Najelegantnija i najbezbolnija revolucija

Pre 45 godina, 25. aprila 1974. u Lisabonu je bila revolucija (oni tako vole da kažu), a u stvari je bio vojni puč koji je zbacio višedecenijsku desnu diktaturu. Fašizam je bio na umoru, rat u kolonijama je iscrpeo zemlju, a grupa oficira, kapetana je jedne noći isterala borna kola na glavni lisabonski trg i proglasila revoluciju. Nekolicinu prevratnika su poslali na televiziju da objave naciji da je stara vlast pala. Revolucionari su na TV došli naoružani, u uniformama, duboko u noć, na vratima su zatekli portira. Objasnili su mu zašto su došli, na šta im je on rekao da ih u potpunosti razume, da ni on ne voli taj režim, ali je on samo noćni čuvar, pa kad bi gospoda oficiri bila ljubazna da dođu ujutru, oko devet, pola deset, pa da porazgovaraju sa upravom, on će im sigurno izaći u susret ako imaju ingerencije. Onda su pučisti tu budalu uhapsili i stavili u podrum, i obratili se naciji preko nacionalne frekvencije, pa je narod, sit diktature ali nedovoljno politizovan da diže bunu, izašao na ulice presrećan što je došla sloboda. Vlast je poslala vojsku na ulice, nije bilo velikih incidenata. Zna se za slučaj jednog oficira vernog vladi koji je naredio da se puca u masu, ali su vojnici odbili naređenje. Odnosno nisu odbili, tako Portugalci pružaju otpor, pasivno, nego jednostavno nisu pucali, i džaba se on drao i pretio im pištoljem, niko nije hteo da prvi povuče okidač. Za to vreme narod je stavljao karanfile u puščane cevi, što je revoluciji dalo i ime. Pucali su neki iz PIDE, njihove državne bezbednosti, ali im je posle suđeno. Dobra je to priča, ima milion zanimljivih detalja, bio sam pre nekoliko godina na predavanju Otela de Karvalja, jednog od kapetana Aprila koji je objasnio da su oni imali nameru da provedu „najelegantniju i najbezbolniju revoluciju“. Predsednik vlade se sakrio u glavnu policiju, pa su pred vrata te zgrade doterana borna kola a premijeru je naređeno da izađe i da se preda. Premijer nije izašao, u svojoj poruci je samo insistirao da ne bude krvi. Obećali su da neće pucati, dali oficirsku reč. Opet nije izašao. Dosta su ga dugo čekali. Ponovo su ga zvali preko megafona, ali uzalud. Onda su odlučili da pucaju u zgradu policije, ali su prvo upozorili da će pucati i pazili su da slome samo jedno staklo, da ne prave veliku štetu. Puklo je to jedno staklo na prozoru na prvom spratu, dovoljno da diktatoru dođe u glavu da je situacija ozbiljnija, tako da je odmah izašao. Bio je lepo obučen u mantilu i dostojanstveno je hodao, sasvim sam. Pobunjenici su ga s dužnim poštovanjem stavili u kola, odveli na aerodrom i strpali na prvi avion, slučajno je odleteo na Maderu odakle je preusmeren u Brazil. Tamo je posle bio profesor na fakultetu. Nije bio nečastan čovek, samo nije bio demokrata. I od tad je u Portugalu demokratija, a tajna policija, PIDE, toliko im je bila presela da su je ukinuli i nisu ni imali nikakvu tajnu službu punih 10 godina, i ništa im nije falilo. I dan-danas, tajna policija ne sme da se bavi unutrašnjim pitanjima već samo opasnošću od terorizma sa strane, dakle ne rade za režim nego za državu, i na to se mnogo pazi. A ima jedna fotografija koju bih vam ja rado pokazao uz ovaj tekst, ali tehničke mogućnosti ne dopuštaju. Slikana je na dan prevrata na ulici u strogom centru Lisabona, na njoj su glavni likovi dva vojnika sa šlemovima na glavama, jedan kleči, drugi leži na kolovozu sa automatskim puškama nagotovs i kao da nišane napred. Sa leve strane ih je slikalo, a sa njihove desne strane, odmah pored, ispred izloga radnje se skupio svet, razni ljudi, civili i svi ih gledaju kao da gledaju snimanje filma, čak i tri dečačića sede na ivičnjaku. Ta fotografija je verovatno najlepša ilustracija najlepše strane portugalskog mentaliteta, meni je i smešna i poetična. Dakle: jeste revolucija u toku, jeste gužva, svi na slici su silno zabrinuti, zapravo mnogo se sekiraju jer naokolo jesu prave puške, ali nikome ne pada na pamet da bi moglo da se pripuca, jer, pobogu, to se naprosto ne radi!