Pretnje se umnožavaju, sada su targetirani novinar Sloba Georgiev, Rada Trajković… Sve granice su pređene i ne znam više ni kako bih nazvala našu stvarnost, koji je to žanr. Svi žanrovi su prevaziđeni i valjalo bi izmisliti novi. Ponekad mi se čini da smo u ekspres loncu koji samo što nije eksplodirao, a nekada izgleda kao da tek vrijuckamo. Ne znam ni gde je dno. Čovek ovde kad god da pomisli: evo, ovo je dno, ispod ne može, otkrije da postoji još bar nekoliko nivoa trpljenja. Pa se pitam, da nismo mi odavno potonuli ispod nivoa tog dna, te ga nikada nećemo ni dosegnuti. Targetiranje ljudi je monstruozno, to smo već prošli sa konkretnim žrtvama i neshvatljivo je da to ponovo živimo, da mi to ponovo trpimo i, još čudnije, da nekakva slobodna Evropa to mirno posmatra. Ali drugi za druge, ne znam šta je to sa nama. Zašto ćutimo i trpimo. Jasno je ko su ljudi na vlasti, o njima više ne mora ništa da se kaže, ali pitanje pre svih pitanja je ko smo mi s ove druge strane. Ko smo? Mi smo, očigledno, žrtve nasilja, klasične. I ova situacija nije održiva. Ako vas neko sve vreme tuče ispod pojasa, sudija se pravi da to ne vidi, pritom govori da vi udarate mimo pravila i da ste vi siledžija, a vi znate da ako vratite ijedan udarac, bilo kakav udarac, i slab, onda će se upaliti sva svetla i alarmi da ukažu na vas, igrica se obrnula, laž osvaja bonus poene. Pitanje je šta da radite u toj situaciji jer ovo je borba protiv zla. I to je večito pitanje, na koji način odgovoriti na zlo? Kada neko želi da vam nanese zlo, iz nekog razloga, kako se na to odgovara? Zlo neće da odustane, ali kako da ga zaustavite? Nemam pravi odgovor. Da li se zlu odupireš i čekaš da se ono od tebe odbije samo ili tom zlu moraš da uzvratiš na neki način? Uzvraćati zlu dobrotom nije efikasno samo ako nemaš strpljenja, a postoji uvek i lakši put. Nažalost, ljudi su postali zli, jer se tako lakše prilagođavaju teško obolelom društvu i u njemu nalaze mesto za sebe tako što gaze po strpljivoj dobroti. Brzo vreme. Ali sve je do nas. Neki narodi, koji drže do sebe, ne bi mogli ovako dugo da trpe niti torturu nad na primer kulturnim nasleđem, niti nasilje nad zdravim razumom. Jer, ovo što je naša svakodnevica je nasilje nad svim porama uređenog društva i nad svim zdravim ganglijama u glavi čoveka. Ako nas već vidite kao žrtve, imate li odgovor zašto pristajemo da smo žrtve tako dugo? Ne znam, danima o tome razmišljam. Ipak, nadam se, jer lako je biti pesimista, da se ovaj narod rasanjuje i budi. Jednostavno je: podigneš glavu, ispraviš kičmu i kažeš: e, sad je dosta! Hoću da živim normalnim životom, da ne znam ko je ministar, ko sekretar ministra, ko portparol ministarstva. Vlast mora da bude smenjiva i da bude servis građana. Vlast mora da odgovara pred svojim građanima i da ih se plaši. Govorili ste o prijateljima koji su napustili zemlju? Tokom 90-ih moje najbolje prijateljice su napustile zemlju. Neke su se vratile, misleći da će ovde biti bolje, jer ovo je njihova zemlja. Ali, krenuo je novi talas odlazaka, i tako je moja prijateljica sa svojom ćerkom, koja mi je bila kao dete jer sam joj kuma, a nemam svoje dece, odlučila da ode. Kada je mržnja ovde ponovo postala moderna, moja prijateljica je presekla i odlučila da zbog deteta ode negde gde je mržnja prevaziđena kategorija, gde postoji šansa da shvatiš da je život lep. To me je emotivno pokosilo iako njenu odluku razumem i podržavam. E, to je bio zločin nad mojim srcem, nad mogućnošću da s nekim koga voliš deliš svoj život. Takvih zločina u ovoj državi, u trenutku kada sam se obraćala u Subotici, prema zvaničnim podacima je bilo više od 650.000. zločina nad prijateljima, majkama i očevima. Ova država ne čini ništa da te ljude zadrži, da ih nečim stimuliše i tom talasu odlazaka se ne vidi kraj. I sada, postavlja se pitanje: da li će ovde da žive samo nekakvi zombiji u pelenama koji će da glasaju kao roboti za partiju na vlasti, i u čemu je smisao patriotizma danas. Miting SNS, bizarni spot sa sendvičima kao najava…? Spot sa sendvičima je nasilje nad dobrim vaspitanjem, nad ljudima koji podržavaju vlast a koje kupuju za džak brašna, dve paštete i sendvič u autobusu. Suštinski, vlast baš briga za njih ako nisu glava na mitingu ili zaokruženi glasački listić. Ograđivanje tih ljudi u kaveze je prava slika brige vlasti o njihovim biračima. Nažalost, kao da je u našem mentalitetu urođena potreba za vođom, ljubav prema vođi, divljenje vođi. Kako reče jedna baka: „Nemam ’leba da jedem, ali volim Vučića.“ Ne znam da li je to promenljivo. Verujem da imamo šansu samo ako se probude mladi, pa kažu: nećemo tako da živimo, kakvi lideri, kakvi bakrači. Ali sve dok čekamo nekog lidera, da se spusti s neke tek otkrivene planete, da nas spasi ove pošasti, nećemo uspeti. Spasioca lidera nikada nećemo dočekati. Supermeni spasioci možemo biti samo mi. To mora da se menja u našim glavama, a to će dugo trajati. Ipak, ko zna, možda se desi baš neki iznenadni kvrc. Ukoliko nam međusobne podele ne pomognu da demokratija zauvek zamre? Gnušam se pozicije u kojoj su neki u ulozi nekakvog kritizera svega i sa distance. Zasuči ti rukave, uđi u blato, kopaj ako hoćeš da vidiš gde je dno, a nemoj stajati sa strane i govoriti loša ti je lopata, sporo kopaš ili dugo kopaš, nema kraja… to nigde ne vodi… to nas je dovelo evo dovde, do nigde. Nismo mi slučajno ovde gde smo. Nigde. Neke stvari moraju biti iznad svih nas, iznad svih naših sujeta. Recimo, borba za kulturu mora biti izvan svih naših podela, izvan toga šta ja mislim o nekoj osobi pored ili iza mene, ako se zaista borimo za sistem u kojem ćemo biti pristojni građani uređene države, a ne nekakvi bednici osmog reda samo zato što mislimo drugačije od nekoga ko nam je naredio kako treba da razmišljamo. Uostalom, da kultura ima svoje mesto i svoj značaj mi ne bismo imali toliko nasilja, ne bismo bili polupismeni, agresivni i primitivni, nego bi na svet gledali drugačijim očima, široko. Naše biće bilo bi daleko bogatije, videli bismo lepotu. Umeli bismo da se radujemo. Da je ovo ozbiljna država, ona bi imala strategiju o kulturi i deca bi od malih nogu znala da je kultura ljubav prema onome gde pripadaš, pa samim tim i prema celom svetu. Podela na patriote i izdajnike potiče iz neznanja, potpunog odsustva razumevanja stvarnosti? Ako nisi sa mnom, protiv mene si? To je targetiranje i to je takođe nasilje. Ako ne mislim isto, ja sam izdala, a ne znam ni šta sam izdala. Na primer, ja nemam pojma gde živim, ne znam gde su granice moje države. Kada čoveka koji odlučuje o svemu, tog svepredsednika pitaš, on viče, urla nešto što nije u vezi sa pitanjem. Umesto da kaže svom narodu gde su granice ove zemlje, šta on to pregovara, on drekne: ua, izdajnici! Vrh vlasti vrši potencijalno nekakav kriminal, a on optužuje narod da su kriminalci. Toliko je jaka ta mašinerija zla da nijedan pristojan i vaspitan čovek nema način da na to adekvatno odgovori. Jedini način je da budemo istrajni u protestima i da se ne delimo među sobom, to jest da prihvatamo da smo različiti. Drugi način ne vidim. U ovom momentu nekih razdora koji se čuju oko organizacije protesta, pitanje je šta su dometi protesta? Mislim da protesti pre svega utiču na mentalno zdravlje našeg svepredsednika. Drugo, neke svoje ljude morao je ipak da žrtvuje, iako je i dalje to nedovoljno jer na svakom ćošku su Jutke i ostali jutkari. Ima tu još 5 miliona pitanja na koje on nije dao odgovor. Ko je ubio Olivera Ivanovića, Staniku Gligorijević, ko novinare proglašava za legitimne mete nasilja, šta radi tata ministra policije sa 300.000 evra, ko su kompletni idioti iz gradske vlasti koji su rušili u Savamali… Ako imaš stranačku knjižicu, nemaš problema sa odgovornošću. Nema odgovornosti. Oteli su reke, zagadili vazduh, betonirali drveće, ispoklanjali diplome, zatim i zemlju. A ko smo mi što to mirno gledamo? Protesti su pokazali da postoje ti neki nevidljivi ljudi koji žive izolovano u svojim privatnim oazama? Mislila sam da su svi pristojni ljudi negde već otišli. Ali nisu. Kada je moja generacija izašla ’96. na protest i mi smo se jedni drugima čudili - otkud ovoliko pristojnog, mislećeg sveta. Sada, i dalje mladih ljudi nema u dovoljnoj meri, ali su se pojavili baš u momentu kada sam već počela da se osećam beznadežno. To me ohrabrilo, jer oni su budućnost Srbije i vreme je da shvate da su oni ti koji mogu da menjaju i Srbiju i svet. Nisu budućnost Srbije autobusi sa penzionerima koji kliču nekom diktatoru. Ali pošto se tom mladom, odvažnom svetu ne obraćaju mediji, mislite i da ne postoje. Svi ti ljudi, pa i ja, zatvaraju se u mikrosvetove, da bi se zaštitili od svakodnevnog ludila, nasilja kojem smo izloženi već od momenta kada se probudimo. Hteli ili ne, upalite TV, prođete pored nekog kioska, uđete u gužvu u saobraćaju ili u autobus koji se raspada, sa sve šoferom koji je nervozan jer radi u preduzeću u kojem uvek neko nešto mulja, pušta da se sve raspadne, ne bi li ga ko kupio za što manje novca. Postoje ti ljudi koji imaju svoje mikrooaze, ali ako je ta subota, taj petak ili četvrtak, zavisi kako u kom gradu, nekakva oaza da se ljudi malo smire sami sa sobom, razumeju, odahnu dušu od truleži vladajuće politike, i to je nešto. Da vide da nisu sami. I neka nas je 20, mi sada znamo da nas ima 20 i da nismo sami. To ostajanje podrazumeva neodustajanje? Da. Mada, često se čovek oseća besmisleno. Evo, trideset godina raznih šetnji protiv iste vlasti! I? Gde smo došli? Nigde. Naše su žrtve, naši su gubici veliki. I, praznina je velika, a ništa usput nismo dobili. Ali to nije razlog da odustajemo. Nema odustajanja! Ako smo već ostali ovde, ako zaista volimo svoju zemlju, mi nemamo pravo da odustanemo ma koliko to nekada zvuči utopistički i ma koliko se osećali uzaludno i ma koliko sumnjali da su promene moguće. Nemamo na to pravo. Naša je građanska obaveza da se borimo za to da imamo uređenu državu. Neki ljudi, upisani u enciklopedije kulture, zauvek su nas napustili. Da li ste mogli da zamislite da će taj njihov kraj na ovom mestu tako da izgleda? Što se tiče države i njihovog kraja, država tu nije mogla mnogo da se meša jer su ti ljudi bili obožavani kod naroda. To je njihova publika koja ih voli i među tom publikom oni žive i dalje. I sa te strane niko im ne može naneti nepravdu. Ono što je, međutim, izvesno jeste da neki od njih, kao na primer moj otac, takav kakav je bio, skroman i stidljiv, nenametljiv čovek, u ovakvom bahatom i nametljivom društvu ne bi uspeli da postanu to što jesu. Drugačiji je sistem vrednosti. I razumem zašto nije lako danas mladim ljudima koji u nešto ulaze čista srca i obraza, bez interesa, zadnjih namera i bez partijske knjižice vladajuće stranke. Neke nepravde iz moje mladosti, kada o njima mislim, gotovo su romantizam u odnosu na ovo što mi danas živimo. Predsednik jedne države, i predsednik svega mogućeg, nakon ubistva čoveka, brutalno streljanog u po bela dana, koji je bio i politički subjekt, izađe i počinje da viče na novinare, da urla na zamišljeni narod, da vređa nagoveštaj bilo kakve istine... To nije normalno, ali on je jasan. Šta smo mi? Ko smo mi? Koliko je moguće još ovo trpeti? Šta je sa nama problem? Imate li odgovor? Ja se pitam i šta je sa Beograđanima, grad nam nestaje pred očima. Da li je moguće da smo dopustili da nam neko grad ruši. Dođe tako neki čovek i po svom neukusu pravi neki novi grad, po nekom svom nahođenju, bez da pita građane, struku… Pitaju se valjda promoteri cementa … gde bismo mogli danas da betoniramo, ostalo nam… To je zločin nad Beogradom! Kad prolazim preko mosta okrećem glavu jer mi celo telo vrišti od onog užasa od Beograda na vodi, osećam se nemoćno. A Kalemegdan?! Zamislite u Italiji da neko u kulturno nasleđe hoće da udara eksere? To bi bilo opsadno stanje. Najnormalnije civilizacijske vrednosti kod nas su postavljene naopako, isključivo zato što je to stvar našeg mentaliteta. Mi to izgleda volimo, da nas neko tako tlači, a mi da ga obožavamo. Moramo da se menjamo! Prvo sebe. Jer do nas je. Do svakog od nas pojedinačno. Svet je daleko lepši od onoga što nam se prikazuje. Život je daleko sadržajniji od onoga što nam se nameće. Naša situacija je veoma loša, a stvar je jednostavna. Dignemo glavu, ispravimo kičmu, i kažemo: e, sada je dosta!