Puzajući fašizam

Kada je Boško Obradović na Trgu republike razvio transparent „Junak, a ne zločinac“, povodom presude ratnom zločincu Ratku Mladiću, ni Vučiću ni bilo kom iz njegove svite nije se omakao usklik „fašista“. Zašto i bi, ne samo da je lično klicao tom istom „junaku“, već je organizovao državu u kojoj su takvi stavovi i institucionalno dozvoljeni. Zar idejni otac SNS-a ne sedi još uvek u poslaničkoj klupi Vučićevog privatizovanog parlamenta iako ga je međunarodni sud osudio kao ratnog zločinca? I zar mu društvo ne pravi Vjerica Radeta koja je na vest o smrti predsednice Udruženja „Majke Srebrenice“, kojoj su u srebreničkom masakru ubijeni muž i dva sina, napisala tvit: „Čitam, umrla Hatidža Mehmedović iz udruženja biznismenki Srebrenice. Ko li će je sahraniti. Muž ili sinovi?!“ I koga se uopšte tiče što u Ustavu piše „zabranjeno je i kažnjivo svako izazivanje i podsticanje rasne, nacionalne, verske ili druge neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti“. Ali, kada je taj isti Boško Obradović mišem gađao Aleksandra Martinovića dileme više nije bilo – rođen je „fašista“. „Ovo su radili hitlerovci, crnokošuljaši, ljotićevci… Mislio sam da je to daleko iza nas“, uskliknuo je Martinović nakon incidenta. I stvarno, ako detaljno pogledamo istoriju, videćemo da je osnovna odlika fašista i crnokošuljaša bila da mišem, ili u ono vreme olovkom, gađaju u nos Martinovića. Valjda je i sam Vučić shvatio da tako postavljena teza ne deluje baš uverljivo, pa ju je proširio: „To su oni isti fašisti koji su vas nokautirali (napad na radnice Pinka), a posle toga pitali i pravili se naivni kako to nisu uradili. To su oni isti fašisti koji su Maji Gojković lomili ruku u njenoj kancelariji u Skupštini. Isti ti fašisti su juče pokušali da fizički povrede predsednika skupštinskog odbora Aleksandra Martinovića.“ Ali i tako prošireno ne deluje baš kao fašizam, pre bi odgovaralo definiciji nasilništva, što bi pravosudni organi sigurno i potvrdili da je Maja Gojković podnela prijavu i u sudskom postupku dokazala nasilje koje je pretrpela. Jer, čak i „žute sudije“ slomljenu ruku tretiraju kao tešku fizičku povredu. Izgleda, međutim, da SNS-u nije bila potrebna potvrda nasilništva, jer im se fraza „linč, silovanje, nasilje“ malo ofucala, pa su morali da podignu letvicu u uvredama. Od propalih političara, preko lopuža, lažova, izdajnika i bande, uspešno su stigli do samog kraja – fašizma. I sada tu reč moraju da ponavljaju do besvesti, jer iza nje nema teže. „To je čist fašizam. NJihova politika je nasilje, njihove metode su fašističke, a ono što nude građanima to je krv. To su vam tri stuba njihove politike“, objašnjava Goran Vesić. „Fašizam bi, zaista, bio upravo ono što se prepoznaje u njihovom ponašanju: mržnja koja prelazi u otvorenu nameru da se fizički unište drugi. Da se proglasi neprijatelj, nacrta mu se meta, a onda se po toj meti tuče do istrebljenja. Tu granicu su, svi zajedno, dosovski jurišnici odavno prešli“, dopunjuje ga Vladimir Orlić. „.Zamislite šta bi tek radili da su na vlasti... Žute trake bi nam stavljali svima“, poentira Vučić. I pritom se niko od njih ne zahvaljuje svom stranačkom kolegi Milenku Jovanovu što se pre svih dosetio da je to najbolja uvreda – još 2017. je ogovarajući Sašu Jankovića izjavio da on „u svojoj patološkoj mržnji i ogoljenom fašizmu, ide sve dalje.“ Ako su svi ti navedeni važni funkcioneri u pravu i ako je u pitanju zbilja fašizam, onda se nameće pitanje – gde je tu Ustavni sud da zabrani delovanje „fašističkih“ Dveri i Saveza za Srbiju, i gde su tu tužioci da kažnjavaju fašističke ispade pojedinaca. „Surovost već decenijama odlikuje politički život Srbije. U političkoj areni ne biraju se reči kada se govori o političkim protivnicima i neistomišljenicima. Toga je svesna većina u Srbiji, pa i tužioci, tako da se olako izgovorene teške reči ne uzimaju kao nešto što bi trebalo previše ozbiljno razmatrati sa stanovišta mogućeg krivičnog gonjenja. Sa druge strane, ukoliko bi se na političkoj sceni zaista pojavila organizacija koja zagovara fašizam ili sličnu ideologiju, Ustavni sud bi mogao da zabrani takvu organizaciju. Osim toga, raspirivanje rasne, verske ili nacionalne mržnje ili netrpeljivost ili preduzimanje drugih radnji i postupaka tipičnih za ekstremne političke pokrete kakav je fašizam predstavlja obeležje većeg broja krivičnih dela“, kaže Goran Ilić, zamenik predsednika Državnog veća tužilaca. Do sada je Ustavni sud zabranio samo jednu organizaciju – Nacionalni stroj, ali nije zabranio, recimo, Pokret 1389 iako se njegovom članu Miši Vaciću sudilo zbog „rasne i druge diskriminacije“. A kada organizacija već nije zabranjena, onda je i sam Vacić svoje mesto mogao da nađe u Kancelariji za KiM, uz vlast koja ratne zločince dočekuje kao heroje i voda ih po tribinama i u zemlji u kojoj se poteže rehabilitacija likova poput Nedića ili Draže Mihailovića. To jest u zemlji u kojoj „nema fašizma“ (nikada ga nije bilo i nikada ga neće biti), kako je 2009. objasnio Tomislav Nikolić u parlamentu, prilikom donošenja Zakona o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija. U govoru koji bi trebalo da bude u udžbenicima njegovih sledbenika iz SNS-a, optužujući tadašnje vlasti, vizionarski je opisao trenutnu situaciju. Tvrdeći da se radi o besmislenom i nepotrebnom zakonu jer Srbi nisu narod „koji bi da nekog proganja po rasnoj, verskoj i svim drugim osnovama“, Nikolić je rekao: „Dakle, da se malo više bavite kalemarstvom, znali biste da jabuka na krušku ne može da se nakalemi. Na Srbiju, na građane Srbije, na Srbe, posebno, ne možete da nakalemite fašizam i nacizam, makar koliko to želeli. Druga je priča ako vi suprotstavljanje svojoj grupi nazovete fašizmom. Ali, podsećam vas, onda, da ste i vi suprotstavljeni drugim grupama. Ovo je besmislen zakon. Možda ćete da ga uperite protiv nekih organizacija s kojima ste u latentnom ili u konstantnom sukobu. Sami ste jedni drugima napravili sukob, ali pogledajte, to su sukobi ideologija. To nije sukob demokratije sa fašizmom.“ Ne, to nikako nije „sukob ideologije“ već je „fašizam“ tvrdoglavo ponavlja šefica celokupne izvršne vlasti u Srbiji Ana Brnabić. Ta reč joj je sasvim spontano izletela dok je tokom svog govora u Orašcu slušala zvižduke i gledala u transparente na kojima je pisalo: „Vučiću, prodao si Kosovo“, pa im se obratila rečima: „Vama, koji ste došli ovde, da na ovaj svečani dan i ovo sveto mesto, zviždite, ne ispoštujete pretke i ne čujete šta radimo za budućnost... Vidim zastave koje nosite. Fašizam u Srbiji nikada neće pobediti. Borićemo se protiv fašizma, kao i svi naši preci.“ A onda joj se veoma dopala i počela je baš da je troši. Usmerila ju je ka još jednom opozicionom lideru (njega se ni sam Vučić nije setio), Sergeju Trifunoviću zbog izjave da je „svejedno da li neko kod kuće drži sliku Draže Mihailovića, Dimitrija LJotića ili Broza“, i replicirala: „To kaže u gradu gde su ljotićevci učestvovali u streljanju hiljade ljudi/dece 1941. Ne, nije svejedno. Nikada neće biti. Fašizam u Srbiji nikada neće biti legitimna opcija.“ I možda se ovoj replici ne bi moglo prigovoriti (stvarno nije svejedno) da ju je kojim slučajem usmerila i na Aleksandra Martinovića (šefa poslaničke grupe SNS-a, stranke kojoj želi da pristupi zbog „kvalitetnih ljudi“). NJen budući stranački kolega je za skupštinskom govornicom održao čas istorije o LJotiću i obavestio građane da „taj period srpske istorije ne može da se posmatra u crno-belom svetlu“ i da je on lično došao do LJotićevog članka iz 1936. godine, u kom se „obrušio i na nemački nacionalsocijalizam i na italijanski fašizam“. Ukoliko bismo priču o fašizmu koju servira partija na vlasti ozbiljno prihvatili, onda bi Ana Brnabić morala da nam objasni i koji deo Srbije sme da relativizuje LJotićevu odgovornost a da pritom ne bude fašista, a koji to nikako ne sme. I da sve to uklopi u svoju tezu da Srbija nije podeljena. „Kod nas je reč fašizam izgubila pravo značenje jer se upotrebljava kao vrsta psovke, a to je veoma opasno. Dok vi sve ono što vam se ne dopada nazivate fašizmom, ono što je pravo značenje ulazi polako u institucije i u svakodnevni život, a to je prava opasnost. I tako dolazimo do puzajućeg fašizma“, kaže pisac Filip David i podseća na Nolteovu definiciju fašizma kao skupa različitih elemenata: populizam, nacionalizam, kult vođe, militarizacija i teorija zavere. „Kada se svi ti elementi sklope i kada se pojavi jedan vođa koji to objedinjuje, tada stižemo da pravog oblika fašizma. A šta imamo danas? Kada govorimo o opasnosti od fašizma kod nas, primetno je da se nacionalizam gaji i to se ogleda u našem odnosu prema susedima. Dovoljno je pogledati šta se piše po tabloidima, koji su pod kontrolom vladajuće partije, o Hrvatima, Albancima, odskora i o Crnogorcima i Makedoncima, i zaključiti da je nacionalizam prisutan kao vrsta državne politike. Populizam se takođe ogleda u medijima pod kontrolom vlasti, a uz to imamo i sve prisutniji kult vođe. Naš predsednik sve više preuzima funkciju svih institucija, on odlučuje i o spoljnoj i o unutrašnjoj politici, i o pomilovanjima i presudama... Dodajte tome i stalno prisutnu militarizaciju i naoružavanje, kao i teorije zavere koje su već dugo prisutne... Elemente fašizma možete uočiti u navijačkim grupama koje su pod kontrolom određenih političkih partija na vlasti, koje javno skandiraju čiste fašističke poruke. I to je opasno jer oni sutra mogu da postanu lična vojska tih partija koje stoje iza njih. I mogu da stupe na scenu kada dođe do nekih previranja u društvu. Kada sve to što imamo zaokružimo, onda dolazimo do puzajućeg fašizma i toga da moramo biti veoma oprezni kao društvo da se to ne bi pretvorilo u stvarni fašizam. Ne ovaj psovački“, kaže Filip David. Međutim, predsednik koji je preuzeo funkcije svih institucija, pozvao je institucije da „rade svoj posao“ da bi sprečile narastajući (naravno Obradovićev) fašizam. Onaj koji mu je video u očima dok je pokušavao da uđe u Skupštinu grada Beograda, dok su je „branile“ žene koje je SNS nefašistički postavio kao „živi zid“. „Te fašističke ideje u Srbiji neće proći. Pozivam institucije Srbije da obavljaju svoj posao. Demokratija je oblik koji smo, i koji ćemo da negujemo i u budućnosti“, uskliknuo je Vučić. Pa možda bi bio pravi trenutak da se pozove i institucija predsednika ili bar da mu se dostavi spisak znakova fašizma koji stoji istaknut na ulazu u Američki muzej Holokausta. Na njemu su istaknuta sledeća upozorenja: snažan i kontinuirani nacionalizam; prezir prema ljudskim pravima; identifikacija neprijatelja kao sredstvo za ujedinjavanje; suprematija militarizma (vojske); bujanje seksizma; kontrola nad masovnim medijima; opsesija nacionalnom bezbednošću; prepleteni religija i država; zaštićeni korporativni interesi; potisnuta snaga radništva; prezir prema intelektualcima i umetnicima; opsesija zločinima i kažnjavanjem; bujanje kronizma (nepotizma) i korupcije; izborne prevare. Ukoliko stvarno želi da neguje demokratsko društvo, možda će na tom spisku uočiti i neku veću opasnost od one koju predstavljaju malena i nebitna „banda fašistička“ čiju će on, tako veliki i moćan, „svaku blokadu da probije“.