Javni servis i javni interes

Među razlozima za masovno nezadovoljstvo građana, koje je dovelo do višemesečnih uličnih protesta, jeste i višegodišnje neprimereno i pristrasno izveštavanje javne televizije o društvenim dešavanjima u Srbiji. Razumljivo je što su se zahtevi za primerenije uređivanje RTS-a i RTV-a našli među tri glavna zahteva istaknuta na velikom protestu građana u Beogradu 13. aprila. Nažalost, to neprimereno delovanje javne televizije ne vide, ili ne žele da vide, ni glavni nosioci vlasti, niti oni koji su neposredno odgovorni za takav, u biti neprofesionalni način njenog delovanja. Pokušaji pojedinih čelnih ljudi javne televizije da svoje delovanje brane nekakvim, nejasno određenim „javnim interesom“, drugačijim od interesa kojima se rukovode privatne televizije, ne mogu biti valjano opravdanje za evidentno jednostrano i pogrešno svođenje javnog interesa na interes onih koji su trenutna vlast u ovoj zemlji. Nije mi cilj navođenje i opisivanje konkretnih primera pristrasnog i neprofesionalnog izveštavanja. Neću ni objašnjavati okolnosti kojima se može objasniti iritirajuće delovanje javne televizije. Imam, naravno, u vidu i sve nejasnoće u određivanju „javnog interesa“; autokratična svojstva čelnih ljudi u sistemu vlasti; neprimereno delanje institucija (REM) čija je funkcija da reaguju kada javna televizija deluje protivno javnom interesu. Valja reći da nije dovoljna puka promena čelnih ljudi javne televizije, iako i to može otvoriti put ka nekim bitnijim sistemskim promenama, svakako i jasnijem određivanju javnog interesa. O tom interesu moraju stalno voditi računa i oni koji određuju pravni okvir za delovanje javne televizije, a onda i oni koji, uvažavajući ta pravna pravila, praktično rukovode njenim radom. Važan činilac u zaštiti javnog interesa u delovanju javne televizije jeste i najšire shvaćena javnost, uz sadejstvo aktera civilnog društva. Građanski protesti, mada po definiciji jesu vid vaninstitucionalnog delanja, takođe su legitimni vid zaštite javnog interesa. Do tih protesta i dolazi upravo onda kada se javne institucije flagrantno ogluše o fluidna, ali ipak jasna upozorenja javnosti da se ignorišu javni interesi. Ako se hoće temeljita analiza aktuelnih problema (takvoj analizi, po izreci, kao da bi bili skloni i premijerka i predsednik Republike) moralo bi se ući u analizu stanja svih, a ne samo javne televizije. Prilikom nedavnog nasilnog upada dela protestanata u prostorije RTS-a, neke nejavne TV (N1) preuzele su, via facti, ulogu javne TV. Ali, umesto da im „čuvari“ javnih interesa iskažu zahvalnost, delovanje N1 naišlo je na osudu čelnih ljudi u vlasti, a predsednik UO RTS je to ocenio kao „anticivilizacijsko delovanje“. Zahvaljujući evidentnim slabostima javne TV, posebno u domenu izveštavanja o realnim društvenim dešavanjima, nastaje prostor za nastajanje novih, alternativnih, televizija u privatnom vlasništvu. Kada se one rukovode, pored ostalog, komercijalnim interesima, takvo delanje je legitimno dok god svoj posao obavljaju na zakonit način. A kad javna TV deluje mimo javnih interesa ili ih svodi na interese onih koji su trenutno na vlasti, pristrasno izveštava (najčešće i ne izveštava) o društvenim dešavanjima – ona, via facti, radi u korist privatnih interesa, u korist onih koji oplođuju svoj kapital, legitimno, ispravljajući propuste javne televizije tako što korektno, profesionalno obaveštavaju građane o realnim društvenim dešavanjima. Oni koji brane javnu TV obično ističu ono što ona dobro čini u domenu kulture, sporta, obrazovanja, afirmacije pravih umetničkih vrednosti. I to je najčešće tačno. Ali, valja znati da se, posebno u Srbiji, najširi krug ljudi obaveštava o društvenim dešavanjima putem televizije, u prvom redu putem javne TV koja ima najširu pokrivenost. Kada ljudi masovno krenu koristiti daljinski upravljač da, umesto onoga što im nudi javna TV, nađu bolje izvore informisanja - druge privatne TV, društvene mreže ili sajtove - tada je jasno da javna TV gubi veliki deo gledalaca. Oni koji TV vide kao „tablu“ na koju će okačiti oglase, gube interes za javnu TV kao medij podoban za njihove oglase. Javna TV koju ljudi prestaju gledati, posebno dok ide informativni program, olako prepušta prihode privatnim televizijama i time postaje zavisnija od državnog budžeta, a programski i uređivački podložnija delanju koje će biti po volji onih koji određuju raspored budžetskih sredstava. Tako, osim manjih prihoda od reklama, javna TV gubi i mnoge od najboljih kadrova, a nastajanjem sve većeg broja privatnih TV stvara se prezasićenost ponudom TV sadržaja, pa i konfuzija u svesti mnogih gledalaca. Mnogi će reći, ekonomisti posebno, da je konkurencija poželjan uslov za pozitivne promene u svim oblastima. Ali, ekonomisti svakako znaju da usitnjeni posedi (pa i usitnjene poslovne firme u drugim oblastima) imaju problem sa neracionalno visokim „jediničnim troškovima“ proizvodnje, zbog čega svaki mali privrednik postaje lak plen poslovnim i društvenim „predatorima“. Nije nepoznato da je sitno seljaštvo bilo sklono raznolikim antimodernizacijskim trendovima, uključiv i antidemokratskim vlastima. U duhovnoj sferi, sitno seljaštvo, ali danas i sitni privrednici, i zbog svoje društveno generirane nemoći, skloni su tražiti i nalaziti „spasioce“, a „spasioci“ uvek traže od onih koji traže spasenje da im se veruje bespogovorno, unapred, i pre nego učine bilo šta za dobro onoga ko spas traži. Na toj osnovi nastaju i sklonosti sitnih posednika prema neosmišljenoj tradiciji, konzervativnim uverenjima i slično. Dakle, osim dobrih posledica, umnožavanje pružalaca usluga i dobre konkurencije, ne smeju se prevideti i negativne posledice rasta „malih i srednjih“ poslovnih aktera. Vraćajući se raspravi o javnoj televiziji i „novim televizijama“, imajući u vidu upravo iskustva tih trendova u Srbiji (a i u drugim postjugoslovenskim državama), osnovano je pitati se: jesu su li nove televizije donele narodu samo dobre stvari i mora li se nešto učiniti radi ozdravljenja javne televizije, u prvom redu na način da ona valjanije obavlja svoju funkciju javnog servisa koji se primarno rukovodi javnim interesom? Svakako, valja otvoriti i pitanje: jesu li uočene slabosti javne televizije izazvane upravo time što je to javna, a ne privatna televizija? Neki će reći da je takvo neprimereno delanje javne televizije još jedan dokaz u prilog tvrdnji da je javna svojina inferiorna u odnosu na privatnu svojinu. Loše upravljanje javnom televizijom, neki veruju, nužno sledi iz karaktera javne svojine, te da je privatizacija dosadašnje javne televizije jedino zdravo dugoročno rešenje. Nažalost, takvim razmišljanjem unapred se ostavljaju po strani mnoge praktične forme uspostavljanja efikasne upotrebe sredstava u javnoj svojini. Postoje primerena, u praksi proverena, institucionalna rešenja kojima se osiguravaju sva bitna prava vlasnika, bio on vlasnik javne svojine ili ma kog drugog vida svojine. Postoji i tome primeren način rukovođenja organizacijama u javnoj svojini. I, što je posebno važno, oni koji obavljaju radne, stručne i sve druge funkcije u takvoj organizaciji mogu biti jednako kreativni i profesionalni u svom delanju kao i oni u organizacijama u privatnoj svojini. Dakle, i javna televizija u današnjoj Srbiji može biti uspešna televizija, koja radi u korist javnih interesa, na zadovoljstvo svih građana koji, demokratski, utvrđuju taj javni interes.