Ako si krompir ne tvrdiš da si parfem

Pa, manje-više ništa nije u redu sa SNS spotovima. Ponajpre zato što reklamiraju ono čega nema u radnji. A najava da će proizvoda biti za dve, dve i po godine kupcu ništa ne znači. Naročito kad je gladan. Jedino ispravno u reklamnoj strategiji ove stranke je to što se pridržava pravila da, baš kao i Koka-Kola, ne prestaješ da se reklamiraš ma koliko da si poznat i prodavan. Sa druge strane, Koka-Kola, za razliku od SNS-a, zna i da ne treba preterivati sa reklamom jer možeš da dodijaš potrošačima. Zato se njeni spotovi ne emituju svakodnevno već sezonski, pred leto i pred novogodišnje praznike - za razliku od SNS spotova koje na televiziji gledamo i van sezone izbora što, naravno, nije dozvoljeno. Mislim, nije dozvoljeno nikome ko nije vlast. Takođe, za razliku od Koka-Kole koja zna svoje prednosti i mane, pa i ne pokušava da se pozicionira na tržištu kao zdravo piće (jer to nije!) već kao zabavno piće, SNS svojim spotovima pokazuje da ne razume osnovne postulate reklamnog biznisa. Među prvima taj - da ne lažeš u reklami. Jer je sva mudrost dobre reklame u tome da istinu i samo istinu o svom proizvodu kažeš na gledaocu atraktivan način. Ako si, na primer, krompir, pa makar i ivanjički, ne tvrdiš da si francuski parfem samo lošije upakovan (što gledalac i sam vidi). Da stvar bude gora, SNS se predstavlja i kao krompir i kao parfem; i čovek iz naroda i najelitnija elita; i najbolji student sa doktoratom i onaj kome škola uopšte nije važna (još gore: nisu važni ni rezultati rada već sama marljivost makar bila i pogubna); i usamljeni borac protiv čitavog sveta koji se urotio i najbolji prijatelj svakoga ko iz tog sveta navrati do nas... Jeste to reklamna strategija: za svakog ponešto, ali se valjda zna šta se prodaje na buvljaku a šta u elitnim prodavnicama. I da se parfem ne prodaje na kvantašu, a da prodavci lažu kada tvrde da je baš svaki krompir iz Ivanjice. Ali, ne samo da se SNS u svojim reklamnim spotovima lažno predstavlja, nego lažno predstavlja i svoju konkurenciju na tržištu, što se takođe ne radi i to ne iz nekih moralnih razloga, već zato što je zakonom zabranjeno, čak i na našem nesređenom tržištu. Zato u reklami ne možete čuti „naš odvratni i mrski nam konkurent, propao mu biznis dabogda“ nego se samo, fino i kulturno, umilnim spikerskim glasom pomenu „drugi proizvodi“, pa se istaknu prednosti svog. Ali, pošto je u svetu ono što je zabranjeno istovremeno i kažnjivo, a kod nas, mimo sveta, samo zabranjeno, ali ne i kažnjivo, SNS nema nikakvih zapreka da poimence pljuje po svojoj konkurenciji. Pa smo tako gledali spotove (čije emitovanje se ne zna ko je platio) u kojima se Oliver Ivanović naziva izdajnikom opasnim po poredak. Preživele žrtve sličnog „promotivnog“ spota - Đilas, Jeremić, Obradović nazivani su lopovima i bogatunima koji, bez obzira na to što su navodno prebogati, ipak skrušeno odlaze kod neimenovanog tajkuna po hrpe novaca. A pošto se vlast obezbedila da do potrošača ne stižu ni vesti, a kamoli spotovi onih koji nisu vlast („negledanje ovih sadržaja omogućio vam je SNS“) ne samo da gledaoci nisu u mogućnosti da uporede i primete kako SNS bezočno krade ideje za svoju promociju (od Apela 100 do najnovijeg pešačenja na miting po ugledu na Ibarski marš Lokalnog fronta) nego im još taj ispražnjeni reklamni prostor popunjava ko drugi nego vlast - svojim sve brojnijim spotovima koji, posle negodovanja nejake javnosti, sada stižu do gledalaca bilo kao vest: SNS snimio novi spot! (čudna mi čuda), bilo kao „poziv na miting“ (kao da ljudi nisu „pozvani“ obaveznim prisustvom). I tu dolazimo do najsvežijeg (namerno ne kažem: najnovijeg jer je i vama i meni jasno da će spotova biti još oho-ho) promotivnog spota. U narodu poznatog kao sendvičarski spot. Koji je za svaku pohvalu jer prvi put u novijoj istoriji prikazuje istinu - prave se sendviči i najavljuju silni autobusi, a partijski maneken, za promenu, izgovara istinitu tvrdnju: nazivaju nas lopovima, diktatorima, lažovima, botovima, sendvičarima...