Sluzavi tragovi vlage

Uprkos eklekticizmu pri izboru radova i njihovom preteranom obilju, kao i izostanku bilo kakve vidljive koncepcije postavke, peto Trijenale proširenih medija Rekonekcija 2019 u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ mogla bi se proglasiti sasvim pristojnom „revijalnom manifestacijom“, kako su je najavili organizatori. Bila bi još bolja, primetili su izlagači i posetioci, kada bi se od svega ponuđenog napravio novi, uži izbor. Ali, valjda za to nije bilo dovoljno vremena usled tekućih problema u ULUS-u. Zvezda Trijenala svakako je Virgil Vidrih, scenarista, filmski reditelj, multimedijalni umetnik i profesor na Univerzitetu primenjenih umetnosti u Beču, poznat po nominaciji za Oskar za kratki film Kopirnica, i po tome što u svoje radove „uvlači“ publiku. Dobijena pokretna slika „portretisanog“ je, istina, slabo prepoznatljiva, izduženih, deformisanih oblika, koji zavise od blizine na koju se primaknete kameri, ali je kolektivni utisak – fascinacija (uglavnom dometima nauke). Kako taj kompjuterski program funkcioniše, na vektorski način sintetišući vreme i prostor, Vidrih je pokušao da objasni na predavanju uoči svečanog otvaranja. A, da bi tobože jednostavna jednačina većini bila jasnija, krenuo je od prvih ikad snimljenih fotografija. Zbog dužine ekspozicije, prizori na ulicama s kraja 19. veka uvek bi bili pusti, jer sočivo nije moglo da uhvati ljude u pokretu, pa su nam za uspomenu ostale samo građevine, protumačio je tu opsenu. Pokret je stoga privlačio izoštrenu pažnju fotografa. Tako je došlo do čuvene serije kadrova Edvarda Mejbridža kojom je dokazano da su konju u galopu u jednom trenutku sve četiri noge u vazduhu. Tehnologija je u međuvremenu toliko napredovala, da su odavno mogući raznovrsni eksperimenti, pa i poništiti zgrade, a objekte u kretanju učiniti vidljivim iz raznih uglova i u sledu dešavanja. Dokaz je digitalna slika tramvaja prelomljenog u cik-cak. Razvili su se i filmski trikovi i zatim korišćeni u umetnosti, dalje je pričao Vidrih. Tako se došlo do „suspenzije poznatog vremensko-prostornog poretka“ u radu TX reverce kojim kamera obuhvata svih 360 stepeni oko snimanih figura, konkretno, 135 glumaca u Kino Babilonu u Berlinu, gde je eksperiment prvi put javno izveden 1998. Matematičke operacije (opet proste), stopile su protagoniste u amorfne mase, sa tek povremeno vidljivim detaljima – licima koja se prelivaju kao tečnost. Publika „Cvijete“ ima sada priliku da se ogleda u transformacionom ogledalu koje stvara slične efekte, ali joj i dalje nije baš najjasnije šta se tu događa, što je ne ometa da pozira ispred kamera. A, ne razume, jer je Srbija digitalno zaostalija sredina, što se reflektuje i na pristup postavci, gde je gro radova bio tradicionalan još sedamdesetih godina prošlog veka kad se performansom istakla Marina Abramović i čuvena šestorka iz SKC-a, a čija konceptualna umetnost nikad nije prihvaćena u ovdašnjem širem auditorijumu. Zato se na dva sprata i u podrumu Paviljona za pažnju utrkuju slike, skulpture, klasične instalacije sa video-radovima. Silesija svega zamara, ali organizatori odbijaju svaku odgovornost tvrdnjom da je „lako vama da spolja sudite, a teško nama iznutra da se dogovorimo“. Jer, princip je bio da svaki od oko 10 članova organizacionog odbora selektuje po 10 umetnika ili umetničkih grupa, i plus ono što je prošlo na konkursu, što je izrodilo više od 250 dela u najrazličitijim formama. Pa posetilac na trenutak nije siguran da li se nalazi na Prolećnoj (retro) izložbi ili Trijenalu proširenih medija. Slična proizvoljnost je bila na delu i glede kotizacije od 2.000 dinara, pa su konkursom izabrani morali da ih plate, a pozvani ne (iako je i tu bilo pokušaja iznude, po tvrdnji izlagača). Najveći deo finansijskog tereta ipak će pasti na ULUS, već do grla zagušenog u problemima, kako smo istakli na početku. Nevolje su, slično postavci, raznorodne, i obuhvataju čitavu lepezu – od pomanjkanja stručnosti nadležnih u Sekciji proširenih medija, do zgrade „Cvijete“ koja tek što se nije samourušila. Tako sluzav trag od vlage na jednom mestu nije rad, već proizvod prokišnjavanja. Paviljonu se stoga već godinama smeši renoviranje, pa se veruje da je Trijenale poslednja velika izložba u daljem vremenskom nedogledu. A nakon toga, nad glavom visi pitanje da li će Grad i dalje ULUS-u po ugovoru ustupati zgradu na besplatno korišćenje, ili će ga uzurpirati za neko elitno kafanče (bez da prethodno namiri dugove za zdravstveno i socijalno osiguranje samostalnih umetnika). Pod takvim pritiskom, logično je da je data šansa (skoro) svakom da se iskaže u bilo kom mediju i na bilo koji način. Demokratičnost selekcije je dokazana i nastupom „kontraša ULUS-u“ u podrumu (koji nije uputno tako zvati, već Alternativna scena). Na samom otvaranju Grupa 04 dokono gricka semenke suncokreta, i baca ljuske na pod, stvarajući pozamašnu gomilu otpadaka, dok Katarinu Jovanović kolege gipsom prilepljuju za zid, u performansu Zazidavanje. Ovaj prilog Trijenalu je reakcija na stanje u ULUSU-u gde se ne zna ko pije a ko plaća, i na položaj domaćeg umetnika u sistemu bez pravila. O istom govori i prostorna intervencija Nadežde Kirćanski Are you helping or are you hurting (pomažeš li ili odmažeš), ispisana na staklu. NJihovo zajedničko delovanje se zove Tišina je seksi, što sasvim neplanirano naglašava buka susedne postavke Nikole Šuice, inspirisane beketovskim apsurdom. Kolegijalnosti nema, svako se bori za svoj komadić prostora. Izostanak plana očigledan je na svakom koraku, a potvrđuju ga i iskazi izlagača da su svoj rad postavili na mestu koje je u datom trenutku bilo slobodno. Osetljivom uhu novinara ne promiču ni ograđivanja tipa „ne bih ja ni učestvovao, ali me je pozvao kolega“, što selekciju čini još problematičnijom. Ali, i pored svega navedenog, možemo se složiti sa organizatorima da je ovo Trijenale najbolje ikad izvedeno. Jer, bez obzira na opštenarodno nerazumevanje dometa tehnologije i organsko neprihvatanje novih medija, svako će u postavci naći svog favorita. Bio to video-rad Marine Marković gde snimak fetusa ultrazvukom prate komentari zadušnih baba „moraš da rodiš, bar samo jedno da rodiš, to je za ženu najvažnija uloga...“. Ili Rez Mine Radović gde se sučeljava operacija liposukcije i slobodno kretanje tela u materici. Ili plava vrata Aleksandra Rafajlovića sa otiračem od veza Isusa Hrista na krpari. Ili ispovest beskućnika obolelog od raka, ispisana na stepeništu Paviljona. Ili video u kom pljuskanje po goloj stražnjici prati umilno dahtanje „ja sam tvoj slatki Hrvat“. Ili instalacija sa tri reljefa Josipa Broza sa kandilom, rogovi srndaća što vire iz humke od soli, plastični pištolj na plećima Spasitelja ili spojenim srdašcima... Većina će imena izlagača ispariti iz memorije, jer još nema kataloga, ali ako opstane i samo utisak, dati je autor pobedio bolest savremene epohe arta – epidemiju svega i svačega. Zato ne treba da čudi ni što Vladimir Mojsilović uoči otvaranja privlači pozornost izazivanjem Virgila Vidriha na boks meč, što je njegov medijum izražavanja. Pa ni to što se ova trijenalna „revijalna manifestacija“ paralelno odvija u još nekoliko gradova, sa manje ili više uspeha. Jer, treba se kako-tako rekonektovati sa publikom, zatrovanom rijalitijima.