Mira i Gavrilo

Poslednji put sam video Miru kada sam, s njom, pravio intervju za NIN. NJen muž je, već, bio u Hagu, i, gle, usred intervjua zacijuka njen mobilni. To se „Cobi“ javljao iz haške tamnice iz koje neće živ izaći, baš, kao Gavrilo Princip iz kazamata Terezina. Ona se mužu, brže-bolje, pohvalila da daje Jovanoviću intervju za NIN, a on joj, valjda, ne veruje, pa mi Mira pruža mobilni. Odbio sam da razgovaram sa haškim zatočenikom. Ali, ne zato što smo se, svojevremeno, grubo rastali psujući majku jedan drugom, i to, baš, zbog neke Mirine fotografije u ovom nedeljniku, te sam, u ta „vunena vremena“, mogao da završim kao Ćuruvija. Elem, sa zatočenim Miloševićem nisam hteo da razgovaram da mu, u Hagu, ne bi uskratili telefonske razgovore. Tada je Mira duboko uzdahnula i rekla: „Ah, o tome nisam razmišljala kada sam ti mobilni pružala! Nego, vidiš li da sam luda žena! Muž mi u Hagu, a ja stavljam štraseve od belih petokraka na roze lakiranim noktima!?“ I, šta da vam dalje pričam o Miri Marković!? Mogu samo još da primetim da za našu crkvu postoje „viši“ i „niži“ pravoslavci. Jer, kada sam davne 1996. godine, na beogradskom Novom groblju tražio da se u kapeli opeva urna moje majke Dušice, inače, popove ćerke, novogrobljanski sveštenici su to odbili, jer, zaboga, spaljivanje je „paganski običaj“. Ali, evo, vatrenoj levičarki može da se, u urni, opeva i to u njenom porodičnom dvorištu, a to opet nije po pravoslavnom običaju. Nego, to je srpska crkva; ona se povija kako vetar dune, i to od Savinih vremena pa do naših dana... Nego, Mira je izgleda spaljena, možda, baš u vreme kada je izbio požar u Parizu! A istovremeno, izbio je požar i u Al Aksi u Jerusalimu, ali to naša štampa gotovo da nije ni zabeležila! I, hajde da Miru ostavimo na miru! Ali, požari u Parizu i Jerusalimu ne mogu, nikako, da budu „slučajno“ i istovremeno izazvani, sem ako ćemo kao nojevi da zabijamo glave, recimo, u sinajski pesak. E, sad, moja teorija je potpuno blesava. Javlja mi se da se tu probudila, iz dubokog sna, „Mlada Bosna“ ili ako vam to isuviše anahrono zvuči, onda su to uradili ovi naši „Pink panteri“ koji pleve po Evropi, uglavnom, jevrejske zlatare. Hoću reći, ako su Gavrilo Princip i kompanija mogli da budu toliko drski da, usred Sarajeva, ukokaju Ferdinanda, zašto neki drugi, podjednako, „ludi“ Srbi ne bi zapalili Notr Dam i Al Aksu ne bi li time, možda poradili na trećem svetskom ratu!? Budimo pošteni; ko, sem ludih Srba, ima muda da pokrene svetski rat!? I ako smo, već, pokrenuli Prvi svetski rat, zašto ne bismo i treći!? K. G. Jung, moj guru iz Švice, smatra da može da bude nešto od te moje teorijice: „Ako misliš da su ovi požari srpsko maslo, onda moraš da kreneš od Kosovske bitke. Uoči tog kobnog boja, a bežeći od Turaka, kod kneza Lazara došli su malteški vitezovi, i, četrdeset dana mu u manastiru Gornjak ispirali mozak. Ubeđivali su ga da je on taj koji treba da spasi Evropu od turske najezde. I, umesto, da kao Nemanja propusti Fridriha Barbarosu da ide na Jerusalim, knez Lazar se ’napalio’ da brani Evropu. Važno da su zvonila zvona Notr Dama, u slavu pobede ludih Srba pošto je bosanski kralj Tvrtko, preko Firence, javio da su Srbi pobedili. Paljenje Notr Dama, posle šeststo godina, po meni je srpska osveta, a osveta se, jelda, služi kao ’hladna večera’“ Tu i moja Crna staje na Jungovu stranu: „Tebi smeta što su u Požarevcu popovi opevali Mirinu urnu, a ne smeta ti što se u Notr Damu čuva, šatro, Isusov ’trnov venac’ sa Golgote! Čudi me da nisu čuvali i kožicu sa Isusovog obrezanja, mada, tih kožica ima dvanaest! Ali, hrišćanstvo je, zaista, jedna smešna priča...“