Diktatura zamenjenih teza

Šta su zamenjene teze? Kada kukavice sebe proglašavaju hrabrima, a hrabre predstavljaju kukavicama! Kada rušitelji ruše, a zatim one koji bi da ih u tome spreče nazivaju huliganima! Kada vlast iscrtava mete na čelo ljudima, a onda te iste ljude naziva fašistima! Kada kolaboracionisti investitora proglašavaju crnčenje i jeftin rad produktom politike uspešnog zapošljavanja! Kada neko jeste to što nije, jer tako vele mediji koje drži pod kontrolom! Kada teraju ljude na mitinge, a zatim tvrde kako ljudi na skupove dolaze svojom voljom! Kada se bahatost proglašava vrlinom u „skladu sa zakonom“. Naprednjaci su toliko uznapredovali u disciplini besprizornog obrtanja činjenica da se već sada može govoriti o diktaturi zamenjenih teza. Reč je o naprednogovoru – genetski modifikovanom novogovoru iz Orvelove 1984. Ili, ukoliko upotrebimo primer iz osnovne škole, reč je o vlasti koja vas ubeđuje da je zid ružičast a ne siv, iako je zid objektivno siv. Vi zatim pokušate da objasnite kako je zid ipak siv, čime dokazujete ono što je očigledno i lako dokazivo – da nije ružičast, ali vas onda mehanizam vlasti obaspe epitetima neprijatelja, lopova, secikese, ništarije… svim onim, dakle, pitoresknim difamacijama, obmanama, lažima, podmetanjima i drugim stigmama kojima se služi jedan dobrostojeći mikroautoritarni režim. Isti onaj koji je terorisanje javnosti pomoću zamenjenih teza otpočeo predstavljanjem sebe kao nemoćnog, a opozicije kao moćnog rivala. Štaviše, aktuelna vlast je od svojih prapočetaka pokušavala da u javnosti proizvede utisak vlastite žrtve, odnosno da sebe predstavi kao ugroženi entitet lišen moći kojeg sile zla, oličene u stranim, Sorosovim plaćenicima, nameravaju da unište prema unapred „isplaniranim“ informerovskim scenarijima – ukrajinskim, makedonskim, pardon severnomakedonskim, francuskim... Te sile zla su, razume se, iz iščašene perspektive vlasti, niko drugi do građani ove zemlje (koji ne misle isto kao i vlast), a koji zapravo nikakve veze nemaju sa Sorosom. Pa ipak, pridev „sorosovski“ je ispario iz naprednogovora, što se slučajno poklopilo sa povremenim susretima prvog čoveka SNS-a sa ljudima iz Sorosovog okruženja. Ali je vlast za svaki slučaj zadržala rutinu poistovećivanja opozicije i građana (koji ne misle kao vlast) sa neprijateljima države. I ne treba biti moralista iz osamnaestog veka, pa takvo postupanje vlasti shvatati kao još jednu, bezmalo jadnu, zamenu teza kojom se ustavno pravo građana da protestuju besramno izjednačava sa kriminalnim radnjama, izdajom ili čak veleizdajom države i njenih nacionalnih interesa. Kriminalizovanje građana je otišlo korak napred i vlast bez imalo zazora proglašava građane bandom fašista. Takvim etiketiranjem i targetiranjem građana vlast se dramatično približava ideologijama koje bi da pripiše drugima. „Gomila ne mora da zna, ali mora da veruje“, govorio je Benito Musolini. Međutim, građani koji se, između ostalog, bune protiv vlasti koja bezočno zamenjuje teze, nikako ne predstavlja gomilu već pre mnoštvo koje želi da zna, premda opravdano sumnja u namere onih koji bi da ga vode. S druge strane, od podanika koji se mire sa nepočinstvima vlasti, jer slepo veruju u ono što im ona svakodnevno servira, ne traži se da bilo šta znaju, pošto je vlast tu da misli umesto njih. Vlast bi tako prve rado suzbijala nazivajući ih neprijateljima države, dok bi druge unedogled obmanjivala nazivajući ih pristojnim građanima koji žive u najnaprednijem od svih svetova. Stoga je u pravu Mihail Bahtin kada kaže da je „konstitutivni momenat svih zemaljskih moći nasilje, suzbijanje i obmana“. Naprednjačka vlast kao da dosledno sprovodi ove Bahtinove reči. Najpre, krenuvši u akciju suzbijanja kritičkog mišljenja u Srbiji, samim tim i zdravog razuma; zatim, izvršivši nasilje nad vladavinom prava i profesionalnim novinarstvom; i na koncu, obmanuvši zombifikovane glasače zamenom teze prema kojoj su opozicija i građani (koji ne misle kao vlast), zapravo ti koji vrše nasilje nad novinarima, redom i zakonom. Kao primer, uzima se upad u zgradu RTS-a. Teza direktora RTS-a da su tim upadom građani izgubili legitimitet da protestuju najobičniji je nonsens. Pre svega jer je RTS televizija čiji su vlasnici upravo građani koji imaju pravo da znaju sve, baš kao što je narod „vlasnik“ Narodne skupštine! Zato je „odbrana“ parlamenta od naroda, koju su izveli poslanici vladajuće većine, samo tužni performans onih koji su tu gde jesu zahvaljujuću glasovima onih (ovo je još tužnije) koji u velikom broju i ne znaju šta znači Ustav, a kamoli šta u njemu piše. Dakle, u pitanju je još jedna zamena teza, i još jedan tragikomičan pokušaj vlasti da predstavi sebe kao žrtvu opozicije i građana (koji ne misle kao vlast). Ovakvo samoidentifikovanje moćnog gospodara sa nemoćnom i ugroženom žrtvom moralo je kad-tad uznapredovati do stadijuma montipajtonovske larve. Elem, vlast je odlučila da stupi u štrajk glađu kako bi tim mučeničkim gestom „zaštitila“ institucije od neposlušnih građana. Martinović u Skupštini države i Vesić u Skupštini grada, potpomognuti Vulinom u Ministarstvu odbrane, zapretili su javnosti da će stupiti u štrajk glađu, a onda brže-bolje, pod pritiskom vođe, odložili gandijevski naum da se do poslednjeg nezalogaja sendviča bore protiv okrutnog režima opozicije i buntovnih građana Srbije. Da nije tužno bilo bi svakako smešno jer radi se o zameni teza nezabeleženoj u dosadašnjoj istoriji svetske manipulacije. Pa ukoliko tako nastavi, naprednjačka vlast će na kraju rešiti da bojkotuje izbore koje sama bude raspisala. A što može biti idealna prilika za opoziciju – da u poslednji čas obaspe glasačke kutije listićima i na taj način, fer i demokratski, pošalje vlast u memljivi podrum tetkice Klio. Jer kako trenutno stvari stoje, jedini uslov da izbori budu fer i pošteni u zemlji Srbiji jeste da vlast koja vlada zamenom teza ne učestvuje na njima. I sada bih se rado poslužio poštapalicom „šalu na stranu“ da nije najnovije zamene teza u vidu naprednjačkog spota sa sendvičima! Sprdnja na vlastiti račun kojom naprednjaci pokušavaju da skrenu pažnju javnosti sa etikete sendvičara koju im je ta ista javnost prišila, bila bi zaista genijalna da nije otužna. Jer sendvičarski mentalitet iz kojeg će se naprednjaci teško iskobeljati, predstavlja notornu istinu. A tada ne pomažu ni skupoceni spotovi koje plaćamo svi mi, mada nas niko nije pitao da li na to pristajemo, da bi se stigma sendviča sprala sa naprednog imidža. I kao što reče neko na trinaestoaprilskom protestu - i sendviče su uspeli da nam ogade. Ne znam za vas - meni svakako jesu. Jer čim ugledam sendvič pomislim na Martinovića i tu svaka glad odlazi dođavola. Zar to nije izvrstan primer simboličkog nasilja (što bi rekao Burdije), koje vlast sprovodi nad svojim građaninom nepokornim? Mada simboličkog nasilja ne bi ni bilo u zemlji Srbiji da postoji istinski dijalog između neistomišljeničkih strana. Međutim, i tu stupa na scenu zamena teza koju predsednik države i SNS-a već dugo koristi u javnom obraćanju dvorskim novinarima koji ga u stopu prate gde god da krene. „Reći ću im sve u lice (opoziciji), ali ne želim da s njima razgovaram“. Pa ima li ičega nadrealnijeg od ovakvog vrhunca diktature zamenjenih teza? Jer opozicija upravo to i traži - TV duel sa vrhovnom vlašću kako bi joj rekla sve u lice, ali i čula šta ona njima ima da kaže u lice. No vlast beži od duela, odnosno dijaloga, premda ne i od obrnutih teza koje vređaju inteligenciju razboritih ljudi, baca ih u problem ukoliko se pobune, i sve to u „skladu sa zakonom“. Zato je, čini se, došlo vreme da se agenda ljudskih prava i sloboda konačno proširi. Na primer, da se nosiocima javnih funkcija Ustavom zabrani vređanje inteligencije radnih ljudi i građana. Za početak, onih radnih ljudi koji ne žele da rade za minimalac, i onih građana koji imaju petlju da iskažu vlastiti stav.