Zlatno doba u devet televizora

Ima neke simbolike u tome što je Aleksandar Vučić najavio (još jednu) konačnu odluku o eventualnom raspisivanju prevremenih parlamentarnih izbora baš za dane oko Đurđevdana, jer se 6. maja navršava tačno sedam godina od predsedničkih izbora na kojima je Tomislav Nikolić pobedio Borisa Tadića i time, uz pomoć Ivice Dačića, „prebega“ iz koalicije sa demokratama, Vučiću otvorio put do današnje neograničene, gotovo potpuno lične vlasti. Upravo na isteku sedme godine života u naprednjačkoj Srbiji, skupilo se dovoljno elemenata za ocenu da je, posle višegodišnjeg neprekidnog širenja moći, SNS, odnosno Vučić, ušao u fazu opadanja popularnosti i suočavanja sa sve većim brojem rupa koje valja nekako zakrpiti. Ali je, ako želimo da budemo potpuno oprezni, ipak prerano za kategoričnu tvrdnju da će faza silaska trajati znatno kraće od faze uspona, odnosno da nas, kako se već može čuti, od njenog završetka ne dele godine, nego meseci. I to ne toliko zbog čvrstine podrške jezgra naprednjačke/Vučićeve biračke baze ili zbog slabosti njegovih protivnika - već zbog brojnih pokazatelja koji govore o spremnosti aktuelne vlasti da osvojene pozicije čuva možda i svim zamislivim sredstvima. I nekim doskoro teško zamislivim – poput najave štrajka glađu pripadnika vlasti, ili pripreme kordona žena koje predstavnicima opozicije ne dozvoljavaju ulazak u Skupštinu Beograda. Čak ni u onoj prvoj, „veberovskoj“ fazi, dok je mirnim tonom, s šakama postavljenim u „merkelovski“ položaj, govorio o promeni svesti i protestantskim vrednostima, Vučić nije mnogo polagao na onu mudrost koja upućuje na izgradnju stepenica za miran silazak upravo u vreme uspona ka vrhu. O tome najbolje govori tretman političkih protivnika, tada prvenstveno oličenih u Demokratskoj stranci: besomučnom medijskom kampanjom, serijom hapšenja njenih funkcionera (najčešće, pokazalo se, bez dokaza za iznete optužbe) i bitnim doprinosom njenom rascepu, stranku okosnicu „bivšeg“ režima gotovo da je uspeo da zbriše sa političke scene. Tih „davnih“ 2012-2013, dok se, kao prvi potpredsednik vlade Ivice Dačića, bavio preuzimanjem poluga vlasti od glavnog koalicionog partnera, SPS-a, ali i od tadašnjeg predsednika države Tomislava Nikolića, čak je i tolerisao neke medijske i druge slobode, ali je vrlo brzo osetio da više ne mora da nosi masku koja mu je neudobna. Obično se to opisuje kao „povratak na fabrička, radikalska, podešavanja“: ubrzo nakon hapšenja Miroslava Miškovića kojim je izgradio „eliotnesovski“ imidž i nabildovao podršku u zemlji, ali i potpisivanja Briselskog sporazuma, čime je učvrstio podršku spolja, osetio je da može da se „opusti“. Vladao je tako da je, nakon brojnih upozorenja međunarodnih organizacija, ali i same Evropske komisije, početkom godine stigla i vest da je Fridom haus u svom poslednjem izveštaju o stanju osnovnih sloboda u 195 zemalja, Srbiju iz grupe slobodnih, premestio u grupu delimično slobodnih zemalja. Jasno nam je i zašto: osim, recimo, pooštravanja medijske kontrole (kupovina TV Prva i O2, preuzimanje kablovskih operatera od strane Telekoma) ili potpunog obesmišljavanja Skupštine, koje je nateralo opozicione stranke na bojkot njenog rada, u poslednje vreme ume i da uvrede, kojima se ostrvljuje na političke protivnike, uputi i običnim građanima. Ali ne ka onim koji ga, uredno spakovani u autobuse, prate po Srbiji tokom gotovo permanentne, u poslednje vreme pojačane kampanje, već onima koji već četiri i po meseca uporno protestuju tražeći, pre svega, fer izborne uslove. Po kiši, po snegu, uprkos pretnjama, hiljade građana u Beogradu i još stotinak gradova uporno se bore za medije koji ne kreiraju paralelnu realnost i izbore bez „bugarskih vozova“. Ako već nema šanse da Vučić i „ekipa“ podnesu ostavke zbog zloupotreba vlasti i kršenja Ustava kojima se više ni broj ne zna, što je takođe isticano kao zahtev demonstranata. Nije Vučićev najveći problem to što će, na izborima koji dolaze – pre vremena ili na proleće sledeće godine – prvi put biti u situaciji da ne može unapred da isplanira izborni ishod. Jer, ne samo da je opozicija počela da se konsoliduje, već postoji i ozbiljna verovatnoća da će njen najveći deo odbiti da učestvuje u još jednom strogo kontrolisanom glasanju. A to, bez obzira na broj potencijalnih „konstruktivnih opozicionih stranaka“, čiji će se kandidati naći na glasačkim listićima, teško da je po volji predsedniku koji se i dalje diči svojom (navodnom) proevropskom orijentacijom. Još nezgodnija po njega mogla bi biti činjenica da je, izgleda, došlo vreme za konačan dogovor sa Prištinom, odnosno naplatu snažne zapadne podrške koju uživa od dolaska na vlast. A jasno je da je prihvatanje bilo kakvog „kompromisnog“ rešenja u atmosferi intenzivno podgrevanog nacionalizma – pored potrebe da se od šire javnosti sakriju nebrojene afere o kojima izveštava 18 nezavisnih medija sa spiska njegove savetnice – važan razlog za odbijanje svake priče o labavljenju medijskih i drugih stega. Ključni problem je u tome što bi račun za Vučićev osećaj neprijatnosti mogao biti isporučen na adrese njegovih kritičara – i biti čak i veći od ovoga na koji smo se već navikli kroz dosadašnje hajke protiv neposlušnih, koje su i te kako umele da izađu iz okvira verbalnog zastrašivanja. I bez mogućeg dodatnog računa za neposlušnost, skupilo se već dovoljno razloga da se sa setom sećamo čak i one prve faze naprednjačke vladavine, dok je Vučić bio „samo“ PPV koji se trudi da izgradi imidž proevropskog moderniste, sve zadržavajući dobre odnose sa Rusijom. Biće da su mnogi već zaboravili da je u toj vladi, formiranoj 27. jula 2012, bio i nezaboravni Mlađan Dinkić, koji je „odleteo“ u prvoj, mesecima najavljivanoj, rekonstrukciji vlade, 2. septembra 2013. I da je proces evrointegracija, koji odavno stagnira, imao ozbiljno ubrzanje. Kroz „Dačićevu“, vladu, između ostalih, prošao je i Saša Radulović, potonja kratkotrajna opoziciona zvezda, a onda je, kada je sam Vučić postao premijer (nakon vanrednih izbora u proleće 2014) spisak „neočekivanih aduta“ proširen, recimo, imenima Kori Udovički, Lazara Krstića, Ivana Tasovca, Dušana Vujovića... Ipak, nije trebalo mnogo vremena da se uoči da je ključni kriterijum za opstanak u naprednjačkom vladajućem univerzumu izrazita lojalnost (naročito na najvažnijim mestima u vlasti). I da nedostatak kompetencije ume da bude čak i prednost. Čemu, uostalom, stručnost, ako je, što na poziciji premijera, što, od 31. maja 2017, na mestu predsednika Srbije, Vučić, kako se sam hvali, donosio odluke o svemu: od trasa puteva, do broja žica na budućoj kalemegdanskoj gondoli? Najbolje je to, uostalom, objasnila Ana Brnabić u vreme preuzimanja funkcije premijera: „Nemam autoritet kao Vučić, a nisam ga ni zaslužila. Nisam izašla na izbore, nemam svoju stranku, nisam dobila skoro 56 odsto glasova. Meni je autoritet dat od nekog ko je dobio 56 odsto podrške direktno od građana.“ Moguće je da, gledano na onih devet televizora koje Vučić drži u svom kabinetu, stvarno izgleda da Srbija živi u „zlatnom dobu“, najavljenom upravo za aktuelni trenutak (2018-2020). Problem je u tome što uterivanje realnosti u tako zacrtanu sliku sve više iscrpljuje i sve ozbiljnije polarizuje Srbiju. Ma koliko zlokobno, pitanje je logično: da li nam dolazi vreme u kome ćemo se sa setom sećati ovih dana i doživljavati ih kao sasvim mirne, gotovo idilične?