Enormno skupo vašarište

Uzaludno su građani Beograda, zgroženi dubokim naprednjačkim oranjem po arheološkim lokalitetima, organizovali proteste i na ulicama čekali gradonačelnika Zorana Radojičića da im se obrati. Delovao im je kao fin čovek, a i funkcija mu je malo značajnija od one koju ima Goran Vesić, lik poznat po tome što ne priznaje reč stručnjaka, već samo svoje partije („Kandidujte se na izborima, pobedite, pa ćemo razgovarati“). Nisu ga dočekali – i bolje što nisu. Koristeći sigurnost partijskog glasila Studija B i ne izlažući se neprijatnosti koju donosi dijalog sa građanima, rekao je sve što je potrebno da bi se znalo u kom pravcu će delati tokom najveće devastacije Beograda u mirnodopskoj istoriji. Potrebna je modernizacija, smatra gradonačelnik, a divan primer za to je činjenica da su Parižani bili zgroženi kada im je podignut Ajfelov toranj u kom sada uživaju, kao što će Beograđani uživati u gondoli. Naravno, nije se osvrnuo na činjenicu da graditelji tornja nisu srušili pola Versaja da bi se „modernizovali“, ali je imao više nego slikovitu poruku za sve laike koji su protiv, pa makar se oni zvali SANU, Društvo konzervatora Srbije ili Srpsko arheološko društvo. Podsetio ih je da su tri najvažnija plana u izbornoj kampanji bila izgradnja beogradskog metroa, kalemegdanske gondole i Tiršove 2 i zapanjio se što se sada iko buni. A onda je dodao da očekuje da se pobune i kada bude podizana Tiršova 2 i patetično dodao da je neophodno „da se unaprede uslovi lečenja naših malih pacijenata, sa kojima će se smanjiti potreba o razmišljanju o odlasku u inostranstvo na lečenje“. Nisko, čak i da nije shvatio više nego jasnu poruku stručnjaka - zaustavite uništavanje kulturnog nasleđa. U stvari, pre bi se reklo da se radi o tipičnoj naprednjačkoj manipulaciji na granici bezobrazluka: ti koji se bune, uvek će se buniti, sutra će im smetati i što lečimo decu. Pa, ti koji se bune su upravo oni koji ističu da neće enormno skupo vašarište u Beogradu dok se deca leče SMS porukama. I za razliku od gradonačelnika vrlo su zbunjeni činjenicom da je gondola prioritet nad bolesnom decom iz Tiršove. Ali u jednom delu izjave gradonačelnik je u pravu - da, ti koji se bune buniće se i zbog izgradnje Tiršove 2 ukoliko gradskoj vlasti padne na pamet da sruši Narodno pozorište i podigne je na tom mestu. Ili, ukoliko se odluči za lokaciju na kojoj ljudi regularno žive i rade a raseli ih mimo zakona, koristeći noćne fantome, silu i bezakonje, što je sasvim mogući scenario imajući u vidu da su svi atraktivni lokaliteti od strane naprednjaka već kaparisani za neki „komercijalni“ projekat poput jarbola ili raspevanih fontana. Na dečjoj bolnici se niti zarađuje, niti ona privlači bugarske turiste, ali se može smestiti negde (pod uslovom da gradonačelnik odigra kako treba) po ugledu na „zakonska rešenja“ patentirana pre tačno tri godine. Noćno rušenje u Savamali, slabost pravosudnih organa da stanu na put suspenziji pravne države i nemoć građana da se odupru takvom državnom teroru otvorili su put SNS-u da od tada pa nadalje radi šta god hoće. Pa i da nekažnjeno ruši Beogradsku tvrđavu. Što da ne, potrebno je povezati dva tržna centra jer iz vizure naprednjaka turisti su oni koji šopinguju i baš ih briga za istoriju, umetnost ili arheologiju. U skladu sa tim, zašto bi onda državu Srbiju interesovalo mesto na listi Uneska? „Beogradska tvrđava, sa ostacima utvrđenja iz perioda Rimskog carstva, od 2015. je deo preliminarne liste lokaliteta za upis na Uneskovu Listu svetske kulturne baštine u okviru nominacije ’Granice Rimskog carstva’. Ova nominacija je posebno značajna, jer je transnacionalna i obuhvata sve države Evrope i Severne Afrike koje su bile deo antičkog Rima. To je najveći, najambiciozniji međunarodni poduhvat objedinjavanja lokaliteta u više od petnaest nacionalnih država. Upravo zbog toga ova nominacija je ne samo važan strukovni, već i diplomatski poduhvat. Međunarodna saradnja na izradi nominacije znači mnogo za pozitivniji imidž Srbije u svetu, ali i za razvoj turizma i stvaranje novih međunarodnih kulturno-turističkih ruta. Gradnja gondole osujetila bi upis na ovu prestižnu listu, jer bi devastirala arheološke slojeve rimskog perioda, i narušila integritet i autentičnost Beogradske tvrđave“, kaže za NIN istoričarka umetnosti docent dr Višnja Kisić. Dobro, gradonačelnika Radojičića interesuje, ali i za to ima stručno rešenje – tvrdi da su mnogi gradovi koji imaju gondolu dobili zaštitu Uneska. Nije precizirao koji, ali je verovatno čuo Vesićevu izjavu da je u pitanju Jerusalim (nikako London jer njihova gondola nedeljno proizvodi gubitak od 50.000 funti). Problem je što Jerusalim nema gondolu, ima plan za njenu izgradnju, i protest zbog nje ne samo u Izraelu već i od brojnih svetskih arhitekata poput Santjaga Kalatrave, Toma Mejna i Moše Safdija. Pritom plan ne predviđa da se polazna stanica ugradi u Zid plača, ali te informacije ne stižu kada je izvor Vesić. Baš kao što ne stižu ni one koje su nedavno odaslate iz Odeljenja istorijskih nauka SANU koje se projektu usprotivilo uz reči da bi „grubo narušio celinu jedinstvenog spomenika i viziju položaja Beogradske tvrđave na ušću dveju velikih reka kakav nema nijedan srednjovekovni grad“. Šteta, jer u saopštenju se kaže još i ovo: „A za pitanje pristupa Tvrđavi treba se prisetiti i nedoumice grčkih stručnjaka koji su u vreme svetskog kongresa arhitekata u Atini razmatrali mogućnost da se viševekovni prilaz Akropolju penjanjem po kamenim gromadama zameni uklesanim stepenicama, rampom ... ili, pomišljalo se čak, uspinjačom. Na to pitanje Korbizije, protagonista moderne arhitekture je odgovorio: ’Na kolenima, gospodo`“. Mada i da su čuli, ono što je sa naprednjake „moderno“ nadilazi Korbizijea, a i jako mrze kada neko pokušava da ih osujeti u bahatosti. Recimo, ministarka građevine Zorana Mihajlović je povodom krivične prijave zbog izdavanja dozvole za gradnju na zaštićenom području, koju je protiv nje podnelo nekoliko opozicionih poslanika, uzvratila da se „dokoni političari hvale svojim neznanjem“. Pritom nije mislila na sopstveno neznanje. Ministar kulture Vladan Vukosavljević je stao iza stručnih službi koje su nadležne (u ovom slučaju Republički zavod za zaštitu spomenika) i zaključio da njihova dozvola obezbeđuje legitimitet projektu. On kao prvi čovek kulture nema baš ništa da doda povodom razaranja Kalemegdana, niti ga se tiče što je potpis za radove koji je stigao iz Republičkog zavoda krajnje sporan - većina zaposlenih stručnjaka konzervatora je izjavila da nikada ne bi dala pristanak za izgradnju gondole, ali i da nisu pitani već je odluku donelo arhitektonsko odeljenje. Pritom, čak i direktorka Zavoda Mirjana Andrić u odgovoru na dopis Evropa nostra, priznaje da su unutar ovog odeljenja stavovi bili podeljeni od krajnje negativnih do „stavova da predložena trasa generalno ne ugrožava najznačajniji deo Kalemegdanskog brega sa Tvrđavom“. Imajući u vidu ko sve odlučuje o izgradnji gondole (najmanje tri ministarstva) izvršni direktor Evrope nostra Herman Parcinger, jedan od najvažnijih svetskih arheologa koji je angažovan na čuvanju i zaštiti evropskog nasleđa, uputio je pismo premijerki Ani Brnabić u kom apeluje da se zaustavi izgradnja. Podsetio ju je ili možda edukovao ( u svakom slučaju je blam da strani stručnjak mora da drži premijerki predavanje o vrednostima kojima njena zemlja raspolaže) na to da Tvrđava i okolni krajolik svedoče o ljudskom prisustvu od vremena neolita, uz važne keltske, rimske, vizantijske, mađarske, bugarske i srpske srednjovekovne slojeve, kao i o prisustvu Otomanskog i Habzburškog carstva. Takođe, da je i park Kalemegdan zaštićen i valorizovan kao prvi javni park u nezavisnoj Srbiji i da Beogradska tvrđava zauzima izuzetan geografski položaj i nudi estetički izuzetnu panoramu sa zidinama iznad ušća Save u Dunav. A potom joj objasnio koju štetu će Vlada na čijem je čelu napraviti ukoliko dozvoli ovaj projekat jer bilo koji građevinski radovi koji utiču na podzemne slojeve tvrđave ogromnog arheološkog značaja (a takva je izgradnja temelja za stubove gondole) značili bi „nepopravljivi i nenadoknadivi gubitak za današnje i buduće građane Beograda, Srbije, Evrope i sveta“. „Da je odgovarajuću studiju o proceni uticaja na baštinu uradilo neko nezavisno telo, gorenavedeni štetni aspekti predloženog projekta žičare bili bi za vašu Vladu očigledni. Zaista je za žaljenje što Vlada nije naručila takvu studiju pre donošenja konačne odluke o projektu žičare. To je u suprotnosti sa najboljom praksom, usvojenom širom Evrope na osnovu niza relevantnih međunarodnih i evropskih dokumenata koje su usvojili Unesko, Savet Evrope i Evropska unija, a mnoge od njih je potpisala i Srbija...Od trenutka kada je Beogradska tvrđava stavljena na srpsku Privremenu listu lokaliteta svetske baštine Uneska, Evropa nostra je uzela na sebe da obavesti Centar za svetsku baštinu Uneska o predloženom projektu žičare i njegovom štetnom uticaju na kulturnu baštinu“, kaže Parcinger. Dakle, opet se o Srbiji priča u ozbiljnim svetskim organizacijama kao o banana zemlji. To je cena koju moramo da platimo jer kada Vučić izjavi „gondola mora da se izgradi” onda moraju da se suspenduju svi zakoni ove zemlje (Plan generalne regulacije i Generalni urbanistički plan Beograda izričito zabranjuju tu gradnju), a svi ministri i gradski funkcioneri su u obavezi da mu ispune želju. I u skladu sa tim su prinuđeni da eskiviraju i svoju zakonsku obavezu da u okviru ministarstva na čijem su čelu izrade ozbiljnu studiju isplativosti takvog projekta. Recimo, u otvorenom pismu ministru za trgovinu, turizam i telekomunikacije, grupa turizmologa, turističkih profesionalaca i vodiča je, zajedno sa mrežom glavnih putničkih agencija koje se bave prijemom stranih turista, izrazila ozbiljne sumnje u turistički potencijal projekta žičare i uputila gde im je studija izvodljivosti za projekat vredan 15 miliona evra. Biće da se studija izvodljivosti bazira na dečačkoj radosti Vučića zbog još jedne igračke koju će dobiti i tvrdnji gradonačelnika i njegovog zamenika da će to biti atrakcija za turiste. Koje turiste, nije ni bitno, jer je teško zamisliti da će državni budžet uvećati turisti koji pre Beograda nikada nisu videli žičaru. A sasvim je druga priča kada stižu turisti koje interesuje svetska baština. „Istraživanja kulturno-istorijskih lokaliteta koji su upisani na Uneskovu Listu svetske kulturne baštine širom sveta ukazuju na neverovatan uticaj na jačanje lokalne ekonomije, međunarodnu vidljivost i privlačnost ovih mesta, mnogostruki porast broja turista i prepoznatljivost od strane međunarodnih tur-operatera. Ovo sve više važi i za mesta koja nisu na Uneskovoj listi - a u kojima se vizija razvoja zasniva na održivom korišćenju i prezentaciji kulturnog nasleđa. Popularnost ovih mesta postaje toliko velika, da izazov nije kako privući turiste - već kako balansirati turističku eksploataciju sa očuvanjem istorijskih slojeva i lokalnog načina života. Zato jedino neko ko nije uradio osnovna istraživanja i ko nije upoznat sa globalnim trendovima u turizmu, ekonomiji, kulturnoj diplomatiji i upravljanju kulturnim nasleđem može viziju razvoja grada da zasniva na privlačenju turista gondolom“, kaže dr Višnja Kisić. Dakle, sledeći potez bi trebalo da povuče Ana Brnabić. Možda je to i pravedno imajući u vidu da tvrdi da Srbija nije podeljena na „sendvičare i takozvanu elitu“ jer će imati priliku da svojom odlukom zadovolji i jedne i druge. Do tada bi mogla da se pravi kako imamo pravnu državu i da ispoštuje odluku Upravnog suda (ukoliko i ona kao Vučić ne misli da su sudije „žute” i da njihove odluke ništa ne vrede) kojom je naloženo zaustavljanje radova na projektu gondola do donošenja konačnog rešenja o zakonitosti građevinske dozvole.